ЛОКАЦИЈА
Камерна сцена
ТРАЈАЊЕ
1сат(а) и 40минута
English
Артур Шницлер
ПОВРАТАК КАЗАНОВЕ
Премијера: 6. март 2007.
Артур Шницлер
ПОВРАТАК КАЗАНОВЕ
Премијера: 6. март 2007.
| Драматизација новеле Бранко Димитријевић, Ана Томовић, Вук Ршумовић Редитељка АНА ТОМОВИЋ Драматурзи БРАНКО ДИМИТРИЈЕВИЋ, ВУК РШУМОВИЋ Сценограф ЉЕРКА ХРИБАР Костимограф МОМИРКА БАИЛОВИЋ Композитор НЕВЕНА ГЛУШИЦА Сценски покрет САША КРГА Инспицијент Снежана Радованов-Кузманов Шаптач Срђан Стојновић Мајстор светла Мирослав Чеман Мајстор тона Душан Јовановић |
У Л О Г Е Казанова Радоје Чупић Оливо Ненад Пећинар Амалија Драгиња Вогањац Марколина Милица Грујичић Потпоручник Лоренцо Вахидин Прелић* Маркиз Раде Којадиновић Маркиза Тијана Максимовић Терезина Исидора Паклар ** Народно позориште Ужице ** Ученица основне школе “Прва војвођанска бригада” |
О А У Т О Р У
АРТУР ШНИЦЛЕР (1862 - 1931)
Рођен у Бечу, 15. маја 1862, у угледној јеврејској грађанској породици, умро у Бечу, 21. октобра 1931. Син лекара, и сам по образовању лекар, а по вокацији писац. Након завршених студија медицине на Бечком универзитету, 1879. и положеног доктората (1685), ради у Главној бечкој болници, али неколико година касније напушта лекарску праксу да би се посветио писању. Још у току студија показује велико интересовање за психијатрију, а познанство са Фројдом има велики утицај на његов литерарни рад и на однос према животу. Артур Шницлер води врло активан друштвени живот у империјалном Бечу, на врхунцу славе тог града, а потом бива и сведок распада аустроугарске империје и претварања свог родног града у трећеразредну престоницу. Беч Шницлерове младости био је град авангарде, одважних интелектуалаца с једне стране, и надолазећег сутона Царства и растућег антисемитизма, с друге. Беч је и град скандала: Кокошка, Климт, Шенберг, Малер, Карл Краус, Фројд, Вилхелм Рајх, Ото Вајнингер, Артур Кестлер; сви праве скандале. Шницлер такође.
Његово дело сматра се врло контроверзним, пре свега због отвореног писања о сексуалности и због изразито оштрог става спрам антисемитизма. Након појављивања његовог првог, драмског дела – Вртешка – Шницлер је сматран готово порнографским писцем. Премијера овог комада у бечком " Каммерспиеле ", 1921, изазвала је демонстрације, драма је жигосана као "неморална", јер се у њој говори о "моралу" бечког грађанског друштва. Ипак, управо му је драмски опус донео значајну литерарну репутацију, да би у зрелим годинама био препознат првенствено као прозни писац, а пуна валоризација његовог дела стиже, заправо, тек постхумно, када га препознају као великог и значајног писца, сврставају га у "психологичаре" или чак у "психоаналитичаре", пореде га и класификују негде између Цвајга, Мома и Сакија, док га неки аналитичари радије пореде са његовим земљацима Музилом или Брохом.
Фројд је радо читао Шницлера и говорио је како је Шницлер интуитивно дошао до психолошких спознаја за које су утемељивачу психоанализе биле потребне године клиничког истраживања. У једном писму Шницлеру, Фројд пише: "Ако сам вас увек избегавао, то је из неке врсте страха да не сретнем сопственог двојника". Познато је да је Шницлер сматран и "истраживачем људске душе", што можда и није нетачно, али је сувише редуковано као став. Седамдесетих година минулог века, то је била врло уврежена тврдња, нека врста печата стављена на његово дело, у смислу: да, то је тај Фројдов двојник! Већ ово време, а поготово будућност, потврдиће да у тој тврдњи има више неправде него истине кад је Шницлер у питању. Његове новеле, као на пример: Умирање, Потпоручник Густл и Госпођица Елсе, значајне су и по томе што Шницлер у њима користи технику познату као техника "тока свести" која се евидентно битно разликује од Џојсовог начина. Џојсови јунаци су обични људи, монолог Моли Блум (Улис) призива један сасвим обичан дан у њеном животу, Џојс ту тестира моћ језика, речи, мисли, тривијалности света. Госпођица Елсе и Потпоручник Густл не живе обичан живот. Они се, као и јунак Умирања, налазе лицем у лице са смрћу и са самима собом. Шницлер у том унутрашњем монологу проналази начин да драматизује ситуацију која је већ драматична, да би је учинио још мучнијом и тежом. Иначе, управо због новеле Потпоручник Густл, Шницлер је у "канону" најважнијих књижевних дела немачке књижевности најзначајнијег критичара Немачке Рајха Раницког, добио изненађујуће високо место.
Сексуалност код Шницлера заузима врло важно место. Поготово, чини се да је Шницлер међу првима разумео аутономију сексуалности, која има сопствену логику и која се често судара с другим логикама личности. По Шницлеру, сексуалне мисли помаљају се/избијају у сваком тренутку дана, без нарочитог разлога. Већину времена оне остају изгубљене у нашој интими (што се не изједначава са подсвешћу) али оне могу и да нас одведу да издамо све што смо желели да будемо. Тако се његов Казанова понижава у једној, за себе недостојној ситуацији, у којој допушта да буде у поседу фасцинантне Марколине (Повратак Казанове). И на том месту Шницлер више личи на Џојса него на Фројда. Новела Повратак Казанове није његово најчувеније дело, али у њој је Шницлер можда највише свој, најискренији, некако скептичан, попут лекара скептика који посматра последњу животну фазу, практично умирање свога пацијента. Написана 1918, након слома Царства, можда тек пуком коинциденцијом, Повратак Казанове кореспондира са животном чињеницом писца који постаје сведок распада сопственог света.
Шницлеров литерарни опус садржи већи број позоришних комада, новела и романа, плус бројна писма и дневник од скоро 7000 страница. Дела су му спаљивали нацисти у Немачкој и Аустрији и горела су заједно с делима аутора јеврејског порекла, попут Цвајга, Ајнштајна, Маркса, Кафке, Фројда, Штефана Цвајга...
Његове новеле доживеле су бројне адаптације за позориште, филм и телевизију. Новела Повратак Казанове имала је две филмске верзије, једна је снимљена у Италији а друга у Француској. У овој другој Казанову је играо Ален Делон. По Новели о сну, у којој Шницлер прави паралелу између сексуалне фантазије и реалног живота,Кубрик је снимио филм Широм затворених очију.
АРТУР ШНИЦЛЕР (1862 - 1931)
Рођен у Бечу, 15. маја 1862, у угледној јеврејској грађанској породици, умро у Бечу, 21. октобра 1931. Син лекара, и сам по образовању лекар, а по вокацији писац. Након завршених студија медицине на Бечком универзитету, 1879. и положеног доктората (1685), ради у Главној бечкој болници, али неколико година касније напушта лекарску праксу да би се посветио писању. Још у току студија показује велико интересовање за психијатрију, а познанство са Фројдом има велики утицај на његов литерарни рад и на однос према животу. Артур Шницлер води врло активан друштвени живот у империјалном Бечу, на врхунцу славе тог града, а потом бива и сведок распада аустроугарске империје и претварања свог родног града у трећеразредну престоницу. Беч Шницлерове младости био је град авангарде, одважних интелектуалаца с једне стране, и надолазећег сутона Царства и растућег антисемитизма, с друге. Беч је и град скандала: Кокошка, Климт, Шенберг, Малер, Карл Краус, Фројд, Вилхелм Рајх, Ото Вајнингер, Артур Кестлер; сви праве скандале. Шницлер такође.
Његово дело сматра се врло контроверзним, пре свега због отвореног писања о сексуалности и због изразито оштрог става спрам антисемитизма. Након појављивања његовог првог, драмског дела – Вртешка – Шницлер је сматран готово порнографским писцем. Премијера овог комада у бечком " Каммерспиеле ", 1921, изазвала је демонстрације, драма је жигосана као "неморална", јер се у њој говори о "моралу" бечког грађанског друштва. Ипак, управо му је драмски опус донео значајну литерарну репутацију, да би у зрелим годинама био препознат првенствено као прозни писац, а пуна валоризација његовог дела стиже, заправо, тек постхумно, када га препознају као великог и значајног писца, сврставају га у "психологичаре" или чак у "психоаналитичаре", пореде га и класификују негде између Цвајга, Мома и Сакија, док га неки аналитичари радије пореде са његовим земљацима Музилом или Брохом.
Фројд је радо читао Шницлера и говорио је како је Шницлер интуитивно дошао до психолошких спознаја за које су утемељивачу психоанализе биле потребне године клиничког истраживања. У једном писму Шницлеру, Фројд пише: "Ако сам вас увек избегавао, то је из неке врсте страха да не сретнем сопственог двојника". Познато је да је Шницлер сматран и "истраживачем људске душе", што можда и није нетачно, али је сувише редуковано као став. Седамдесетих година минулог века, то је била врло уврежена тврдња, нека врста печата стављена на његово дело, у смислу: да, то је тај Фројдов двојник! Већ ово време, а поготово будућност, потврдиће да у тој тврдњи има више неправде него истине кад је Шницлер у питању. Његове новеле, као на пример: Умирање, Потпоручник Густл и Госпођица Елсе, значајне су и по томе што Шницлер у њима користи технику познату као техника "тока свести" која се евидентно битно разликује од Џојсовог начина. Џојсови јунаци су обични људи, монолог Моли Блум (Улис) призива један сасвим обичан дан у њеном животу, Џојс ту тестира моћ језика, речи, мисли, тривијалности света. Госпођица Елсе и Потпоручник Густл не живе обичан живот. Они се, као и јунак Умирања, налазе лицем у лице са смрћу и са самима собом. Шницлер у том унутрашњем монологу проналази начин да драматизује ситуацију која је већ драматична, да би је учинио још мучнијом и тежом. Иначе, управо због новеле Потпоручник Густл, Шницлер је у "канону" најважнијих књижевних дела немачке књижевности најзначајнијег критичара Немачке Рајха Раницког, добио изненађујуће високо место.
Сексуалност код Шницлера заузима врло важно место. Поготово, чини се да је Шницлер међу првима разумео аутономију сексуалности, која има сопствену логику и која се често судара с другим логикама личности. По Шницлеру, сексуалне мисли помаљају се/избијају у сваком тренутку дана, без нарочитог разлога. Већину времена оне остају изгубљене у нашој интими (што се не изједначава са подсвешћу) али оне могу и да нас одведу да издамо све што смо желели да будемо. Тако се његов Казанова понижава у једној, за себе недостојној ситуацији, у којој допушта да буде у поседу фасцинантне Марколине (Повратак Казанове). И на том месту Шницлер више личи на Џојса него на Фројда. Новела Повратак Казанове није његово најчувеније дело, али у њој је Шницлер можда највише свој, најискренији, некако скептичан, попут лекара скептика који посматра последњу животну фазу, практично умирање свога пацијента. Написана 1918, након слома Царства, можда тек пуком коинциденцијом, Повратак Казанове кореспондира са животном чињеницом писца који постаје сведок распада сопственог света.
Шницлеров литерарни опус садржи већи број позоришних комада, новела и романа, плус бројна писма и дневник од скоро 7000 страница. Дела су му спаљивали нацисти у Немачкој и Аустрији и горела су заједно с делима аутора јеврејског порекла, попут Цвајга, Ајнштајна, Маркса, Кафке, Фројда, Штефана Цвајга...
Његове новеле доживеле су бројне адаптације за позориште, филм и телевизију. Новела Повратак Казанове имала је две филмске верзије, једна је снимљена у Италији а друга у Француској. У овој другој Казанову је играо Ален Делон. По Новели о сну, у којој Шницлер прави паралелу између сексуалне фантазије и реалног живота,Кубрик је снимио филм Широм затворених очију.
О Р Е Д И Т Е Љ У
АНА ТОМОВИЋ
Рођена 1979. у Београду. Завршила Филолошку гимназију. Дипломирала позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду у класи проф. Егона Савина и асистента Душана Петровића.
Режирала представе: Луц Хибнер: Цреепс (Наказе) у Београдском драмском позоришту (2004), Љубинка Стојановић: Златна удица - омнибус пројекат Београдске приче 4 у Студентском културном центру (2004), Стела Фихили: Патка у Краљевачком позоришту, Филип Вујошевић: Халфлајф у Атељеу 212 (2005). Учествовала је на Јоакимфесту и X Југословенском фестивалу у Ужицу 2005. с представом Патка и на Стеријином позорју 2006. с представом Халфлајф.
Добитница је награде за најбољу режију на Јоакимфесту 2005. за представу Патка.
Од 1998. до 2005. године члан редакције и уредница билтена БИТЕФ-а. Бави се позоришном педагогијом.
Р Е Ч Р Е Д И Т Е Љ А
Ово је прича о страху од старења и страху од смрти. О заносном бљештавилу младости након које следи неизбежна друга фаза живота коју с муком научимо да прихватамо, али се заправо никада не миримо са њом. О свевременој људској жудњи да се буде вечно млад и о трагедији суочења са сопственом пролазношћу. Прилично патетично, зар не?
АНА ТОМОВИЋ
Рођена 1979. у Београду. Завршила Филолошку гимназију. Дипломирала позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду у класи проф. Егона Савина и асистента Душана Петровића.
Режирала представе: Луц Хибнер: Цреепс (Наказе) у Београдском драмском позоришту (2004), Љубинка Стојановић: Златна удица - омнибус пројекат Београдске приче 4 у Студентском културном центру (2004), Стела Фихили: Патка у Краљевачком позоришту, Филип Вујошевић: Халфлајф у Атељеу 212 (2005). Учествовала је на Јоакимфесту и X Југословенском фестивалу у Ужицу 2005. с представом Патка и на Стеријином позорју 2006. с представом Халфлајф.
Добитница је награде за најбољу режију на Јоакимфесту 2005. за представу Патка.
Од 1998. до 2005. године члан редакције и уредница билтена БИТЕФ-а. Бави се позоришном педагогијом.
Р Е Ч Р Е Д И Т Е Љ А
Ово је прича о страху од старења и страху од смрти. О заносном бљештавилу младости након које следи неизбежна друга фаза живота коју с муком научимо да прихватамо, али се заправо никада не миримо са њом. О свевременој људској жудњи да се буде вечно млад и о трагедији суочења са сопственом пролазношћу. Прилично патетично, зар не?
Ана ТОМОВИЋ, 27 година
Р Е Ч Д Р А М А Т У Р Г А
Аустријски књижевник Артур Шницлер написао је новелу Повратак Казанове, где је искомбиновао разне стварне догађаје, створивши тако изузетно нијансирано и психолошки врло слојевито дело, с врло живописним ликовима. Две основне теме провејавају кроз Шницлерову новелу: психологија и механизам пожуде и социјална психологија државног апарата и механизам њеног очувања.
Пожуда је код Казанове изазвана и слабошћу и као одраз немоћи, односно покушај да се немоћ превазиђе еросом. Еросом Казанова себи и другима доказује да је жив, односно да постоји. Држава, у овом случају Венеција, мора да сачува систем контроле преко црквеног и полицијског апарата да би опстала, али то, као и у сваком таквом случају, има психолошке консеквенце за индивидуалну и социјалну психологију. Ове две теме Шницлеровог дела маестрално су испричане кроз врло интересантну, људску драму и уз сјајно компоноване ликове.
И ево Казанове са свим манама и слабостима, али и добрим странама где наставља да живи, овог пута на сцени, да забавља, да узбуђује и да изазива емоције, а можда и дискусију, као што је то чинио и за живота, пре више од два века.
Пожуда је код Казанове изазвана и слабошћу и као одраз немоћи, односно покушај да се немоћ превазиђе еросом. Еросом Казанова себи и другима доказује да је жив, односно да постоји. Држава, у овом случају Венеција, мора да сачува систем контроле преко црквеног и полицијског апарата да би опстала, али то, као и у сваком таквом случају, има психолошке консеквенце за индивидуалну и социјалну психологију. Ове две теме Шницлеровог дела маестрално су испричане кроз врло интересантну, људску драму и уз сјајно компоноване ликове.
И ево Казанове са свим манама и слабостима, али и добрим странама где наставља да живи, овог пута на сцени, да забавља, да узбуђује и да изазива емоције, а можда и дискусију, као што је то чинио и за живота, пре више од два века.
Бранко ДИМИТРИЈЕВИЋ
Copyright © 1861-2010 СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. Сва права су задржана. Не копирати без дозволе.
Позоришни трг 1, 21000 Нови Сад
++381 21 6621-411