English

О  А У Т О Р У  
 
Албер Ками (Albert Camus , 1913-1960), француски филозоф и књижевник, ангажован интелектуалац. Учествовао је у Покрету отпора. У својим делима нарочито развија идеју о апсурду (симболика мита о Сизифу) и идеју револта (симболика прометејског мита). Добитник је Нобелове награде за књижевност (1957). Читав његов опус темељи се на идеји апсурда људске егзистенције. Модерног човека назива блудним, циничним монструмом, а као супротност свету данашњице евоцира античку Грчку, која је “у свему знала наћи праву меру”. 
Отац му је био земљорадник, а погинуо је у Првом светском рату, у бици на Марни.  
Основну и средњу школу, а затим универзитет, Ками похађа у граду Алжиру. Учи филозофију, али се бави разним пословима да би се прехранио: добавља делове за аутомобиле, ради као поморско-трговачки мешетар и као чиновник у префектури. Бави се и метеорологијом. Завршава студије, дипломира из књижевно историјских наука, пише расправу о Платону и Светом Аугустину. Тим радом постиже диплому која га оспособљава за даље студирање и отвара пут до највиших академских части. Но болест, тј. туберкулоза, спречава га да настави студирање. С неколицином младих људи оснива добровољачку позоришну трупу звану Еqуипе. Премда Ками у то доба живи оскудно (своје је материјалне прилике средио тек након рата, стекавши писањем грађанско благостање), много путује: Балеарска острва, Италија, Средња Европа... Успут се бави новинарством, сарађујући с локалним новинама. У Француску је дошао 1940. и с неколицином колега и пријтеља оснива илегалне новине које носе симболично име “Цомбат” (Борба), а назване су тако по групи отпора којој припада и Ками. Главно седиште ове групе био је Лион. Из Лиона Ками се сели у Париз, где дочекује ослобођење. “Цомбат” тада наставља да излази нормално, а оснивач листа који је имао значајну улогу у покрету отпора, наставља политичку делатност, пишући запажене непотписане уводнике. Камијеви чланци су посвећени најпречим и најосетљивијим питањима послератних дана, као што је, на пример, проблем чишћења и одмазде. Године 1948. оснива Одбор за помоћ жртвама тоталитарних држава, заузима позитиван став према стварању светске владе која би била наднационална. Аргентински писац Ернесто Сабато заокупио је његову пажњу, те га Ками открива остатку света. 1957. Албер Ками добија Нобелову награду за књижевност. Албер Ками је погинуо у саобраћајној несрећи недалеко од Париза 1960. 
Дела: Наличје и лице (1937), Пировање (1939), Странац (1942), Мит о Сизифу (1942), Неспоразум (1944), Калигула (1944), Куга (1947), Прометеј у паклу (1947), Опсадно стање (1948), Хроника 1944-46., Праведници (1949), Минотаур или Састанак у Орану (1950), Побуњени човјек (1951), Љето (1954) својеврстан наставак Пировања, Пад (1956), Прогонство и краљевство (1957), Размишљања о гиљотини (1957), Дневници с путовања (1957), Први човек (1994). Након његове смрти објављен му је роман Срећна смрт, написан пре Странца. Недовршени аутобиографски роман Први човек објавила је његова кћерка 1994.


Р Е Ч  А У Т О Р А  
 
АЛБЕР КАМИ: ЗАШТО ПРАВИМ ПОЗОРИШТЕ? 
Молим? Зашто правим позориште? Па то се и сам често питам. Али једини одговор који сам досад био у стању да смислим, ви ћете сматрати сневесељавајуће баналним: јер је позоришна сцена једна од оних тачака у овом свету на којој сам срећан. Али ако боље размислите, ово запажање можда и није тако банално колико на први поглед изгледа. Срећа је у последње време једно веома нарочито стање. Доказује то и околност да смо више склони да је порекнемо него да у њој уживамо, више смо склони да у њој видимо некакву ружичасту романсу због које осећамо потребу да се извињавамо. Око тога се сви слажемо. Понекад до нас допре вест, и то из поузданих извора, да су неки активни људи, одрекавши се сваке јавне улоге, побегли, или су се бар повукли у сферу приватности. Приметан је, зар не, некакав презир у тој идеји повлачења или скривања. Презир, и оно што иде заједно са њим, глупост. Што се мене тиче, ја – напротив – примећујем много више оних људи који су ступили у сферу јавности, бежећи, спасавајући се из својих приватних живота. Моћници су, не једном, жртве среће: тиме и објашњавам драстични недостатак нежности у њима. Шта сам оно хтео да кажем? А, да... срећа. Што се среће тиче, она је налик на ординарни злочин: не сме се ни по коју цену признати. Никад немој рећи, искрено, не помишљајући ни на шта лоше: „Ја сам срећан.” Према изразу лица оних око тебе одмах ћеш закључити да те једногласно осуђују. „Је ли, друшкане, ти си, дакле, срећан! А шта кажеш за децу без родитеља у Кашмиру, или за лепрозне на Новим Хебридима, који уопште нису, да употребимо тај твој израз - срећни?” И стварно, шта са лепрознима? На који начин да их се ослободимо, како пише наш пријатељ Јонеско. И сместа постајемо тужни попут какве чачкалице. Што се мене тиче, ја сам склон веровању да је боље бити срећан и јак, да бисмо били у стању да помогнемо унесрећенима. Онај ко једва подноси свој живот и који пада на колена под његовим теретом, тај не може никоме да помогне. 
Али, онај ко је господар свог живота, тај може да буде и широке руке. Слушајте, познавао сам човека који није волео своју жену, и то га је веома огорчило. И онда је једног дана одлучио да јој се одужи тако што ће јој посветити читав свој преостали живот, жртвоваће се за њу. Од тог тренутка, све дотад углавном подношљив живот те јадне жене, претворио се у прави пакао. Разумете, зар не, мужевљева жртва је спектакуларна, његова је оданост била громка. Исто тако, данас има људи који човечанству, што га мање воле, утолико више личне жртве приносе. Ови мргуди углавном никад не бирају најбоље, него најгоре опције. Па није ни чудо што је свет после свега тако нерасположен и натмурен, што је тешко рекламирати срећу, а поготово, нажалост, кад је човек писац. Упркос томе, ја настојим да не подлегнем таквим утицајима и да задржим поштовање према срећи и према срећним људима, и настојим да, што је чешће могуће, посећујем она места која, бар за мене, значе срећу, па између осталог, и позориште. Међутим, супротно неким другим, ако је могуће тако рећи, срећама, ова траје већ више од двадесет година, и мислим да без ње, чак и ако бих хтео, више не могу. Давно, 1936, окупио сам дружину и у једном јефтином локалу у Алжиру правио сам представе по текстовима таквих аутора као што су Малро, Есхил, Достојевски и слични. Двадесет и три године касније поставио сам на сцену Зле духе тог истог Достојевског. И сам сам се чудио тој реткој верности или, ако вам се више допада, трајној затрованости, па сам покушао да пронађем у себи узроке ове врлине - или слабости. Нашао сам две врсте разлога. Једна врста потиче из моје природе, а она друга врста произлази из природе позоришта. 
Први, признајем, не баш сјајан разлог, јесте то што с позориштем могу да побегнем од онога што ме у мом списатељском занату нервира. Најпре од онога што бих назвао бескорисном преоптерећеношћу. Замислите само, рецимо, да је ваше име Фернандел, Брижит Бардо, Али Кан или, скромније, Пол Валери. И да на месту било којег од ових презимена и имена угледате у новинама своје име и презиме. А чим вам се име појави у новинама, почиње та врста прекомерне оптерећености. Затрпавају вас гомилама писама, разним позивницама, на њих треба одговорити, добар део времена трошите заправо на безуспешне покушаје да спречите губитак времена. Половину своје људске енергије трошите на то да на било који могући начин кажете не. Глупо, зар не? И те како је глупо. Али то је казна за нашу таштину. Приметио сам, међутим, да рад у позоришту, мада је то такође занат таштине, сви респектују. Довољно је рећи да сте усред проба, и да сместа будете окружени сфером доброхотности. И ако је човек довољно лукав, као што сам ја на пример, који читав дан, па чак и увече, држим пробе, може себи да удеси безмало рајски живот. С тог становишта, позориште је мој манастир. Сва узбуђења спољног света замиру подно његових зидина, а унутар посвећене дворане једна марљива заједница искушеника, утонула у једну једину медитацију, окренута једном једином циљу, припрема се за свету мису коју ће први пут служити оне знамените вечери. 
У реду, причајмо о тим искушеницимам, о позоришним људима. Да ли вас реч искушеник изненађује? Једна врста, хајде да кажем, специјализоване штампе, део медија вам сугерише: замислите та позоришна бића као неке животиње које прекасно лежу, и прерано се разводе. Претпостављам да ћу вас разочарати сад ако кажем да је позориште много свакодневније од слике која се о њему формира у јавности, и да се у њему мање разводе него, рецимо, у текстилној, кондиторској индустрији, или у новинарству. Ради се, напросто, о томе да, ако се то деси у позоришту, људи о томе више причају. Можда је то и природно. Може се претпоставити да срце наше Саре Бернар више занима нашу јавност него, рецимо, срце неког господина Бусака. И то је, у основи, разумљиво. Али та околност не мења чињеницу да уметност на даскама, услед физичког отпора и напора дисања, захтева известан избалансирани атлетизам. То је занат у којем тело игра огромну улогу, не због тога што га арчимо на бесмислице - или га бар не арчимо у већој мери него било где другде - него зато јер смо напросто принуђени да га поштујемо, односно, да га одржавано у форми. У томе смо углавном пуни врлина, наравно из пуке нужде, што је једини начин бивствовања. Али, удаљавам се од предмета. Оно што хоћу да кажем, без обзира на њихове врлине и мане, ја волим друштво позориштараца више него друштво интелектуалаца, друштво својих колега писаца. И то не само зато што су интелектуалци – као што је познато – тек изнимно вредни љубави и што не умеју ни једни друге да воле. Али у друштву интелектуалаца, не знам зашто, увек имам осећај да непрестано морам да се извињавам. Без престанка имам осећај да кршим нека од племенских правила. То онда ремети мој природни ментални склоп и, лишен те природности, почињем да идем на сопствене живце. На даскама позорнице, напротив, осећам се веома природно, односно, и не помишљам на то да ли сам или нисам природан, и са сарадницима делим радости и јаде заједничког посла. То се зове, претпостављам, другарство, оно које је најближе, рецимо, ратном другарству. Ту врсту другарства сам изгубио, на пример, када сам напустио оне новине које смо заједно правили, и то сам пронашао, поново, када сам се вратио у позориште. Знате, писац је усамљеник кад ради, и самотан је кад се суди о његовом делу, а нарочито је самотан кад сам суди о себи. А то не ваља, то није здраво. Ако је нормалног менталног склопа, куцнуће час кад ће му затребати неко људско лице, топлина неке заједнице. То је објашњење велике већине оних веза које писци успостављају: брака, академије, политике. Ови изговори, наравно, ништа не решавају. Човек не може тек тако да напусти самоћу, а да је више не прижељкује. Човек би истовремено волео и папуче и велику страст, волео би да буде академик, али тако да остане неконформиста, а политички ангажовани би хтели да у том својству могу да делују и да убијају, али да истовремено задрже и право на оцену да то уопште није у реду. Верујте ми, уметничка професија данас уопште није синекура.