ЛОКАЦИЈА
Сцена "Пера Добриновић"
ТРАЈАЊЕ
1сат(а) и 15минута
ЦЕНЕ УЛАЗНИЦА
800дин, 1200дин
English
Антон Павлович Чехов
ТРИ СЕСТРЕ
Премијера: 22. мај 2009
| Превод КИРИЛ ТАРАНОВСКИ Редитељ РАДОСЛАВ МИЛЕНКОВИЋ Драматург БАРБАРА ХОРВАТ Сценограф ЈУРАЈ ФАБРИ Костимограф ЈАСНА БАДЊАРЕВИЋ Асистент редитеља Јелена Антонијевић Асистент сценографа Нада Даниловац Асистент костимографа Снежана Хорват |
У Л О Г Е Маша ДРАГИЊА ВОГАЊАЦ Олга ГОРДАНА ЈОШИЋ-ГАЈИН Ирина ЈОВАНА МИШКОВИЋ Прозоров ЈУГОСЛАВ КРАЈНОВ Наталија Ивановна САЊА РИСТИЋ-КРАЈНОВ Кулигин АЛЕКСАНДАР ГАЈИН Вершињин ИГОР ПАВЛОВИЋ Тузенбах МИЛОВАН ФИЛИПОВИЋ Сољони МИРОСЛАВ ФАБРИ Чебуткин РАДЕ КОЈАДИНОВИЋ Федотик МИЛОРАД КАПОР Роде ДРАГАН КОЈИЋ Ферапонт ДРАГОМИР ПЕШИЋ Анфиса КСЕНИЈА МАРТИНОВ-ПАВЛОВИЋ Ана АЛЕКСАНДРА ЦАРИЋ Марија ОЛИВЕРА СТАМЕНКОВИЋ Елена,Вода ЈЕЛЕНА АНТОНИЈЕВИЋ |
К О М Е Д И Ј А
Како млади данас схватају Чехова? Да ли и они чине исту грешку као ми некад? Да ли читајући дела Антона Павловича уживају у суморности његових ликова? Чехов, баш као и наш Молијер, и у кратким и у дугим комедијама, у ствари је велики шаљивџија. Његови ликови су, ипак, смешни и у најболнијим часовима својих малих судбина припадају, ма шта да су и ма шта да кажу, чак и док узалудно чекају да им се оствари живот, свету ироније. Чехов није Лабиш безнађа. Знам, ту је Трепљев, ту је Нина, Иванов и други. Али, генијалношћу и склоношћу ка суштинском, Чехов, добар сатиричар какав је био, увео је у комедију смрт и самоубиство, а да то уопште не изгледа необично. По професији лекар, и сам болестан, он сувише добро познаје психологију да би узео заозбиљно заносе и разочарања својих јунака. Смрт, у овом позоришту, део је помоћних комичких реквизита, а безначајност је средство фарсе. Укратко, ја не видим никакву тугу у свим тим банкротствима и неуспесима, у том изнемоглом свету. Чак и смрт адолесцента је обичан догађај. Далеко смо од Чатертона. Преко својих "свакодневних" ликова Чехов, смешећи се, протерује романтизам из мотива смрти и пропасти. Треба читати и играти Чеховљеве комаде, пријатељу читаоче, као комедије. Они су смешни. Они се ругају. Они су живи.
(...)
У свитање 20. века, тринаест година пре Октобарске револуције која ће узнемирити свет, посебно Русију, умире онај који је, на даскама, као да се игра, стварао сурову слику тог "одлазећег" друштва, тих несрећних душа и доконих тела. Не умем и не могу да сажаљевам Аркадину и њеног сина, као ни остале ликове око њих. Добро знам да је Чехов саосећао с оним најнесрећнијим међу њима, али је сведочио о њиховим судбинама из угла живих. Дефинитивно, ма како нам то изгледало приликом првог читања, не треба глумити на тужан и меланхоличан начин у комадима Три сестре,Ујка Вања, Галеб... Не треба туговати над њиховом судбином. Њих треба преобликовати у креације без посебног значаја. Драматизовати меланхолију, "душу под марамом" или, како ми на Западу кажемо, словенску душу, значило би ругати се Чехову. Како су други немилосрдни према тим ликовима, како их воде ка пропасти, ка безнадежном крају након несигурног и празног живота. То не значи да је Чеховљево дело мрачно, посебно због тога што је осветљено иронијом аутора, као и његовом племенитошћу, посебном саосећајношћу, али и равнодушношћу. Он је оштро протестовао против такозваних долористичких интерпретација својих комада. Горки је о томе сведочио: "О својим комадима говорио је да су комични и био је, верујем, искрено убеђен да пише комичне комаде."
Како млади данас схватају Чехова? Да ли и они чине исту грешку као ми некад? Да ли читајући дела Антона Павловича уживају у суморности његових ликова? Чехов, баш као и наш Молијер, и у кратким и у дугим комедијама, у ствари је велики шаљивџија. Његови ликови су, ипак, смешни и у најболнијим часовима својих малих судбина припадају, ма шта да су и ма шта да кажу, чак и док узалудно чекају да им се оствари живот, свету ироније. Чехов није Лабиш безнађа. Знам, ту је Трепљев, ту је Нина, Иванов и други. Али, генијалношћу и склоношћу ка суштинском, Чехов, добар сатиричар какав је био, увео је у комедију смрт и самоубиство, а да то уопште не изгледа необично. По професији лекар, и сам болестан, он сувише добро познаје психологију да би узео заозбиљно заносе и разочарања својих јунака. Смрт, у овом позоришту, део је помоћних комичких реквизита, а безначајност је средство фарсе. Укратко, ја не видим никакву тугу у свим тим банкротствима и неуспесима, у том изнемоглом свету. Чак и смрт адолесцента је обичан догађај. Далеко смо од Чатертона. Преко својих "свакодневних" ликова Чехов, смешећи се, протерује романтизам из мотива смрти и пропасти. Треба читати и играти Чеховљеве комаде, пријатељу читаоче, као комедије. Они су смешни. Они се ругају. Они су живи.
(...)
У свитање 20. века, тринаест година пре Октобарске револуције која ће узнемирити свет, посебно Русију, умире онај који је, на даскама, као да се игра, стварао сурову слику тог "одлазећег" друштва, тих несрећних душа и доконих тела. Не умем и не могу да сажаљевам Аркадину и њеног сина, као ни остале ликове око њих. Добро знам да је Чехов саосећао с оним најнесрећнијим међу њима, али је сведочио о њиховим судбинама из угла живих. Дефинитивно, ма како нам то изгледало приликом првог читања, не треба глумити на тужан и меланхоличан начин у комадима Три сестре,Ујка Вања, Галеб... Не треба туговати над њиховом судбином. Њих треба преобликовати у креације без посебног значаја. Драматизовати меланхолију, "душу под марамом" или, како ми на Западу кажемо, словенску душу, значило би ругати се Чехову. Како су други немилосрдни према тим ликовима, како их воде ка пропасти, ка безнадежном крају након несигурног и празног живота. То не значи да је Чеховљево дело мрачно, посебно због тога што је осветљено иронијом аутора, као и његовом племенитошћу, посебном саосећајношћу, али и равнодушношћу. Он је оштро протестовао против такозваних долористичких интерпретација својих комада. Горки је о томе сведочио: "О својим комадима говорио је да су комични и био је, верујем, искрено убеђен да пише комичне комаде."
(из Виларовог предговора за књигу «Антон Чехов, Вишњик после Галеба", Галимар, 1963)
О Р Е Д И Т Е Љ У
РАДОСЛАВ МИЛЕНКОВИЋ
Рођен 17. фебруара 1958. у Новом Саду. На Академији уметности у Новом Саду, 1980. дипломирао глуму, у класи професора Бранка Плеше. Летња школа пантомиме код Ладислава Фиалке (Дубровник, 1978); Летња школа сценског покрета Жака Лекока (Париз, 1979); На Факултету драмских уметности у Београду, 1990. дипломирао позоришну и радио режију, у класи професора Дејана Мијача. Од 1977. одиграо више од 50 улога у најзначајнијим позориштима Београда, Новог Сада и Загреба и на Дубровачким љетним играма. Године 1982, заједно са Сретеном Мокровићем, основао у Загребу Театар ММ. Од 1984-1987. члан глумачког ансамбла Театра &ТД у Загребу. Од 1981-1990. играо у четири представе Дубровачких љетних игара (Е. Бонд: Леар, М. Држић: Хекуба, В. Шекспир: Олуја, В. Шекспир: Хамлет). Члан Југословенског драмског позоришта у Београду од 1987. до 2005. Као глумац гостовао у Српском народном позоришту и у Атељеу 212, Народном позоришту, Београдском драмском позоришту и Звездара театру у Београду. У позориштима Србије, Хрватске, Мађарске, Шведске и Македоније режирао драме Славомира Мрожека, Павела Кохоута, Петера Вајса, Мјуреја Шизгала, Самјуела Бекета, Марше Норман, Рожеа Витрака, Алфреда Жарија, Аугуста Стриндберга, А. Н. Островског, Максима Горког, Људмиле Разумовске, Николаја Кољаде, Едена фон Хорвата, Мартина Макдоне, Франца Ксавера Креца, Владимира Набокова, Жан-Пола Сартра, Александра Галина, Ежена Јонеска, Олега Богајева, Марине Кар, Ж. Б. П. Молијера, Ернеа Сепа, Питера Шефера, Едварда Бонда, Јануша Гловацког, Волтера, Чехова, Булгакова, Марина Држића, Александра Поповића, Горана Стефановског, Небојше Ромчевића, Милоша Кречковића, Радоја Домановића, Матије Бећковића... Од 1997. гостујући је редитељ позоришта “Цсикy Гергелy” у Капошвару (Мађарска). Од 2004. гостујући је редитељ “Гардонyи Геза” позоришта у Егеру (Мађарска). Од 2006. гостујући је редитељ Националног позоришта у Мишколцу (Мађарска). Од 2005. запослен као редитељ у Српском народном позоришту.
Објавио следеће књиге поезије: „Тачка. Пепео. Поезија.”, Матица српска, Нови Сад, 1982. и „Крхотине”, Кровови, Сремски Карловци, 1993. За позоришно и радио извођење драматизовао дела Матије Бећковића, Радоја Домановића, Стевана Сремца, Ранка Маринковића, Александра Грина, Франца Кафке. Отац Арсенија (рођен 1996) и Наталије (рођена 1999). Живи у Београду.
РЕЖИЈЕ У СРПСКОМ НАРОДНОМ ПОЗОРИШТУ: 1985. Славомир Мрожек: СТРИПТИЗ; 1991. Петер Вајс: ПАТЊЕ ГОСПОДИНА МОКИНПОТА; 1991. Лаза Костић: МЕЂУ ЈАВОМ И МЕД’ СНОМ; 1992. Радоје Домановић: ВОЂА; 1996. Николај Кољада: МУРЛИН МУРЛО; 2005. Марин Држић: ДУНДО МАРОЈЕ; 2007. Албер Ками: НЕСПОРАЗУМ; 2008.
Р Е Ч Р Е Д И Т Е Љ А
ШЕСТИ ПРСТ
Радити Чехова - увек, па и овог пролећа у Српском народном позоришту у Новом Саду - није само изузетно захтеван занатски, није ни у сваком смислу посебан уметнички изазов, већ пре (и изнад) свега, јединствена привилегија, изнимна могућност да сада и овде, у времену и простору одређеним сваковрсном (дакле, и позоришном) произвољношћу, пронађемо уточиште на педесетак проба на којима ћемо (глумци, сарадници и ја) бити поштеђени примораности на актуелност а у прилици да откривамо савремено; да прођемо кроз процес у коме ћемо, дубином и слојевитошћу пишчевог дела, бити заштићени од уплива баналног, тривијалног и надасве вулгарног политичког а, истовремено, суочени с искушењима и друштвене и личне ангажованости; такође и прилику да са "енергијом заблуде" (својствене, ваљда, само уметницима, нарочито онима који праве позориште) трагамо за вером и надом и љубављу (три сестре), питајући се (брутално искрено) о разлозима и сврси патњи у којима трајемо наше промашене животе.
Стога је наш улог у овом сусрету са Чеховљевим генијем дубоко интиман (при том утемељен на снажној одлуци да у свом раду будемо спремни да превазиђемо изнуривање приватним) - само тако, уверени смо, можемо од песника учити о свом безначајном животу; само тако, упркос исцрпљености, можемо се суочити са (својим) Наташама и Протопоповима у нашем времену и простору и баш као и (Чеховљеви) Прозорови, упркос свим својим знањима, талентима и сновима, спознати да смо остарели и постали сувишни - "нешто као шести прст", како каже једна од трију сестара у нашој представи.
РАДОСЛАВ МИЛЕНКОВИЋ
Рођен 17. фебруара 1958. у Новом Саду. На Академији уметности у Новом Саду, 1980. дипломирао глуму, у класи професора Бранка Плеше. Летња школа пантомиме код Ладислава Фиалке (Дубровник, 1978); Летња школа сценског покрета Жака Лекока (Париз, 1979); На Факултету драмских уметности у Београду, 1990. дипломирао позоришну и радио режију, у класи професора Дејана Мијача. Од 1977. одиграо више од 50 улога у најзначајнијим позориштима Београда, Новог Сада и Загреба и на Дубровачким љетним играма. Године 1982, заједно са Сретеном Мокровићем, основао у Загребу Театар ММ. Од 1984-1987. члан глумачког ансамбла Театра &ТД у Загребу. Од 1981-1990. играо у четири представе Дубровачких љетних игара (Е. Бонд: Леар, М. Држић: Хекуба, В. Шекспир: Олуја, В. Шекспир: Хамлет). Члан Југословенског драмског позоришта у Београду од 1987. до 2005. Као глумац гостовао у Српском народном позоришту и у Атељеу 212, Народном позоришту, Београдском драмском позоришту и Звездара театру у Београду. У позориштима Србије, Хрватске, Мађарске, Шведске и Македоније режирао драме Славомира Мрожека, Павела Кохоута, Петера Вајса, Мјуреја Шизгала, Самјуела Бекета, Марше Норман, Рожеа Витрака, Алфреда Жарија, Аугуста Стриндберга, А. Н. Островског, Максима Горког, Људмиле Разумовске, Николаја Кољаде, Едена фон Хорвата, Мартина Макдоне, Франца Ксавера Креца, Владимира Набокова, Жан-Пола Сартра, Александра Галина, Ежена Јонеска, Олега Богајева, Марине Кар, Ж. Б. П. Молијера, Ернеа Сепа, Питера Шефера, Едварда Бонда, Јануша Гловацког, Волтера, Чехова, Булгакова, Марина Држића, Александра Поповића, Горана Стефановског, Небојше Ромчевића, Милоша Кречковића, Радоја Домановића, Матије Бећковића... Од 1997. гостујући је редитељ позоришта “Цсикy Гергелy” у Капошвару (Мађарска). Од 2004. гостујући је редитељ “Гардонyи Геза” позоришта у Егеру (Мађарска). Од 2006. гостујући је редитељ Националног позоришта у Мишколцу (Мађарска). Од 2005. запослен као редитељ у Српском народном позоришту.
Објавио следеће књиге поезије: „Тачка. Пепео. Поезија.”, Матица српска, Нови Сад, 1982. и „Крхотине”, Кровови, Сремски Карловци, 1993. За позоришно и радио извођење драматизовао дела Матије Бећковића, Радоја Домановића, Стевана Сремца, Ранка Маринковића, Александра Грина, Франца Кафке. Отац Арсенија (рођен 1996) и Наталије (рођена 1999). Живи у Београду.
РЕЖИЈЕ У СРПСКОМ НАРОДНОМ ПОЗОРИШТУ: 1985. Славомир Мрожек: СТРИПТИЗ; 1991. Петер Вајс: ПАТЊЕ ГОСПОДИНА МОКИНПОТА; 1991. Лаза Костић: МЕЂУ ЈАВОМ И МЕД’ СНОМ; 1992. Радоје Домановић: ВОЂА; 1996. Николај Кољада: МУРЛИН МУРЛО; 2005. Марин Држић: ДУНДО МАРОЈЕ; 2007. Албер Ками: НЕСПОРАЗУМ; 2008.
Р Е Ч Р Е Д И Т Е Љ А
ШЕСТИ ПРСТ
Радити Чехова - увек, па и овог пролећа у Српском народном позоришту у Новом Саду - није само изузетно захтеван занатски, није ни у сваком смислу посебан уметнички изазов, већ пре (и изнад) свега, јединствена привилегија, изнимна могућност да сада и овде, у времену и простору одређеним сваковрсном (дакле, и позоришном) произвољношћу, пронађемо уточиште на педесетак проба на којима ћемо (глумци, сарадници и ја) бити поштеђени примораности на актуелност а у прилици да откривамо савремено; да прођемо кроз процес у коме ћемо, дубином и слојевитошћу пишчевог дела, бити заштићени од уплива баналног, тривијалног и надасве вулгарног политичког а, истовремено, суочени с искушењима и друштвене и личне ангажованости; такође и прилику да са "енергијом заблуде" (својствене, ваљда, само уметницима, нарочито онима који праве позориште) трагамо за вером и надом и љубављу (три сестре), питајући се (брутално искрено) о разлозима и сврси патњи у којима трајемо наше промашене животе.
Стога је наш улог у овом сусрету са Чеховљевим генијем дубоко интиман (при том утемељен на снажној одлуци да у свом раду будемо спремни да превазиђемо изнуривање приватним) - само тако, уверени смо, можемо од песника учити о свом безначајном животу; само тако, упркос исцрпљености, можемо се суочити са (својим) Наташама и Протопоповима у нашем времену и простору и баш као и (Чеховљеви) Прозорови, упркос свим својим знањима, талентима и сновима, спознати да смо остарели и постали сувишни - "нешто као шести прст", како каже једна од трију сестара у нашој представи.
Copyright © 1861-2010 СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. Сва права су задржана. Не копирати без дозволе.
Позоришни трг 1, 21000 Нови Сад
++381 21 6621-411