ЛОКАЦИЈА
Сцена "Пера Добриновић"
ТРАЈАЊЕ
1сат(а) и 30минута
English
Dušan Spasojević
BESTIARY
Directed by Boris Liješević
Boris Liješević directs this drama, pure and sharp as a Greek tragedy, with precision and thorough understanding, placing it on a bare stage full of cut down trees, in the semi-darkness, most of the time keeping all the characters on the stage, as if in trance.
And actors seem as if they have hardly waited to play their own pain - the fascinating Boris lsaković, Jasna Đuričić, Novak Bilbija, Aleksandra Pleskonjić-Ilić, Stefan Trifunović, Marija Mitrović, Dragomir Pešić, Marko Savić, Aleksandar Gajin and Strahinja Bojović
.
Aleksandra GLOVACKI,
Vecernje novosti, 5. mart 2008.
Душан СпасојевићVecernje novosti, 5. mart 2008.
ЗВЕРИЊАК
Премијера: 14. септембар 2007.
| Редитељ БОРИС ЛИЈЕШЕВИЋ Сценограф ЉЕРКА ХРИБАР Костимограф БОЈАНА НИКИТОВИЋ Лектор др ЉИЉАНА МРКИЋ-ПОПОВИЋ Музика ДРАГАН ДАУТОВСКИ Помоћник редитеља АНА ИЛИЋ Дизајн музике МИЛАН ЈАНЧУРИЋ Гост вокал АЛЕКСАНДРА ПОПОВСКА Инспицијент Тибор Киш Шаптач Наташа Барбир Мајстор светла Мирослав Чеман Мајстор тона Драган Курјаков |
У Л О Г Е Петар Борис Исаковић Анђа Јасна Ђуричић Страин Новак Билбија Марија Александра Плескоњић-Илић Видан Стефан Трифуновић Срна Марија Митровић Тадија Драгомир Пешић Јован Марко Савић Сретен Лукић Александар Гајин Милисав Лукић Страхиња Бојовић |
О А У Т О Р У
ДУШАН СПАСОЈЕВИЋ
Рођен 25. септембра 1980. у Ваљеву. Основну школу и гимназију завршио у Ваљеву. Уписао драматургију (1999) на Академији уметности “Браћа Карић”, у класи професора Синише Ковачевића и дипломирао 2005. драмом Метак за све. У оквиру Пројекта 3 “Невиност” Српског народног позоришта, у марту 2004. јавно читан драмски текст Зверињак (под насловом: Злочин над дивљим зверима), а у мају исте године, на фестивалу Нортхерн Еxпосуре, у Wест Yорксхире Плаyхоусе у Лидсу, читани фрагменти комада Одумирање. На сцени Атељеа 212, 7. децембра 2006, праизведена је драма Одумирање, у режији Егона Савина. Представа је, током 2007, приказана на Свечаностима “Миливоје Живановић” у Пожаревцу (Статуа “Миливоје Живановић” Борису Исаковићу, за улогу Страхиње), на Међународном фестивалу малих сцена у Ријеци (Награда публике за најбољу представу и Награда Борису Исаковићу за најбољег глумца), на “Јоакимфесту” у Крагујевцу (Награде “Јоаким Вујић” за драмски текст и за најбољег глумца Борису Исаковићу) и на 52. Стеријином позорју (Стеријине награде за најбоље глумце Дари Џокић и Борису Исаковићу и Награда за најбољег младог глумца, из Фонда “Дара Чаленић”, Игору Ђорђевићу и Стеријина награда Округлог стола критике за представу). Зверињак је други комад Душана Спасојевића праизведен на сцени професионалног позоришта. По поруџбини Града театра Будва, пише комад о Богобоју Руцовићу, глумцу Београдског народног позоришта с почетка 20. века.
ДУШАН СПАСОЈЕВИЋ - ДРАМСКИ ПИСАЦ
Зашто не рећи одмах: изузетан драмски таленат који свако позориште може само да прижељкује, а мудро позориште има привилегију и да га подржи. Написао је трагедију Одумирање (Атеље 212, режија Егон Савин, сезона 2006/07: три Стеријине награде глумцима: Дари Џокић, Игору Ђорђевићу и Борису Исаковићу који је добио и Награду на Међународном фестивалу малих сцена у Ријеци, Статуу “Миливоје Живановић” у Пожаревцу, Награду “Јоаким Вујић” у Крагујевцу. Представа је добила Стеријину награду округлог стола критике и Награду публике на Међународном фестивалу малих сцена у Ријеци. Писац је награђен Наградом “Јоаким Вујић” на Фестивалу у Крагујевцу). Леп дочек дебитанта! Некоме се учинило да је комад кратак, али Спасојевић добро осећа да дужина расплине трагедију, а за њега она има бити као удар грома. Стајнер је сматрао да је трагедија после Дахауа немогућна, а без богова који уносе смутњу. Заборавио је да то људи раде суровије једни другима. Сада Душана Спасојевића чека премијера друге његове драме Зверињак у режији Бориса Лијешевића у Српском народном позоришту у Новом Саду. Верује се да драмски писац другом драмом полаже прави испит. Спасојевић у Зверињаку користи брехтијански фрагментарни поступак, шкртост нарације за разлику од распричаних драма, живе ликове који говоре само кад морају, прећуте или недорекну све што се подразумева. Линија радње у његовој драми је драматуршка магистрала, која оставља довољно места редитељској и глумачкој надградњи а, што је још важније, гледалачким асоцијацијама и машти које упошљава одгонетањем и препознавањем читљивих и скривених поступака и мотивација. Тим проседеом постиже тензију високог квалитета, коју уме и да одложи без бојазни да ће изгубити пажњу гледалишта. Душан Спасојевић није одрастао на бајкама, нити се драматургији обичавао на соап-операма и ТВ серијама; њега занима жив, непосредан сусрет с публиком, језик драме и структура. Иако млађан, писац са зрелом радозналошћу и разумевањем загледа у раселине живота, пуне људских опачина које надмашују оне звериње. Оно што би ваљало пожелети Душану Спасојевићу, то је да се што пре опреми хумором, да га тама не заслепи. Хумор даје рељеф и најцрњим истинама. Уосталом, он учи од најбољих писаца и зна да и Чехов, кад му понестане светлих видика, посегне за шалама („Браво Силва за октаву ниже“ – Галеб) или Бекет (Кројачеве муке с туром на панталонама) кад му дојади једнобојно сивило. Спасојевић би у складу са својом стихијном природом свој посед ваљало да потражи у црном хумору и гротески. Трећа његова драма Метак за све је на том трагу. Топос је урбано потпалубље нашег метрополског брода лудака. Невине жртве Зверињака Спасојевић решава у надреалном кључу који би да укине сваку наду у повратак разуму и разумевању. У Зверињаку постоји епилог. Одавно тога није било. Чему Спасојевићу служи та форма? Свакако, не да би младој генерацији одраслој у зверињаку понудио хаппy енд. Из тог врела наивности овај писац не захвата! Он зна да је зверињак жилав, да се не предаје лако, а млађарија одрасла у њему само открива нове пејзаже зверињака. Зна се куд је отишла и како је завршила босанска боровина и чамовина. Зверињак се само подмладио: “Ој, Дрино, водо ладна...!” Писац опомиње, упозорава и ту је његовој моћи и немоћи крај. Остало је на нама. Душане Спасојевићу само вредно напред!
ДУШАН СПАСОЈЕВИЋ
Рођен 25. септембра 1980. у Ваљеву. Основну школу и гимназију завршио у Ваљеву. Уписао драматургију (1999) на Академији уметности “Браћа Карић”, у класи професора Синише Ковачевића и дипломирао 2005. драмом Метак за све. У оквиру Пројекта 3 “Невиност” Српског народног позоришта, у марту 2004. јавно читан драмски текст Зверињак (под насловом: Злочин над дивљим зверима), а у мају исте године, на фестивалу Нортхерн Еxпосуре, у Wест Yорксхире Плаyхоусе у Лидсу, читани фрагменти комада Одумирање. На сцени Атељеа 212, 7. децембра 2006, праизведена је драма Одумирање, у режији Егона Савина. Представа је, током 2007, приказана на Свечаностима “Миливоје Живановић” у Пожаревцу (Статуа “Миливоје Живановић” Борису Исаковићу, за улогу Страхиње), на Међународном фестивалу малих сцена у Ријеци (Награда публике за најбољу представу и Награда Борису Исаковићу за најбољег глумца), на “Јоакимфесту” у Крагујевцу (Награде “Јоаким Вујић” за драмски текст и за најбољег глумца Борису Исаковићу) и на 52. Стеријином позорју (Стеријине награде за најбоље глумце Дари Џокић и Борису Исаковићу и Награда за најбољег младог глумца, из Фонда “Дара Чаленић”, Игору Ђорђевићу и Стеријина награда Округлог стола критике за представу). Зверињак је други комад Душана Спасојевића праизведен на сцени професионалног позоришта. По поруџбини Града театра Будва, пише комад о Богобоју Руцовићу, глумцу Београдског народног позоришта с почетка 20. века.
ДУШАН СПАСОЈЕВИЋ - ДРАМСКИ ПИСАЦ
Зашто не рећи одмах: изузетан драмски таленат који свако позориште може само да прижељкује, а мудро позориште има привилегију и да га подржи. Написао је трагедију Одумирање (Атеље 212, режија Егон Савин, сезона 2006/07: три Стеријине награде глумцима: Дари Џокић, Игору Ђорђевићу и Борису Исаковићу који је добио и Награду на Међународном фестивалу малих сцена у Ријеци, Статуу “Миливоје Живановић” у Пожаревцу, Награду “Јоаким Вујић” у Крагујевцу. Представа је добила Стеријину награду округлог стола критике и Награду публике на Међународном фестивалу малих сцена у Ријеци. Писац је награђен Наградом “Јоаким Вујић” на Фестивалу у Крагујевцу). Леп дочек дебитанта! Некоме се учинило да је комад кратак, али Спасојевић добро осећа да дужина расплине трагедију, а за њега она има бити као удар грома. Стајнер је сматрао да је трагедија после Дахауа немогућна, а без богова који уносе смутњу. Заборавио је да то људи раде суровије једни другима. Сада Душана Спасојевића чека премијера друге његове драме Зверињак у режији Бориса Лијешевића у Српском народном позоришту у Новом Саду. Верује се да драмски писац другом драмом полаже прави испит. Спасојевић у Зверињаку користи брехтијански фрагментарни поступак, шкртост нарације за разлику од распричаних драма, живе ликове који говоре само кад морају, прећуте или недорекну све што се подразумева. Линија радње у његовој драми је драматуршка магистрала, која оставља довољно места редитељској и глумачкој надградњи а, што је још важније, гледалачким асоцијацијама и машти које упошљава одгонетањем и препознавањем читљивих и скривених поступака и мотивација. Тим проседеом постиже тензију високог квалитета, коју уме и да одложи без бојазни да ће изгубити пажњу гледалишта. Душан Спасојевић није одрастао на бајкама, нити се драматургији обичавао на соап-операма и ТВ серијама; њега занима жив, непосредан сусрет с публиком, језик драме и структура. Иако млађан, писац са зрелом радозналошћу и разумевањем загледа у раселине живота, пуне људских опачина које надмашују оне звериње. Оно што би ваљало пожелети Душану Спасојевићу, то је да се што пре опреми хумором, да га тама не заслепи. Хумор даје рељеф и најцрњим истинама. Уосталом, он учи од најбољих писаца и зна да и Чехов, кад му понестане светлих видика, посегне за шалама („Браво Силва за октаву ниже“ – Галеб) или Бекет (Кројачеве муке с туром на панталонама) кад му дојади једнобојно сивило. Спасојевић би у складу са својом стихијном природом свој посед ваљало да потражи у црном хумору и гротески. Трећа његова драма Метак за све је на том трагу. Топос је урбано потпалубље нашег метрополског брода лудака. Невине жртве Зверињака Спасојевић решава у надреалном кључу који би да укине сваку наду у повратак разуму и разумевању. У Зверињаку постоји епилог. Одавно тога није било. Чему Спасојевићу служи та форма? Свакако, не да би младој генерацији одраслој у зверињаку понудио хаппy енд. Из тог врела наивности овај писац не захвата! Он зна да је зверињак жилав, да се не предаје лако, а млађарија одрасла у њему само открива нове пејзаже зверињака. Зна се куд је отишла и како је завршила босанска боровина и чамовина. Зверињак се само подмладио: “Ој, Дрино, водо ладна...!” Писац опомиње, упозорава и ту је његовој моћи и немоћи крај. Остало је на нама. Душане Спасојевићу само вредно напред!
Огњенка МИЛИЋЕВИЋ
О Р Е Д И Т Е Љ У
БОРИС ЛИЈЕШЕВИЋ
Рођен у Београду 1976. Основну школу и гимназију завршио у Будви. 1999. апсолвирао на Филозофском факултету у Новом Саду, на Групи за српску књижевност и језик 2004. дипломирао на Академији уметности у Новом Саду, на Одсеку за интермедијалну режију, у класи професора Боре Драшковића. Као асистент режије радио са Јагошем Марковићем, Бором Драшковићем, Љубославом Мајером, Омаром Абу ел Рубом, Томијем Јанежичем... Од 2004. стално запослен као асистент на Катедри за интермедијалну режију на Академији уметности у Новом Саду. Пише за часопис Стање ствари и Позориште. Живи и ради између Београда, Новог Сада и Будве.
Режије: У кулисама душе (Николај Јеврејинов), Театар Промена, Академија уметности, Нови Сад; Феникс (Кристофер Фрај), Театар Промена, Академија уметности, Нови Сад; Два витеза из Вероне (Виљем Шекспир), Аматерско позориште Змај, Ириг; Општинско дете (Бранислав Нушић), Народно позориште Кикинда; Београд Лондон (Федор Шили) у оквиру пројекта “Београдске приче 04”, СКЦ, Београд; Присуство (Дејвид Харовер) Атеље 212; Грета, страница 89 (Луц Хибнер) Српско народно позориште; Драги тата (Милена Богавац) Југословенско драмско позориште; Осврни се у гневу (Џон Озборн) Народно позориште, Београд и Центар за обликовање времена, Панчево.
Аутор филмова: Гвоздени крст, према истоименој новели Хајнера Милера; Лука документарни филм
Р Е Ч Р Е Д И Т Е Љ А
ПОТОП
“А земља се поквари пред Богом, и напуни се безакоња. И погледа Бог на земљу, а она беше покварена, јер свако тело поквари пут свој на земљи. И рече Бог Ноју: “Крај свакоме телу дође преда ме, јер напунише земљу безакоња, и ево хоћу да их затрем са земљом” … ријечи су којима Бог на земљу шаље потоп.” У „претпотопском“ стању затичемо и свијет који Душан Спасојевић гради драмом Зверињак. Код њега није потребно да Бог потопом затре људе, они се затиру сами, а потоп је у њима. Како упознајемо становнике Зверињака, с њиховим проблемима, ранама и дилемама, схватамо зашто тако поступају и почињемо да их разумијемо. Али онда логично произилази питање: нисмо ли и ми сами пред новим потопом! Или, можда, већ и усред њега!
БОРИС ЛИЈЕШЕВИЋ
Рођен у Београду 1976. Основну школу и гимназију завршио у Будви. 1999. апсолвирао на Филозофском факултету у Новом Саду, на Групи за српску књижевност и језик 2004. дипломирао на Академији уметности у Новом Саду, на Одсеку за интермедијалну режију, у класи професора Боре Драшковића. Као асистент режије радио са Јагошем Марковићем, Бором Драшковићем, Љубославом Мајером, Омаром Абу ел Рубом, Томијем Јанежичем... Од 2004. стално запослен као асистент на Катедри за интермедијалну режију на Академији уметности у Новом Саду. Пише за часопис Стање ствари и Позориште. Живи и ради између Београда, Новог Сада и Будве.
Режије: У кулисама душе (Николај Јеврејинов), Театар Промена, Академија уметности, Нови Сад; Феникс (Кристофер Фрај), Театар Промена, Академија уметности, Нови Сад; Два витеза из Вероне (Виљем Шекспир), Аматерско позориште Змај, Ириг; Општинско дете (Бранислав Нушић), Народно позориште Кикинда; Београд Лондон (Федор Шили) у оквиру пројекта “Београдске приче 04”, СКЦ, Београд; Присуство (Дејвид Харовер) Атеље 212; Грета, страница 89 (Луц Хибнер) Српско народно позориште; Драги тата (Милена Богавац) Југословенско драмско позориште; Осврни се у гневу (Џон Озборн) Народно позориште, Београд и Центар за обликовање времена, Панчево.
Аутор филмова: Гвоздени крст, према истоименој новели Хајнера Милера; Лука документарни филм
Р Е Ч Р Е Д И Т Е Љ А
ПОТОП
“А земља се поквари пред Богом, и напуни се безакоња. И погледа Бог на земљу, а она беше покварена, јер свако тело поквари пут свој на земљи. И рече Бог Ноју: “Крај свакоме телу дође преда ме, јер напунише земљу безакоња, и ево хоћу да их затрем са земљом” … ријечи су којима Бог на земљу шаље потоп.” У „претпотопском“ стању затичемо и свијет који Душан Спасојевић гради драмом Зверињак. Код њега није потребно да Бог потопом затре људе, они се затиру сами, а потоп је у њима. Како упознајемо становнике Зверињака, с њиховим проблемима, ранама и дилемама, схватамо зашто тако поступају и почињемо да их разумијемо. Али онда логично произилази питање: нисмо ли и ми сами пред новим потопом! Или, можда, већ и усред њега!
Борис ЛИЈЕШЕВИЋ
О С Ц Е Н О Г Р А Ф У
ЉЕРКА ХРИБАР
Рођена 1978. у Ријеци, дипломирала на Академији лепих уметности у Венецији (Одсек позоришне сценографије), 2001. У склопу последипломских студија на Одсеку за сценски дизајн Универзитета уметности у Београду, током 2006. студијски је боравила три месеца на Универзитету Станфорд (Калифорнија, САД) специјализирајући лигхт десигн. Била је сценограф и костимограф у пројектима ХНК Ивана пл. Зајца, Ријека, ХНК Осијек, ХКД театар, Ријека, Театра &тд, Загреб, Театра “Кнап” на Пешченици, Загреб, БИТЕФ театра, Београд, СКЦ, Београд, Атељеа 212, Београд, Станфорд Университy Драма Депт, Проссер Студио, ХКД Театра, Ријека, које су, поред осталих, потписивали редитељи: Јагош Марковић, Марин Лукановић, Само М. Стрелец, Ларy Заппиа, Роберт Рапоња, Јелена Богавац, Борис Лијешевић... У Српском народном позоришту, била је сценограф у представи Повратак Казанове Артура Шницлера, у режији Ане Томовић, у сезони 2006/07
О К О С Т И М О Г Р А Ф У
БОЈАНА НИКИТОВИЋ
Рођена је 25. маја 1965. у Београду. Факултет примењених уметности у Београду завршила 1989. Била је костимограф у више од стотину представа у позориштима некадашње Југославије, у домаћим телевизијским играним пројектима, у домаћим и иностраним филмовима. У позоришту, најчешће је била сарадник редитеља Дејана Мијача и Егона Савина, а радила је и с Миланом Караџићем, Јагошем Марковићем, Небојшом Брадићем, Бором Драшковићем... Потписала је десетак костимографија у филмовима италијанске и, као асистент, две у филмовима америчке продукције. Светску промоцију донео јој је рад на филму Марија Антоанета Софије Кополе, у којем је Бојана Никитовић била асистент костимографкиње Милене Канонеро (Оскар 2007. за костим). На Факултету је проглашена студентом генерације, а током професионалног рада »сакупила« је низ значајних признања: три Стеријине награде, Награду Yустата на Бијеналу сценског дизајна 1997, Годишње награде београдског Народног позоришта и Југословенског драмског позоришта, награду на Међународном тријеналу позоришне сценографије и костимографије у Новом Саду...
О К О М П О З И Т О Р У
ДРАГАН ДАУТОВСКИ
Драган Даутовски је рођен 1957. у Русинову, код Берова, у Македонији. На Универзитету Св. Ћирила и Методија у Скопљу завршио је музичку теорију 1984, где данас подучава народне инструменте: кавал, гајде и тамбуру. Професор је на Факултету музичких уметности у Скопљу. Даутовски музицира мајсторски, на више од двадесет врста традиционалних инструмената. Његов рад обележава почетак друге ренесансе македонских традиционалних музичких форми. Он подржава, негује и чува македонски фолклор и његове посебности, упија традиционалне вредности и уплиће их у модерне музичке тенденције. Написао је много композиција за различите инструменталне и вокалне извођаче, као и за оркестре и одсвирао многе деонице народних инструмената у сарадњи с музичарима из Македоније и света. Године 1992. основао је оркестар “Миле Коларовски”, а 1995. “ДД Синтезис” који истражује македонски фолк и на-родну ризницу. Учествовао је у стварању и снимању музике за филм Пре кише. Оснивач је Квартета Драган Даутовски, у којем су, поред њега, и Александра Поповска (вокал, тамбурин), Ратко Даутовски (дјембе, бонгос, тарабука) и Бајса Арифовска (кавал, друга тамбура, схакерс, белс).
ЉЕРКА ХРИБАР
Рођена 1978. у Ријеци, дипломирала на Академији лепих уметности у Венецији (Одсек позоришне сценографије), 2001. У склопу последипломских студија на Одсеку за сценски дизајн Универзитета уметности у Београду, током 2006. студијски је боравила три месеца на Универзитету Станфорд (Калифорнија, САД) специјализирајући лигхт десигн. Била је сценограф и костимограф у пројектима ХНК Ивана пл. Зајца, Ријека, ХНК Осијек, ХКД театар, Ријека, Театра &тд, Загреб, Театра “Кнап” на Пешченици, Загреб, БИТЕФ театра, Београд, СКЦ, Београд, Атељеа 212, Београд, Станфорд Университy Драма Депт, Проссер Студио, ХКД Театра, Ријека, које су, поред осталих, потписивали редитељи: Јагош Марковић, Марин Лукановић, Само М. Стрелец, Ларy Заппиа, Роберт Рапоња, Јелена Богавац, Борис Лијешевић... У Српском народном позоришту, била је сценограф у представи Повратак Казанове Артура Шницлера, у режији Ане Томовић, у сезони 2006/07
О К О С Т И М О Г Р А Ф У
БОЈАНА НИКИТОВИЋ
Рођена је 25. маја 1965. у Београду. Факултет примењених уметности у Београду завршила 1989. Била је костимограф у више од стотину представа у позориштима некадашње Југославије, у домаћим телевизијским играним пројектима, у домаћим и иностраним филмовима. У позоришту, најчешће је била сарадник редитеља Дејана Мијача и Егона Савина, а радила је и с Миланом Караџићем, Јагошем Марковићем, Небојшом Брадићем, Бором Драшковићем... Потписала је десетак костимографија у филмовима италијанске и, као асистент, две у филмовима америчке продукције. Светску промоцију донео јој је рад на филму Марија Антоанета Софије Кополе, у којем је Бојана Никитовић била асистент костимографкиње Милене Канонеро (Оскар 2007. за костим). На Факултету је проглашена студентом генерације, а током професионалног рада »сакупила« је низ значајних признања: три Стеријине награде, Награду Yустата на Бијеналу сценског дизајна 1997, Годишње награде београдског Народног позоришта и Југословенског драмског позоришта, награду на Међународном тријеналу позоришне сценографије и костимографије у Новом Саду...
О К О М П О З И Т О Р У
ДРАГАН ДАУТОВСКИ
Драган Даутовски је рођен 1957. у Русинову, код Берова, у Македонији. На Универзитету Св. Ћирила и Методија у Скопљу завршио је музичку теорију 1984, где данас подучава народне инструменте: кавал, гајде и тамбуру. Професор је на Факултету музичких уметности у Скопљу. Даутовски музицира мајсторски, на више од двадесет врста традиционалних инструмената. Његов рад обележава почетак друге ренесансе македонских традиционалних музичких форми. Он подржава, негује и чува македонски фолклор и његове посебности, упија традиционалне вредности и уплиће их у модерне музичке тенденције. Написао је много композиција за различите инструменталне и вокалне извођаче, као и за оркестре и одсвирао многе деонице народних инструмената у сарадњи с музичарима из Македоније и света. Године 1992. основао је оркестар “Миле Коларовски”, а 1995. “ДД Синтезис” који истражује македонски фолк и на-родну ризницу. Учествовао је у стварању и снимању музике за филм Пре кише. Оснивач је Квартета Драган Даутовски, у којем су, поред њега, и Александра Поповска (вокал, тамбурин), Ратко Даутовски (дјембе, бонгос, тарабука) и Бајса Арифовска (кавал, друга тамбура, схакерс, белс).
П Р О Ј Е К А Т 3
Пројекат 3 Српског народног позоришта у сезони 2007/2008.
Још када је у Српском народном позоришту, с јесени 2003, настала идеја о покретању Пројекта 3 као вид конкретне подршке младим драмским писцима и њиховим (неизведеним) комадима који ће пролазити кроз “филтере” накнадних дорада у атмосфери драматуршко-редитељских радионица, баш као и редитељима млађе генерације који ће те драме и поставити на сцене СНП-а, Позориште је одмах јасно ставило до знања да је спремно да убудуће непрестано модификује концепт Пројекта.
Прве године, марта 2004, Пројекат 3 је био организован као једнонедељни фестивал с три премијере и неколико јавних читања драма веома младих аутора. Следеће сезоне је у оквиру Пројекта, такође у фестивалској форми, изведено пет комада – три премијере од којих је једна омнибус-представа састављена од три једночинке.
У оквиру трећег издања Пројекта 3, Српско народно позориште је одиграло две премијере – драмску, комада Милене Марковић Наход Симеон, и оперску – Покондирена тиква Јована Стерије Поповића, на музику Миховила Логара. Трећа планирана премијера – кореодрама Родољупци, по Стерији, а у режији Соње Вукићевић, нажалост је изостала.
Ове сезоне Пројекат 3 ће имати једно извођење – комада Зверињак Душана Спасојевића и два јавна читања драмских текстова чији избор је у току, а презентација ће бити на пролеће 2008. године.
И З В О Д И З К Р И Т И К А
ЛИЦЕ ЗЛА
Радња комада Зверињак смештена је усред празне, опустеле шуме, у којој одавно нема звери. Њихово место заузели су људи који се понашају много горе од бивших природних становника тог станишта, те се наслов овок комада уопште не односи на животиње. Млади драмски писац Душан Спасојевић, који је овом драмом пребродио синдром другог комада, у овој причи наставља да истражује и на одређени начин проширује специфичан тематски круг којим се бави. Спасојевићева тема је, наиме, село, његови сурови и дозлабога неприступачни људи, горштаци поједностављених реакција и доживљаја, људи склони бирању пречице, било док иду кроз шуму или током својих тешких, и од муке сазданих живота. У његовим комадима срећа није могућа и срећни људи не постоје. Чак и када се двоје људи зближе, они остају загледани у своју прошлост. Главни јунак Спасојевићевог зверињака Петар човек је широког срца и преке нарави, који се након десетогодишње робије због убиства у самоодбрани враћа кући. Живот му, међутим, не дозвољава да начини ниједан слободан корак. Он првог дана слободе спасава сигурне смрти ћерку управо оног човека чијег сина је убио. И тако наствља свој живот тамо где је за тренутак био стао, усред зверињака, ухваћен у коштац са подлом светином предвођеном Страином, најсуровијим од свих становника тог станишта, коме губитак сина додатно мути разум. Такозвани поетски реализам, коме највише припада Спасојевићев комад, редитљ Борис Лијешевић помера у правцу неке врсте сведеније интерпретације, која омогућава да ова прича о злу као таквом добије конкретно име. И да лице зла буде суочено са собом, чак и у околностима које не познају суптилности, усред зверињака коме припада. Захваљујући надахнутој игри Бориса Исаковића, експресивно натуралистичкој игри, снаге омањег земљотреса, Новака Билбије или ситном плесу емоција Јасне Ђуричић, у улози насилно ослепеле Петрове девојке Анђе – ова представа искључује могућност равнодушног пријема. Она је таква захваљујући и надахнутој игри целокупног ансамбла СНП-а, сценографији Љерке Хрибар или музици Драгана Даутовског и реалистичним костимима Бојане Никитовић.
БАЛКАНСКИ ЗВЕРИЊАК
Душан Спасојевић је млад момак, али разуме оно за шта су, обично, године и године потребне. Истина, многима ни године не помажу. А примедбе су му стављане, после прве драме Одумирање, зашто пише о злу, зашто о некој тамо давној Србији. Душан Спасојевић пише о души Србије, проничући у њену суштину пре него што се размилела по градовима, пре него што се нашминкала и обукла за медије. Огњиште му не служи за кичерантску подлогу у разглабању нових, а увек истих старих митова, већ за повратак на почетак, као голу сцену на којој наступају неспоразуми, страхови, инат и мржња. Одакле је почело? Из куће, тог узгајалишта мржње, па набујало преко плота, у комшијско двориште. Одумирање је остало унутар зидова куће, Зверињак је покрио читаво село. Некада давно, пала је крв. Жеђ за осветом, која је наткрилила читав универзум за неке ликове, само је створила плодно тле за лопове и мафијаше, и који су једини победници. Како некад, тако и данас. Наравно, и на оваквом месту постоји други пут, пут младости и чистоте, у љубав и разумевање. Драму чисту и оштру као грчка трагедија, Борис Лијешевић режира тачно, са потпуним разумевањем, смештајући је на голу сцену пуну посечених стабала, у полумрак, држећи већим делом све ликове на сцени, као у полусну. А глумци, као да су једва дочекали да одиграју сопствену муку, фасцинантни Борис Исаковић, Јасна Ђуричић, Новак Билбија, Александра Плескоњић-Илић, Стефан Трифуновић, Марија Митровић, Драгомир Пешић, Марко Савић, Александар Гајин и Страхиња Бојовић.
ДОБАР, ЛОШ И ЗАО
Довољно је само погледати генезу наслова – Злочин над дивљим зверима, па Зверињак – и јасно је да су људи једине звери о којима је реч у новој представи Српског народног позоришта, отварајућој ове сезоне. Зверињак Душана Спасојевића, у режији Бориса Лијешевића, прича је о мрачном вилајету, у чијем забораву дању влада закон јачег, а ноћу тумарају духови. Зверињак је дивљина у којој сурове околности недре сурове људе. Њихова осуђеност на пропаст преиспитује се новом генерацијом, стасалом на старим гресима, за коју је невоља што су им родитељи у наслеђе оставили стратиште. Право поприште вестерна, сукоба (некад) добрих и (увек) лоших момака наоружаних до зуба. Ако је Одумирање млади Спасојевић писао тешком руком, чекићем, о сукобу генерација у Зверињаку, својој другој драми још из студентских дана, пише црном. И белом. Као стрип. До пуног изражаја поново долази маестрална лакоћа дијалога, структурална прецизност, одлична дистинкција ликова и кристална нит радње. Таленат је дефинитивно откривен у драми Одумирање (Атеље 212, 2006), а сада поново потврђен. Његова аутентичност у креирању језика и света својих јунака надасве је уверљива, чак и забавна. Дивљи Запад, пак, само згодна паралела да би се дезоријентисали у времену, што није ни мало тешко с обзиром да је реч о Србији. За разлику од вестерна, где су лоши једноставно лоши, а добри не вијају паре, него девојку, Спасојевић користи један згодан драмски поступак, те у његовој сторији нико (више) није добар. Можда деца. Али, то се не зна, и поред на око срећног завршетка. И најмањи лик има своје дубоко егзистенцијално зашто/зато. Баш као и редитељ Лијешевић који чини се смртно озбиљан, ову драму зачињава психолошки, а не акционо. Свестан заводљиве површине националне тематике која светлост лако прелама на хиљаде начина, углавном депримирајући својом експозицијом, Лијешевић (опет лако) зауставља тренутак злослућења, и као по казни допушта стајање у месту. Тиме се фокус помера на унутрашњи глас ликова, њихову судбину, на архетипске мотиве добра и зла, с којим барата њихова немоћна савест, а управља свемоћна природа ствари. Трагедија је онда потресан, али и срећан стицај околности у којима неминовно, и таутолошки, све настаје и све пропада. Тако и њен крај, ако не срећан, ипак постаје срећа, дајући бар трачак наде да ће вечни циклус једном натерати и праве звери да се врате. Ако редитељ не нуди извесност, свакако да омогућава катарзичност, оспољену највише кроз ванредне глумачке вештине екипе представе. Захваљујући спором, комплексном ритму, свако има тренутак да се покаже. Док млади – Стефан Трифуновић (Видан), Марија Митровић (Срна) и Марко Савић (Јован) – обилато користе шарм да би остварили колоритне улоге деце заблуделих сељана, они старији – Борис Исаковић (Петар), Јасна Ђуричић (Анђа), Новак Билбија (Страин), Александра Плескоњић-Илић (Марија), Александар Гајин (Сретен Лукић) и Страхиња Бојовић (Милисав Лукић) улажу максималне дозе реализма како би минимализовањем глуме постигли што већу саосећајност гледалаца, држећи их везане у ватри сопственог нестајања с позорнице накарадно и несрећно вођеног живота. Отварање сцене уз не баш најтачније темпиран дизајн светла и поред оријентације ка тами и очигледном беспућу (сценографија Љерке Хрибар) не пружа помоћ клаустрофобичној заробљености актера, колико артифицијелно поларише простор одигравања радње. Костими Бојане Никитовић су прави, стварни одевни предмети српског сељака, баш као што је и музика Драгана Даутовског стварни, чудесно ухваћени ехо висова и понора планина Балкана.
Пројекат 3 Српског народног позоришта у сезони 2007/2008.
Још када је у Српском народном позоришту, с јесени 2003, настала идеја о покретању Пројекта 3 као вид конкретне подршке младим драмским писцима и њиховим (неизведеним) комадима који ће пролазити кроз “филтере” накнадних дорада у атмосфери драматуршко-редитељских радионица, баш као и редитељима млађе генерације који ће те драме и поставити на сцене СНП-а, Позориште је одмах јасно ставило до знања да је спремно да убудуће непрестано модификује концепт Пројекта.
Прве године, марта 2004, Пројекат 3 је био организован као једнонедељни фестивал с три премијере и неколико јавних читања драма веома младих аутора. Следеће сезоне је у оквиру Пројекта, такође у фестивалској форми, изведено пет комада – три премијере од којих је једна омнибус-представа састављена од три једночинке.
У оквиру трећег издања Пројекта 3, Српско народно позориште је одиграло две премијере – драмску, комада Милене Марковић Наход Симеон, и оперску – Покондирена тиква Јована Стерије Поповића, на музику Миховила Логара. Трећа планирана премијера – кореодрама Родољупци, по Стерији, а у режији Соње Вукићевић, нажалост је изостала.
Ове сезоне Пројекат 3 ће имати једно извођење – комада Зверињак Душана Спасојевића и два јавна читања драмских текстова чији избор је у току, а презентација ће бити на пролеће 2008. године.
Александар МИЛОСАВЉЕВИЋ
И З В О Д И З К Р И Т И К А
ЛИЦЕ ЗЛА
Радња комада Зверињак смештена је усред празне, опустеле шуме, у којој одавно нема звери. Њихово место заузели су људи који се понашају много горе од бивших природних становника тог станишта, те се наслов овок комада уопште не односи на животиње. Млади драмски писац Душан Спасојевић, који је овом драмом пребродио синдром другог комада, у овој причи наставља да истражује и на одређени начин проширује специфичан тематски круг којим се бави. Спасојевићева тема је, наиме, село, његови сурови и дозлабога неприступачни људи, горштаци поједностављених реакција и доживљаја, људи склони бирању пречице, било док иду кроз шуму или током својих тешких, и од муке сазданих живота. У његовим комадима срећа није могућа и срећни људи не постоје. Чак и када се двоје људи зближе, они остају загледани у своју прошлост. Главни јунак Спасојевићевог зверињака Петар човек је широког срца и преке нарави, који се након десетогодишње робије због убиства у самоодбрани враћа кући. Живот му, међутим, не дозвољава да начини ниједан слободан корак. Он првог дана слободе спасава сигурне смрти ћерку управо оног човека чијег сина је убио. И тако наствља свој живот тамо где је за тренутак био стао, усред зверињака, ухваћен у коштац са подлом светином предвођеном Страином, најсуровијим од свих становника тог станишта, коме губитак сина додатно мути разум. Такозвани поетски реализам, коме највише припада Спасојевићев комад, редитљ Борис Лијешевић помера у правцу неке врсте сведеније интерпретације, која омогућава да ова прича о злу као таквом добије конкретно име. И да лице зла буде суочено са собом, чак и у околностима које не познају суптилности, усред зверињака коме припада. Захваљујући надахнутој игри Бориса Исаковића, експресивно натуралистичкој игри, снаге омањег земљотреса, Новака Билбије или ситном плесу емоција Јасне Ђуричић, у улози насилно ослепеле Петрове девојке Анђе – ова представа искључује могућност равнодушног пријема. Она је таква захваљујући и надахнутој игри целокупног ансамбла СНП-а, сценографији Љерке Хрибар или музици Драгана Даутовског и реалистичним костимима Бојане Никитовић.
Жељко ЈОВАНОВИЋ, Блиц, 6. март 2008.
БАЛКАНСКИ ЗВЕРИЊАК
Душан Спасојевић је млад момак, али разуме оно за шта су, обично, године и године потребне. Истина, многима ни године не помажу. А примедбе су му стављане, после прве драме Одумирање, зашто пише о злу, зашто о некој тамо давној Србији. Душан Спасојевић пише о души Србије, проничући у њену суштину пре него што се размилела по градовима, пре него што се нашминкала и обукла за медије. Огњиште му не служи за кичерантску подлогу у разглабању нових, а увек истих старих митова, већ за повратак на почетак, као голу сцену на којој наступају неспоразуми, страхови, инат и мржња. Одакле је почело? Из куће, тог узгајалишта мржње, па набујало преко плота, у комшијско двориште. Одумирање је остало унутар зидова куће, Зверињак је покрио читаво село. Некада давно, пала је крв. Жеђ за осветом, која је наткрилила читав универзум за неке ликове, само је створила плодно тле за лопове и мафијаше, и који су једини победници. Како некад, тако и данас. Наравно, и на оваквом месту постоји други пут, пут младости и чистоте, у љубав и разумевање. Драму чисту и оштру као грчка трагедија, Борис Лијешевић режира тачно, са потпуним разумевањем, смештајући је на голу сцену пуну посечених стабала, у полумрак, држећи већим делом све ликове на сцени, као у полусну. А глумци, као да су једва дочекали да одиграју сопствену муку, фасцинантни Борис Исаковић, Јасна Ђуричић, Новак Билбија, Александра Плескоњић-Илић, Стефан Трифуновић, Марија Митровић, Драгомир Пешић, Марко Савић, Александар Гајин и Страхиња Бојовић.
Александра ГЛОВАЦКИ, Вечерње новости, 5. март 2008.
ДОБАР, ЛОШ И ЗАО
Довољно је само погледати генезу наслова – Злочин над дивљим зверима, па Зверињак – и јасно је да су људи једине звери о којима је реч у новој представи Српског народног позоришта, отварајућој ове сезоне. Зверињак Душана Спасојевића, у режији Бориса Лијешевића, прича је о мрачном вилајету, у чијем забораву дању влада закон јачег, а ноћу тумарају духови. Зверињак је дивљина у којој сурове околности недре сурове људе. Њихова осуђеност на пропаст преиспитује се новом генерацијом, стасалом на старим гресима, за коју је невоља што су им родитељи у наслеђе оставили стратиште. Право поприште вестерна, сукоба (некад) добрих и (увек) лоших момака наоружаних до зуба. Ако је Одумирање млади Спасојевић писао тешком руком, чекићем, о сукобу генерација у Зверињаку, својој другој драми још из студентских дана, пише црном. И белом. Као стрип. До пуног изражаја поново долази маестрална лакоћа дијалога, структурална прецизност, одлична дистинкција ликова и кристална нит радње. Таленат је дефинитивно откривен у драми Одумирање (Атеље 212, 2006), а сада поново потврђен. Његова аутентичност у креирању језика и света својих јунака надасве је уверљива, чак и забавна. Дивљи Запад, пак, само згодна паралела да би се дезоријентисали у времену, што није ни мало тешко с обзиром да је реч о Србији. За разлику од вестерна, где су лоши једноставно лоши, а добри не вијају паре, него девојку, Спасојевић користи један згодан драмски поступак, те у његовој сторији нико (више) није добар. Можда деца. Али, то се не зна, и поред на око срећног завршетка. И најмањи лик има своје дубоко егзистенцијално зашто/зато. Баш као и редитељ Лијешевић који чини се смртно озбиљан, ову драму зачињава психолошки, а не акционо. Свестан заводљиве површине националне тематике која светлост лако прелама на хиљаде начина, углавном депримирајући својом експозицијом, Лијешевић (опет лако) зауставља тренутак злослућења, и као по казни допушта стајање у месту. Тиме се фокус помера на унутрашњи глас ликова, њихову судбину, на архетипске мотиве добра и зла, с којим барата њихова немоћна савест, а управља свемоћна природа ствари. Трагедија је онда потресан, али и срећан стицај околности у којима неминовно, и таутолошки, све настаје и све пропада. Тако и њен крај, ако не срећан, ипак постаје срећа, дајући бар трачак наде да ће вечни циклус једном натерати и праве звери да се врате. Ако редитељ не нуди извесност, свакако да омогућава катарзичност, оспољену највише кроз ванредне глумачке вештине екипе представе. Захваљујући спором, комплексном ритму, свако има тренутак да се покаже. Док млади – Стефан Трифуновић (Видан), Марија Митровић (Срна) и Марко Савић (Јован) – обилато користе шарм да би остварили колоритне улоге деце заблуделих сељана, они старији – Борис Исаковић (Петар), Јасна Ђуричић (Анђа), Новак Билбија (Страин), Александра Плескоњић-Илић (Марија), Александар Гајин (Сретен Лукић) и Страхиња Бојовић (Милисав Лукић) улажу максималне дозе реализма како би минимализовањем глуме постигли што већу саосећајност гледалаца, држећи их везане у ватри сопственог нестајања с позорнице накарадно и несрећно вођеног живота. Отварање сцене уз не баш најтачније темпиран дизајн светла и поред оријентације ка тами и очигледном беспућу (сценографија Љерке Хрибар) не пружа помоћ клаустрофобичној заробљености актера, колико артифицијелно поларише простор одигравања радње. Костими Бојане Никитовић су прави, стварни одевни предмети српског сељака, баш као што је и музика Драгана Даутовског стварни, чудесно ухваћени ехо висова и понора планина Балкана.
Игор БУРИЋ, Дневник, 17. септембар 2007.
Copyright © 1861-2010 СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. Сва права су задржана. Не копирати без дозволе.
Позоришни трг 1, 21000 Нови Сад
++381 21 6621-411