ЛОКАЦИЈА
Сцена "Пера Добриновић"
ТРАЈАЊЕ
1сат(а) и 45минута
English
Мартин Кримп
Насртаји на њен живот
Премијера: четвртак, 26. новембар 2009.
| Prevod, režija, adaptacija Anđelka Nikolić Saradnja na adaptaciji i prevođenju na strane jezike glumačka ekipa Kostimi i scenografija Marina Sremac Dramaturg Svetislav Jovanov Lektor Dejan Sredojević Muzička saradnja Ah.Ahilej |
Titlovi Slobodan Kaluđerović Konsultantkinja za gestovni jezik Ivana Marković Producentkinja Elizabeta Fabri Inspicijent Vladimir Savin Suflerka Snežana Kovačević Majstor svetla Miroslav Čeman Majstor tona Todor Savin Video bim Đorđe Vernački Asistentkinja scenografkinje Nadica Danilovac Dekor i kostimi su izabrani u readionicama Srpskog narodnog pozorišta |
| И Г Р А Ј У Драгиња Вогањац Игор Павловић Јована Мишковић Марија Меденица Марко Савић Милан Ковачевић Милица Грујичић Мирослав Фабри Ненад Пећинар Тијана Максимовић |
Д Р В Е Ћ Е И М А И М Е Н А
уместо фотографије, Анђелка Николић
У једном тренутку рада на пробама осетили смо се преплављени суровошћу и мраком који вреба, сева и насрће из редова драме Мартина Кримпа.
Осетили смо потребу да урадимо нешто као против, нешто као противотров, нешто нешто као против мрака и суровости. Нешто као стварно, нешто осим, изван, или поред позоришта.
Неко се досетио своје младалачке, никад реализоване идеје да сваки глумац који постане члан Српског Народног Позоришта засади испред зграде театра једно дрво.
Помислили смо да најмање што можемо да учинимо за себе, за позориште, за град, земљу и свет јесте да током рада на овој представи остваримо тај давни сан и посадимо по једно дрво, свако по једно дрво, у своје име, под својим именом, или чак сасвим безимено. Као противтежу и противотров општем мраку, суровости, еколошком и другим загађењима.
Испоставило се да није баш тако једноставно засадити по дрво за сваког члана наше екипе, бројне за појмове текућих продукционих услова.
Онда сам помислила да ће довољно бити једно дрво. Једно дрво од свих нас, за све.
Испоставило се да није лако добити дозволу да се засади једно дрво. Поготово не било кад, ни било где, поготово не у центру града.
Онда сам ову идеју која је деловала све наивније преименовала у захтев везан за реализацију промотивног материјала за представу: предложила сам да фотографишемо екипу како сади једно дрво, да бисмо направили занимљиве слике за програм. Идеализам већ помало начет упливом маркетинга.
Соломонско решење, и финални предлог, максимум до кога смо дошли, био је: да се направи договор са расадником, да нам као позајме једно дрво на реверс, и да га ми каопосадимо, а онда одсадимо и вратимо да чека неког правог купца. Фиктивна садња радидокументарне фотографије.
Овај текст, и ову представу, посвећујем дрвету непосађеном испред зграде Српског народног позоришта у новембру 2009.
Б И О Г Р А Ф И Ј А П И С Ц А
Мартин Кримп, један је од најзначајнијих савремених енглеских драматичара, рођен је 1956. године у Дартфорду, Кент; занимљиво је да је у Велсу завршио исту гимназију, коју је пре њега похађао и Том Стопард. Први Кримпов комад Живи остаци (Living Remains), изведен је 1980. године у Orange Tree Theatre у лондонском предграђу Ричмонд, а након тога антинатуралистички усмерени Савладати Клер (Dealing with Clair) и Свирај са понављањима (Play with Repeats). Национални престиж му доноси дело Нико не види видео (No One Sees the Video), изведено у Royal Court Theatre 1990. године, које се сматра за једну од првих постконзумеристичких драма. На сцени Rojal Korta премијере потом доживљавају комади у којима Кримп све сложеније обрађује тему насиља, и развија нелинеарну, постдрамску форму: Привући пажњу (Getting Attention, 1991), Поступак (Treatment,1993), као и прекретничко остварење Насртаји на њен живот (Attempts on Her Life, 1997) – које је до сада преведено на двадесет језика. Следе Земља (Country, 2000), Лицем ка зиду (Face to the Wall, 2002), Пар невоља (Fewer Emergencies, 2005) и Град (City, 2008). Кримп се, такође, бави превођењем и адптацијом драма Молијера, Маривоа, Чехова, Јонеска, Женеа, Колтеса, а 2004. године је успешно постављен његов комад Сурово и нежно (Cruel and Tender)), прерада Софоклових Трахињанки. Премда га често сврставају у припадника „in-yer-face“ струје у савременој британској драми, Кримп одбацује овакву етикету; изјављујући како се сматра „просечним грађанином“, он наставља да развија своју драмску визију данашњег друштва као простора социјалног пропадања, моралних компромиса и једва потиснутог насиља.
Мартин Кримп, један је од најзначајнијих савремених енглеских драматичара, рођен је 1956. године у Дартфорду, Кент; занимљиво је да је у Велсу завршио исту гимназију, коју је пре њега похађао и Том Стопард. Први Кримпов комад Живи остаци (Living Remains), изведен је 1980. године у Orange Tree Theatre у лондонском предграђу Ричмонд, а након тога антинатуралистички усмерени Савладати Клер (Dealing with Clair) и Свирај са понављањима (Play with Repeats). Национални престиж му доноси дело Нико не види видео (No One Sees the Video), изведено у Royal Court Theatre 1990. године, које се сматра за једну од првих постконзумеристичких драма. На сцени Rojal Korta премијере потом доживљавају комади у којима Кримп све сложеније обрађује тему насиља, и развија нелинеарну, постдрамску форму: Привући пажњу (Getting Attention, 1991), Поступак (Treatment,1993), као и прекретничко остварење Насртаји на њен живот (Attempts on Her Life, 1997) – које је до сада преведено на двадесет језика. Следе Земља (Country, 2000), Лицем ка зиду (Face to the Wall, 2002), Пар невоља (Fewer Emergencies, 2005) и Град (City, 2008). Кримп се, такође, бави превођењем и адптацијом драма Молијера, Маривоа, Чехова, Јонеска, Женеа, Колтеса, а 2004. године је успешно постављен његов комад Сурово и нежно (Cruel and Tender)), прерада Софоклових Трахињанки. Премда га често сврставају у припадника „in-yer-face“ струје у савременој британској драми, Кримп одбацује овакву етикету; изјављујући како се сматра „просечним грађанином“, он наставља да развија своју драмску визију данашњег друштва као простора социјалног пропадања, моралних компромиса и једва потиснутог насиља.
Мартин Кримп: ГРАД
(одломак из драме)
..Када сам био млад – много млађи него данас – могло би се рећи сасвим друга особа..заиста сам веровао да постоји..град унутар мене – огроман и шаролик град препун зелених тргова, продавница и цркава, скровитих улица и тајних врата што се отварају на степеништа, која воде до соба препуних светлости чији би прозори били прекривени кишним капима, а у свакој капљици се би се видео обрнути одраз града. У граду би постојале индустријске зоне кроз које би јурила надземна железница, мимо постројења и конференцијских центар. Тамо би постојале и школе, а кроз уљуљкујуће звуке саобраћаја могли бисте чути жамор дечје игре.
Годишња доба у граду би се разликовала : топле летње ноћи кад сви спавају са отвореним прозорима или седе на балконима у доњем рубљу пијући пиво из фрижидера – и зиме, веома хладна јутра када се снег таложи по двориштима, а на телевизији такође пада снег, сличан томе што прекрива улице, а којега разгрћу како би омогућили становницима да стигну на посао.
Био сам уверен да бих у том граду пронашао неисцрпну залиху ликова и прича потребних за писање. Да бих постао писац, веровао сам, требало је једноставно само да путујем кроз тај град – град унутар себе – и пописујем оно што тамо откријем. Знао сам да ће бити тешко допрети до тог града. Да то неће бити као ухватити авион за Маракеш, или, рецимо, Лисабон. Знао сам да ће ми за путовање бити потребни дани, а можда чак и године. Али знао сам такође да, ако успем да пронађем живот у том граду и да га опишем, ликове и приче из тог живота, да ћу онда и ја сам – тако сам, барем, замишљао – постати жив.
И најзад сам доспео до свог града. Да. О, да. Али када саг га досегао, открио сам да је уништен. Куће беху разорене, баш као и продавнице. Минарета су лежала на тлу, заједно са црквеним звоницима. Сви балкони се беху сручили на плочнике. Нигде деце на игралиштима, само обојене линије. Тражио сам становнике о којима бих писао, али није било ни трага становницима, само прашина. Трагао сам за онима који су преживели – какве би ми само приче могли спричати! – али чак ни тамо – у канализацији, у подрумима, у подземној железници – није било ничега и никога, осим прашине. И та сива прашина, налик на пепео цигарете, била је толико ситна, да је продрла у моје наливперо, спречавајући га да остави било каквог трага на страници.
(одломак из драме)
..Када сам био млад – много млађи него данас – могло би се рећи сасвим друга особа..заиста сам веровао да постоји..град унутар мене – огроман и шаролик град препун зелених тргова, продавница и цркава, скровитих улица и тајних врата што се отварају на степеништа, која воде до соба препуних светлости чији би прозори били прекривени кишним капима, а у свакој капљици се би се видео обрнути одраз града. У граду би постојале индустријске зоне кроз које би јурила надземна железница, мимо постројења и конференцијских центар. Тамо би постојале и школе, а кроз уљуљкујуће звуке саобраћаја могли бисте чути жамор дечје игре.
Годишња доба у граду би се разликовала : топле летње ноћи кад сви спавају са отвореним прозорима или седе на балконима у доњем рубљу пијући пиво из фрижидера – и зиме, веома хладна јутра када се снег таложи по двориштима, а на телевизији такође пада снег, сличан томе што прекрива улице, а којега разгрћу како би омогућили становницима да стигну на посао.
Био сам уверен да бих у том граду пронашао неисцрпну залиху ликова и прича потребних за писање. Да бих постао писац, веровао сам, требало је једноставно само да путујем кроз тај град – град унутар себе – и пописујем оно што тамо откријем. Знао сам да ће бити тешко допрети до тог града. Да то неће бити као ухватити авион за Маракеш, или, рецимо, Лисабон. Знао сам да ће ми за путовање бити потребни дани, а можда чак и године. Али знао сам такође да, ако успем да пронађем живот у том граду и да га опишем, ликове и приче из тог живота, да ћу онда и ја сам – тако сам, барем, замишљао – постати жив.
И најзад сам доспео до свог града. Да. О, да. Али када саг га досегао, открио сам да је уништен. Куће беху разорене, баш као и продавнице. Минарета су лежала на тлу, заједно са црквеним звоницима. Сви балкони се беху сручили на плочнике. Нигде деце на игралиштима, само обојене линије. Тражио сам становнике о којима бих писао, али није било ни трага становницима, само прашина. Трагао сам за онима који су преживели – какве би ми само приче могли спричати! – али чак ни тамо – у канализацији, у подрумима, у подземној железници – није било ничега и никога, осим прашине. И та сива прашина, налик на пепео цигарете, била је толико ситна, да је продрла у моје наливперо, спречавајући га да остави било каквог трага на страници.
С енглеског: Светислав Јованов
Р Е Ч Д Р А М А Т У Р Г А
„У сваком случају, упућеност је прва непријатељица.“
Роберто Каласо: К
Свет Мартина Кримпа у драми Насртаји на њен живот је матрица (матриx): из њега нам нема излаза – поготово стога што смо га ми и створили, тако да је у одређеном смислу тај свет у нама. Дванаест година након што је угледало светло дана, ово постмодерно ремек-дело не губи способност да фасцинира, попут каквог неумољивог и крвавог сигхтсееинг-а: кроз суморну свакодневицу, презрену историју, тероризам, осиромашену а самозадовољну уметност, грађанске ратове, глобално загревање планете и хлађење осећања...У Насртајима не постоји „средиште“ – линеарно збивање, површинска каузалност, довршен лик – управо стога што је све, тачније читав свет, постављен у средиште. Одсутна а недостижна антијунакиња Ени/Ана - да ли је она уљудна гимназијалка на туристичком проводу, фрустрирана уметница, глобални терориста или најновији тип аутомобила? – само је једна од ивица/велова Кримпове загонетке. Да ли ико уопште постоји изван заблуда, предрасуда или конвенција које о њему стварамо? Дилема само прикрива, као да каже Кримп, нову загонетку – језивију од оне која је постављена Едипу: да ли свет уопште постоји? Али док је Едипу било суђено да се увери у несавршеност броја и мере („један је једнако многи“) и узалудност разума, за нас је сачувано разочарање друге врсте: ми са тескобом ходамо по ивици слутње да не постоји ни свет, ни богови, ни материја – па чак се и црне рупе људских емоција растварају у игри илузија. И управо на тој језивој а лековитој ивици, Кримп открива свој парадоксални одмак, свој антиматрикс, позивајући нас на игру парања шавова света и театра: ако ништа није преостало, можемо слободно заиграти у празнини. Ничеова давна опомена - да када неко предуго гледа у понор, понор почиње да гледа у њега – може бити одбачена: ако се потрудимо да погледамо у сам поглед, у тмину иза мисли и осећања, постоји шанса да барем дотакнемо хладну, неутешну, али разбуђујућу светлост побуне.
Светислав Јованов
К Р И Т И К А
о Кримпу и Насртајима на њен живот
“Било да се ради о пуцању на ученике у Пар невоља, о силовању или вађењу утробе у Насртајима на њен живот, или о жени која нехотице рањава мужа ножем у Земљи, Кримп сугерише да је дивљаштво свуда око нас, уткано у ткиво живота.”
(Меди Коста)
&
„У овом комаду не постоји централна перспектива иако имамо утисак да се све врти око исте особе/предмета Ане. Али у самом наслову стоји наговештај њеног реалног непостојања. Она је покушај. Она не постоји. Она је привид. Она је све оно што је Ги Дебор још давно назвао друштво спектакла.“
(Маја Пелевић)
&
„Гледати Кримпове Насртаје на њен живот личи помало на позоришну верзију играња тениса без мреже.“
(Елис Сомер)
&
„Можда, уз асоцијације на Рашомон, гледалац треба да се осећа осујећено: јер, ко уистину може рећи да било кога стварно познаје, и шта у било којој сложеној ситуацији представља истину?“
(Рој Сорелс)
о Кримпу и Насртајима на њен живот
“Било да се ради о пуцању на ученике у Пар невоља, о силовању или вађењу утробе у Насртајима на њен живот, или о жени која нехотице рањава мужа ножем у Земљи, Кримп сугерише да је дивљаштво свуда око нас, уткано у ткиво живота.”
(Меди Коста)
&
„У овом комаду не постоји централна перспектива иако имамо утисак да се све врти око исте особе/предмета Ане. Али у самом наслову стоји наговештај њеног реалног непостојања. Она је покушај. Она не постоји. Она је привид. Она је све оно што је Ги Дебор још давно назвао друштво спектакла.“
(Маја Пелевић)
&
„Гледати Кримпове Насртаје на њен живот личи помало на позоришну верзију играња тениса без мреже.“
(Елис Сомер)
&
„Можда, уз асоцијације на Рашомон, гледалац треба да се осећа осујећено: јер, ко уистину може рећи да било кога стварно познаје, и шта у било којој сложеној ситуацији представља истину?“
(Рој Сорелс)
Copyright © 1861-2010 СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. Сва права су задржана. Не копирати без дозволе.
Позоришни трг 1, 21000 Нови Сад
++381 21 6621-411