ЛОКАЦИЈА
Сцена "Пера Добриновић"
ТРАЈАЊЕ
0сат(а) и 0минута
English
“Ви, наравно, разумете да ми говоримо о љубави”.
Биљана Србљановић
БАРБЕЛО, О ПСИМА И ДЕЦИ
Премијера: 30. априла 2010, сцена „Пера Добриновић“
| Режија и избор музике: Предраг Штрбац Сценографија: Весна Штрбац Костими: Марина Сремац Сценски покрет: Оливера Ковачевић-Црњански Драматург: Светислав Јованов Лектор: Дејан Средојевић Дизајн светла: Марко Радановић Мајстор светла: Мирко Чеман Музичка обрада и дизајн звука: Душан Јовановић Асистент сценографа: Нада Даниловац Асистент костимографа: Снежана Хорват Инспицијент: Владимир Савин Суфлер: Снежана Ковачевић Продуцент: Елизабета Фабри |
И Г Р А Ј У Милица: Сања Ристић-Крајнов Мила: Александра И. Плескоњић Милена: Марија Меденица Драган: Небојша Савић Драго: Мирослав Фабри Зоран (понекад Марко): Милан Ковачевић Марко (само Марко): Југослав Крајнов Кучкарка: Тијана Максимовић Један Доктор, два пута: Александар Гајин Луталица, само једном: Радоје Чупић Мама: Оливера Стаменковић |
О А У Т О Р У
БИЉАНА СРБЉАНОВИЋ
Једна од наших најзначајнијих, а свакако интернационално најпознатијих савремених драмских ауторки, рођена је 15. октобра 1970. године у Стокхолму, у Шведској. Дипломирала је драматургију 1995. године на Факултету драмских уметности у Београду, где данас предаје. Написала је драме: Београдска трилогија (1997), Породичне приче (1998), Пад (2000), Супермаркет (2001), Америка, други део (2003), Скакавци (2005) и Барбело, о псима и деци (2007).
Појављивањем представе по њеној првој драми Београдска трилогија (режија Горан Марковић, ЈДП) на бонском Бијеналу (1998), Биљана Србљановић стиче међународну афирмацију. Наредних година, њене драме су преведене на преко двадесет језика и постављене на сценама у преко педесет земаља – између осталог, у позориштима Warehouse у Вашингтону, Theater Schaubühne у Берлину, Schauspielhaus у Хамбургу, Kammerspiele у Минхену, Yale Repertory Theatre у Њу Хевену и Burgtheater у Бечу.
Драме Биљане Србљановић одликује самосвојни и снажан „лични доживљај окружења у ком се налази“, ангажован и критички став према савремености, као и тежња за сталним преиспитивањем и превазилажењем оквира укалупљених драмских конвенција.
Четири пута је награђивана „Стеријином наградом” за најбољи драмски текст, а освојила је још и награде „Слободан Селенић”, „Ернст Толлер”, „Јоаким Вујић”, „Освајање слободе” и „Премио Еуропа – Нова позоришна реалност“ (2007). Такође, у сезони 2005/2006. немачки часопис Theater Heute прогласио ју је за најбољег иностраног драмског писца сезоне.
Р Е Ч П И С Ц А
Не знам ни какви смо људи, још мање зашто живимо. Знам да ме многе ствари које ме окружују, којима сведочим, које преживљавам – боле а да им је узрок некаква деструктивна природа људи око мене. Да немам одговоре зашто смо такви. Да ме свет који ме окружује доводи у стање очајања, али и личне деструктивности. Ја себе трошим на аутодеструктиван начин. За мене је то одлука, принцип, да се не штедим, да се не сачувам, да све од себе откинем и пустим да људи комаде мене сажваћу и испљуну пред ноге. Тако пишем и тако говорим...
О Р Е Д И Т Е Љ У
ПРЕДРАГ ШТРБАЦ
Рођен 23. децембра 1970. у Неготину. Дипломирао позоришну и радио-режију на Факултету драмских уметности у Београду представом О чему говоримо када говоримо о љубави? инспирисаном драмским стваралаштвом и интимном преписком А. П. Чехова с Олгом Книпер. До сада режирао преко тридесет позоришних представа. Стални редитељ Драме СНП-а.
Избор из досадашњих режија:
ПИСМО ДИКТАТОРУ! Ф. Арабала – БИТЕФ театар, Београд, 1998.
КОКОШКА Н. Кољаде – НП Републике Српске, Бања Лука (Награда публике за најбољу представу у сезони 2001/2002).
ТРАМВАЈ ЗВАНИ ЖЕЉА Т. Вилијамса – НП Републике Српске, Бања Лука, 2002.
ДИСКО СВИЊЕ Енде Волша – Српско народно позориште, Нови Сад (Награда за режију – Фестивал редитеља, Тернопиљ, Украјина), 2003.
ЗУБИ А. Новаковића – Српско народно позориште, Нови Сад, 2004.
РОМЕО И ЈУЛИЈА В. Шекспира – Српско народно позориште, Нови Сад, 2005.
БАСТИЈЕН И БАСТИЈЕНА А. Гловацки по опери В. А. Моцарта – Дечије позориште Суботица, 2006.
РУЖНИ А. Гловацки по Х. К. Андерсеновом Ружном пачету – БЕЛЕФ 06/Мало позориште "Душко Радовић", 2006. (Најбоља представа фестивала)
ИВАНОВ А. П. Чехова – Српско народно позориште, Нови Сад, 2007.
БУБАМАРА В. Сигарјева – Босанско народно позориште, Зеница, 2008.
ТВРЂАВА ЕВРОПА И. Матојевића – БЕЛЕФ 08, Београд, 2008.
ХАРМАН Маријуса фон Мајенбурга – Атеље 212, Београд, 2009.
НОРА или Луткина кућа Хенрика Ибсена – Народно позориште Сомбор, 2010.
Критика о драми
*
Барбело је појам који у себи носи јаку религиозну, метафизичку димензију.
Драма Биљане Србљановић је драма о елементарним честицама које животу дају смисао и из којих се рађа смисао. Она се гради и развија на оној чудесној граници која дели поетско-филозофско чуђење, изражено у суштинским питањима: ко сам, куда идем, зашто постојим, од баналних симплификација живота кроз исповест младе жене Милене која је у потрази за женом у себи, за женском моћи стварања и исцељења кроз прокреативни принцип жене.
Татјана Мандић-Ригонат
*
Све је овде лелујаво нелогично попут живота, збркано, смешно, трагично; пре свега дирљиво, када је реч о псима. Њих сви воле, они се појављују као измишљена бића која поседују нарочито значење, премда се тешко може тачно установити какво. Тек на крају, када Кучкарка тражи својих четворо младих, а један стари човек, који је такође већ мртав, одвраћа: “Ко ће овој жени да каже, да су јој синови мртви, сви у истом дану, у суседном кварту“, наслућује се да све то, па чак и они истински банални обрти о деци и псима, има везе са губљењем идентитета и тугом, са љубављу за којом се трага и страхом од – чега?
Gudrun Norbisrath
*
Барбело је најрадикалнији комад Биљане Србљановић. Ако је претходне комаде писала критичким умом, ову драму пише душом и срцем, нудећи, без резерве, своју искреност и згранутост људском звероликошћу и одумирањем људскости. Ризично, одважно отворен текст, готово сав на врху језика, без затајивања, на врху ножа се одржава између жестоког цинизма и гађења, и готово патетичног, детињастог зазивања љубави. Сви смо сами, живот нам пролази у неважним стварима, о важнима једва да стигнемо да мислимо. Занемарени смо, и занемарујемо друге. Равнодушје, никоме ни до кога није стало. Ни деци до родитеља, ни родитељима до деце. Ни женама до мужева, ни мужевима до жена. Ни очевима до синова, ни синовима до очева. Ни мајкама до синова, ни синовима до мајки. А када живот протутњи, за све је касно. У гроб носимо ране, увреде и омразе. Па какви смо ми то људи, у каквом то свету живимо, зашто живимо!
Мухарем Первић
*
„О псима и деци“ јесте прозаични поднаслов који Биљана Србљановић супротставља тешком, филозофском наслову драме. И док Милена, Марко, Милица и сви остали ликови расправљају о својим људским судбинама и чежњама, кроз овај комад истовремено промичу кучкарке и скитнице. Чудновата међу-створења, која су се одавно опростила од света људи и која више не припадају животу али још увек нису ни мртва, управо због тога су и веома мудра, чак иако, понекад, говоре о псима истим речником којим се говори о деци и људима. Њихови уједљиви коментари о вредности живота мешају се са свесном спознајом о самоуверености, али и недостацима сопствене врсте.
Томас Лауе
*
Барбело, о псима и деци ониричка је игра одраза, снолика кућа огледала у којој се неколико основних мотива увишестручује, ломи и варира. При том се парадоксални реализам крижа с фантастиком сна, асоцијативна повезивања надограђују линеарну причу, а гледиште с којег сагледавамо свеукупност приказанога свијета непрекидно се премјешта...
Ива Груић
*
Барбело је појам који у себи носи јаку религиозну, метафизичку димензију.
Драма Биљане Србљановић је драма о елементарним честицама које животу дају смисао и из којих се рађа смисао. Она се гради и развија на оној чудесној граници која дели поетско-филозофско чуђење, изражено у суштинским питањима: ко сам, куда идем, зашто постојим, од баналних симплификација живота кроз исповест младе жене Милене која је у потрази за женом у себи, за женском моћи стварања и исцељења кроз прокреативни принцип жене.
Татјана Мандић-Ригонат
*
Све је овде лелујаво нелогично попут живота, збркано, смешно, трагично; пре свега дирљиво, када је реч о псима. Њих сви воле, они се појављују као измишљена бића која поседују нарочито значење, премда се тешко може тачно установити какво. Тек на крају, када Кучкарка тражи својих четворо младих, а један стари човек, који је такође већ мртав, одвраћа: “Ко ће овој жени да каже, да су јој синови мртви, сви у истом дану, у суседном кварту“, наслућује се да све то, па чак и они истински банални обрти о деци и псима, има везе са губљењем идентитета и тугом, са љубављу за којом се трага и страхом од – чега?
Gudrun Norbisrath
*
Барбело је најрадикалнији комад Биљане Србљановић. Ако је претходне комаде писала критичким умом, ову драму пише душом и срцем, нудећи, без резерве, своју искреност и згранутост људском звероликошћу и одумирањем људскости. Ризично, одважно отворен текст, готово сав на врху језика, без затајивања, на врху ножа се одржава између жестоког цинизма и гађења, и готово патетичног, детињастог зазивања љубави. Сви смо сами, живот нам пролази у неважним стварима, о важнима једва да стигнемо да мислимо. Занемарени смо, и занемарујемо друге. Равнодушје, никоме ни до кога није стало. Ни деци до родитеља, ни родитељима до деце. Ни женама до мужева, ни мужевима до жена. Ни очевима до синова, ни синовима до очева. Ни мајкама до синова, ни синовима до мајки. А када живот протутњи, за све је касно. У гроб носимо ране, увреде и омразе. Па какви смо ми то људи, у каквом то свету живимо, зашто живимо!
Мухарем Первић
*
„О псима и деци“ јесте прозаични поднаслов који Биљана Србљановић супротставља тешком, филозофском наслову драме. И док Милена, Марко, Милица и сви остали ликови расправљају о својим људским судбинама и чежњама, кроз овај комад истовремено промичу кучкарке и скитнице. Чудновата међу-створења, која су се одавно опростила од света људи и која више не припадају животу али још увек нису ни мртва, управо због тога су и веома мудра, чак иако, понекад, говоре о псима истим речником којим се говори о деци и људима. Њихови уједљиви коментари о вредности живота мешају се са свесном спознајом о самоуверености, али и недостацима сопствене врсте.
Томас Лауе
*
Барбело, о псима и деци ониричка је игра одраза, снолика кућа огледала у којој се неколико основних мотива увишестручује, ломи и варира. При том се парадоксални реализам крижа с фантастиком сна, асоцијативна повезивања надограђују линеарну причу, а гледиште с којег сагледавамо свеукупност приказанога свијета непрекидно се премјешта...
Ива Груић
Copyright © 1861-2010 СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. Сва права су задржана. Не копирати без дозволе.
Позоришни трг 1, 21000 Нови Сад
++381 21 6621-411