ЛОКАЦИЈА
Камерна сцена
ТРАЈАЊЕ
1сат(а) и 20минута
English
Бранко Димитријевић
ЉУБАВНИ ЈАДИ ВУДИЈА АЛЕНА
Према мотивима приповедака П. Г. Вудхауса и уз коришћење делова монолога
Вудија Алена из његових наступа у њујоршким клубовима.
Премијера: 15. децембар 2009
| Режија Бранко Димитријевић Сценографија Марина Сремац Костимографија Јасна Бадњаревић - Петровић Инспицијент Снежана Радованов-Кузманов Суфлерка Милица Рађеновић-Ђукић Мајстор светла Влада Миловановић Мајстор тона Душан Јовановић Реквизитер Драган Шушњар Асистенткиња сценографкиње Надица Даниловац Декор и костими су изабрани у реадионицама Српског народног позоришта |
И Г Р А Ј У ПРЕДРАГ МОМЧИЛОВИЋ - ВИКТОР МИЛОВАН ФИЛИПОВИЋ - АЛАН ЈУГОСЛАВ КРАЈНОВ - ЗИГИ САЊА РИСТИЋ КРАЈНОВ - ДИЈАНА АЛЕКСАНДРА ПЛЕСКОЊИЋ ИЛИЋ - ХЕЛЕН ОЛИВЕРА СТАМЕНКОВИЋ - АНЕТ ДРАГОМИР ПЕШИЋ - ВУДИ |
Р Е Ч П И С Ц А
Моја пријатељица и повремено глумица у комадима које сам постављао у Сан Франциску, Гленда Солис, тврдила је да је њена мајка (па тиме и она) далека рођака Артура Кестлера. Мама Глендина је била родом из Пеште, па је ова тврдња имала основа. Гленда се једно време забављала с музичарем из бивше групе The Monkees. Не сећам се имена, ионако су га сви звали “мајмун”. Е, па, он ме је на једном вашару конопље (покрет да се и у Америци дозволи ако не гајење марихуане, а оно бар конопље, као корисне биљке са вишеструком применом) где смо куповали сапуне од конопљиног уља, упознао са Лоренсом Ферлингетијем. И тако сам ја провео једно недељно поподне у шетњи с том легендом бит покрета, песником и издавачем заслужним за прва штампања Гинзберга и Керуака, кога је Керуак овековечио као Лоренса Монсанта у аутобиографском роману The Big Sur. Ферлингети је одбио да седне у “Café Trieste“, место у коме су некада седели битници, али се одавно претворило у туристичку атракцију. Поред његове књижаре “City Light“, налази се бар “Vesuvio“, а између те две установе ћорсокак који носи име Керуака, не дужи од петнаестак метара! Испоставило се да смо обојица недавно били у Њујорку и да смо и он и ја приметили како је жеља да се буде другачији довела до униформности облачења и понашања код оне популације Менхетна која би да се бави уметношћу. Сви су правили звуке повраћања при помену речи “телевизија”, сталном послу од 9 до 5 и тако тим стварима. Као два стара циника нагађали смо који ће се проценат тих младих људи продати, који проценат предати, а који проценат тражити утеху у супстанцама ове или оне врсте. Био је изузетно, чак до непријатности прпошан и живахан, кад се има у виду да му је било 78 година. Мислим да је још жив.
За ову драму, која између осталог говори и о продавању и предавању уметника, а мање него што би требало о тражењу утехе у разним супстанцама, прву инспирацију добио сам читајући књигу Artist in Society, проблем и третман креативних личности, од Лоренса Хетерера (опет Лоренс!) из године 1965. Књигу ми је ставила пред очи “добра вила библиотечка”, што је израз Артура Кестлера, на полици градске библиотеке у Ајови. Онда сам се сетио да добри стари Vudhaus има неке приче о уметницима, врло сличне причама О’Хенрија. Нашао сам их у збирци Тхе The Man Upstairs и искористио неке мотиве. За Вудија Алена нисам ни знао да се бавио стенд-ап комедијом у раним данима, док га нисам једног дана чуо у колима на радију. И тако се све склопило у ову, бојим се, комедију, која нити је експериментална, нити авангардна, а, из хигијенских, а не моралних разлога, нема ни свлачења.
Моја пријатељица и повремено глумица у комадима које сам постављао у Сан Франциску, Гленда Солис, тврдила је да је њена мајка (па тиме и она) далека рођака Артура Кестлера. Мама Глендина је била родом из Пеште, па је ова тврдња имала основа. Гленда се једно време забављала с музичарем из бивше групе The Monkees. Не сећам се имена, ионако су га сви звали “мајмун”. Е, па, он ме је на једном вашару конопље (покрет да се и у Америци дозволи ако не гајење марихуане, а оно бар конопље, као корисне биљке са вишеструком применом) где смо куповали сапуне од конопљиног уља, упознао са Лоренсом Ферлингетијем. И тако сам ја провео једно недељно поподне у шетњи с том легендом бит покрета, песником и издавачем заслужним за прва штампања Гинзберга и Керуака, кога је Керуак овековечио као Лоренса Монсанта у аутобиографском роману The Big Sur. Ферлингети је одбио да седне у “Café Trieste“, место у коме су некада седели битници, али се одавно претворило у туристичку атракцију. Поред његове књижаре “City Light“, налази се бар “Vesuvio“, а између те две установе ћорсокак који носи име Керуака, не дужи од петнаестак метара! Испоставило се да смо обојица недавно били у Њујорку и да смо и он и ја приметили како је жеља да се буде другачији довела до униформности облачења и понашања код оне популације Менхетна која би да се бави уметношћу. Сви су правили звуке повраћања при помену речи “телевизија”, сталном послу од 9 до 5 и тако тим стварима. Као два стара циника нагађали смо који ће се проценат тих младих људи продати, који проценат предати, а који проценат тражити утеху у супстанцама ове или оне врсте. Био је изузетно, чак до непријатности прпошан и живахан, кад се има у виду да му је било 78 година. Мислим да је још жив.
За ову драму, која између осталог говори и о продавању и предавању уметника, а мање него што би требало о тражењу утехе у разним супстанцама, прву инспирацију добио сам читајући књигу Artist in Society, проблем и третман креативних личности, од Лоренса Хетерера (опет Лоренс!) из године 1965. Књигу ми је ставила пред очи “добра вила библиотечка”, што је израз Артура Кестлера, на полици градске библиотеке у Ајови. Онда сам се сетио да добри стари Vudhaus има неке приче о уметницима, врло сличне причама О’Хенрија. Нашао сам их у збирци Тхе The Man Upstairs и искористио неке мотиве. За Вудија Алена нисам ни знао да се бавио стенд-ап комедијом у раним данима, док га нисам једног дана чуо у колима на радију. И тако се све склопило у ову, бојим се, комедију, која нити је експериментална, нити авангардна, а, из хигијенских, а не моралних разлога, нема ни свлачења.
Бранко Димитријевић
Copyright © 1861-2010 СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. Сва права су задржана. Не копирати без дозволе.
Позоришни трг 1, 21000 Нови Сад
++381 21 6621-411