ЛОКАЦИЈА
Сцена "Пера Добриновић"
ТРАЈАЊЕ
1сат(а) и 30минута
English
Маја Пелевић
ЈА ИЛИ НЕКО ДРУГИ
Премијера: 23. март 2007
Маја Пелевић
ЈА ИЛИ НЕКО ДРУГИ
Премијера: 23. март 2007
| Редитељ КОКАН МЛАДЕНОВИЋ Драматург СВЕТИСЛАВ ЈОВАНОВ Сценограф МАРИЈА КАЛАБИЋ Костимограф МАРИНА СРЕМАЦ Композитор ИРЕНА ПОПОВИЋ Кореограф ОЛИВЕРА КОВАЧЕВИЋ-ЦРЊАНСКИ Асистент кореографа АНДРЕЈА КУЛЕШЕВИЋ Асистент редитеља ЈЕЛЕНА АНТОНИЈЕВИЋ Видео арт СРЂАН РАДАКОВИЋ Инспицијент Владимир Савин Шаптач Снежана Ковачевић Мајстор светла Мирослав Чеман Мајстор тона Тодор Савин |
У Л О Г Е
Она Марија Меденица Он Борис Исаковић Мајка Јасна Ђуричић Отац Мирослав Фабри Орган власти добар Југослав Крајнов Орган власти лош Игор Павловић Медији, Хор комшија, Хор савесних грађана Милован Филиповић Предраг Момчиловић Нинослав Ђорђевић Страхиња Бојовић Милорад Капор Сања Ристић-Крајнов Јелена Антонијевић Љубица Ракић Оливера Стаменковић Јована Мишковић Александра Царић Јована Балашевић |
О А У Т О Р У
МАЈА ПЕЛЕВИЋ
Маја Пелевић, драмска списатељица
Рођена 13. 02. 1981. у Београду.
Дипломирала драматургију на Факултету драмских уметности у Београду 2005.
Студент докторских студија “Теорија уметности и медија” на интердисциплинарним студијама при Универзитету уметности у Београду.
Јул/август 2005. учествовала у Royal Court International Residency у Royal Court Theatre у Лондону с драмом Поморанџина кора која је јавно читана у Royal Court Theatre, а затим објављена у “Антологији савремене српске драме до 2005. – Предсмртна младост”.
Члан пројекта НАДА (Нова драма) за развој савременог драмског текста и један од оснивача сајта за промовисање савремене српске драме www.нова-драма.орг
Од октобра 2005. члан редакције позоришног часописа “Сцена”.
Добитник Награде за драмско стваралаштво “Борислав Михајловић Михиз” и Награде “Слободан Селенић” за најбољу дипломску драму.
Драме су јој преведене на енглески, француски и немачки језик.
ИЗВЕДЕНЕ ДРАМЕ:
ESCap – Bitef Art Cafe у режији Јелене Богавац, 2004.
LER – Народно позориште, казалиште Népszínház Суботица, у режији Слађане Килибарде, 2005; Народно позориште Мостар, Студио 64, као дипломска представа Универзитета “Џемал Биједић”, одсек драмска умјетност – глума, у режији Милоша Лазина, 2006.
FakePorno (заједно с М. Богавац, Ј. Богавац и Ф. Вујошевић) у режији Јелене Богавац, БИТЕФ 39, Bitef Art Cafe 2005.
Будите Лејди на један дан – драма инспирисана животом Billie Holiday, у режији Ксеније Крнајски, БИТЕФ 39, Битеф Театар 2005.
Београд-Берлин – Звездара Театар, у режији Ксеније Крнајски 2005.
Belgrad-Berlin – Volksbuehne Theatre, Берлин, режија Предраг Калаба 2005.
Operationemotionalverbalization – West Yorkshire Playhouse (Енглеска, Лидс), маја 2004. у оквиру Фестивала “Northern Exposure” (SUMMER SHORTS), у режији Светлане Димчовић;
Операција емоционална вербализација – радио драма премијерно изведена на Радио Београду, марта 2004. у режији Иве Милошевић
Поморанџина кора – Атеље 212, у режији Горана Марковића, април 2006.
Р Е Ч А У Т О Р А
ЧЕТВРТИ ЗИД САМОЋЕ
Да ли постоји и једна сфера у савременом медијатизованом друштву у којој је човек слободан? И да ли је та тако често коришћена реч “слобода” прешавши из двадесетог у двадесет први век, променила или изгубила смисао? То је било моје метафизичко полазиште за писање драме Ја или неко други. Субјект који се шета из слике у слику, из представе у представу, у потрази за идентитетом. У тој мрежи медијских конструкција он се увек налази између две реалности – своје и туђе, интимне и јавне, градећи себе или неког другог. А интимно полазиште за писање драме пронашла сам у делу себе који још не потпада под горе поменути утицај – у својим страховима. Плашим се непознатог. Плашим се губитка контроле. Плашим се затвореног простора и блискости. Плашим се себе без маски које ми намеће савремено друштво а са којима се тако често осећам моћно. Плашим се губитка те моћи која нестаје у изолацији.
Прича о аустријској девојчици коју је киднапер држао осам година у заточеништву покренула је сва ова питања, али на субјективан начин. У страху да се не вежем превише за туђу биографију окренула сам се својој. И у њој сам пронашла форму кроз коју могу да испричам своју причу у туђем догађају – песму.
Прва рука драме је моја балада о савременом свету. Свету у коме не можемо више јасно да тврдимо шта је добро а шта зло, ко је кривац а ко није, ко је киднапер а ко жртва. У њему се често питамо где су границе слободе и да ли она заиста нестаје између четири зида. Или је заточеништво веће у отвореном простору реклама и билборда где се број могућности повећава из корака у корак?
Изолација је једини начин да схватимо колико смо престали да познајемо себе.
Приликом писања одлучила сам да се изолујем два дана од света. Схватила сам да више од два дана нећу моћи да издржим. То ме је прилично уплашило. Затворила сам се у кућу. Искључила телефоне и све остале техничке уређаје. Поред комуникације било ми је забрањено и да читам било шта осим својих старих дневника. Могла сам једино да пишем. Кад сам се “вратила” у “реалност” имала сам шта да прочитам. Прво што ми је пало на памет је: “да ли је могуће да сам ово ја… и ово и ово… као да је у питању неко други”. Схватила сам да ћу морати у будућности мало чешће да причам са собом. И страшно је кад Бранко Миљковић каже: “Будућност није оно што ће доћи, много шта ће се, једноставо, поновити”. Када ти друштво намеће одређену врсту понашања, погледа на свет, све постаје конструкција. А конструкција доводи до тога да животи личе на симулацију.
Ова прича је настала спонтано и због тога је добила овај облик који има. Редитељ, Кокан Младеновић, после мог двадесетоминутног кашњења, због гужве у саобраћају, у посластичарници, саопштио ми је да има идеју. Идеја је била прича о киднапованој аустријској девојчици. И кад смо већ код слободе, дао ми је потпуну слободу да с том причом радим шта год хоћу. Битно је било то да су нам се рецепти о перцепцији савременог света поклопили и настала је драма или нешто друго.
МАЈА ПЕЛЕВИЋ
Маја Пелевић, драмска списатељица
Рођена 13. 02. 1981. у Београду.
Дипломирала драматургију на Факултету драмских уметности у Београду 2005.
Студент докторских студија “Теорија уметности и медија” на интердисциплинарним студијама при Универзитету уметности у Београду.
Јул/август 2005. учествовала у Royal Court International Residency у Royal Court Theatre у Лондону с драмом Поморанџина кора која је јавно читана у Royal Court Theatre, а затим објављена у “Антологији савремене српске драме до 2005. – Предсмртна младост”.
Члан пројекта НАДА (Нова драма) за развој савременог драмског текста и један од оснивача сајта за промовисање савремене српске драме www.нова-драма.орг
Од октобра 2005. члан редакције позоришног часописа “Сцена”.
Добитник Награде за драмско стваралаштво “Борислав Михајловић Михиз” и Награде “Слободан Селенић” за најбољу дипломску драму.
Драме су јој преведене на енглески, француски и немачки језик.
ИЗВЕДЕНЕ ДРАМЕ:
ESCap – Bitef Art Cafe у режији Јелене Богавац, 2004.
LER – Народно позориште, казалиште Népszínház Суботица, у режији Слађане Килибарде, 2005; Народно позориште Мостар, Студио 64, као дипломска представа Универзитета “Џемал Биједић”, одсек драмска умјетност – глума, у режији Милоша Лазина, 2006.
FakePorno (заједно с М. Богавац, Ј. Богавац и Ф. Вујошевић) у режији Јелене Богавац, БИТЕФ 39, Bitef Art Cafe 2005.
Будите Лејди на један дан – драма инспирисана животом Billie Holiday, у режији Ксеније Крнајски, БИТЕФ 39, Битеф Театар 2005.
Београд-Берлин – Звездара Театар, у режији Ксеније Крнајски 2005.
Belgrad-Berlin – Volksbuehne Theatre, Берлин, режија Предраг Калаба 2005.
Operationemotionalverbalization – West Yorkshire Playhouse (Енглеска, Лидс), маја 2004. у оквиру Фестивала “Northern Exposure” (SUMMER SHORTS), у режији Светлане Димчовић;
Операција емоционална вербализација – радио драма премијерно изведена на Радио Београду, марта 2004. у режији Иве Милошевић
Поморанџина кора – Атеље 212, у режији Горана Марковића, април 2006.
Р Е Ч А У Т О Р А
ЧЕТВРТИ ЗИД САМОЋЕ
Да ли постоји и једна сфера у савременом медијатизованом друштву у којој је човек слободан? И да ли је та тако често коришћена реч “слобода” прешавши из двадесетог у двадесет први век, променила или изгубила смисао? То је било моје метафизичко полазиште за писање драме Ја или неко други. Субјект који се шета из слике у слику, из представе у представу, у потрази за идентитетом. У тој мрежи медијских конструкција он се увек налази између две реалности – своје и туђе, интимне и јавне, градећи себе или неког другог. А интимно полазиште за писање драме пронашла сам у делу себе који још не потпада под горе поменути утицај – у својим страховима. Плашим се непознатог. Плашим се губитка контроле. Плашим се затвореног простора и блискости. Плашим се себе без маски које ми намеће савремено друштво а са којима се тако често осећам моћно. Плашим се губитка те моћи која нестаје у изолацији.
Прича о аустријској девојчици коју је киднапер држао осам година у заточеништву покренула је сва ова питања, али на субјективан начин. У страху да се не вежем превише за туђу биографију окренула сам се својој. И у њој сам пронашла форму кроз коју могу да испричам своју причу у туђем догађају – песму.
Прва рука драме је моја балада о савременом свету. Свету у коме не можемо више јасно да тврдимо шта је добро а шта зло, ко је кривац а ко није, ко је киднапер а ко жртва. У њему се често питамо где су границе слободе и да ли она заиста нестаје између четири зида. Или је заточеништво веће у отвореном простору реклама и билборда где се број могућности повећава из корака у корак?
Изолација је једини начин да схватимо колико смо престали да познајемо себе.
Приликом писања одлучила сам да се изолујем два дана од света. Схватила сам да више од два дана нећу моћи да издржим. То ме је прилично уплашило. Затворила сам се у кућу. Искључила телефоне и све остале техничке уређаје. Поред комуникације било ми је забрањено и да читам било шта осим својих старих дневника. Могла сам једино да пишем. Кад сам се “вратила” у “реалност” имала сам шта да прочитам. Прво што ми је пало на памет је: “да ли је могуће да сам ово ја… и ово и ово… као да је у питању неко други”. Схватила сам да ћу морати у будућности мало чешће да причам са собом. И страшно је кад Бранко Миљковић каже: “Будућност није оно што ће доћи, много шта ће се, једноставо, поновити”. Када ти друштво намеће одређену врсту понашања, погледа на свет, све постаје конструкција. А конструкција доводи до тога да животи личе на симулацију.
Ова прича је настала спонтано и због тога је добила овај облик који има. Редитељ, Кокан Младеновић, после мог двадесетоминутног кашњења, због гужве у саобраћају, у посластичарници, саопштио ми је да има идеју. Идеја је била прича о киднапованој аустријској девојчици. И кад смо већ код слободе, дао ми је потпуну слободу да с том причом радим шта год хоћу. Битно је било то да су нам се рецепти о перцепцији савременог света поклопили и настала је драма или нешто друго.
Маја ПЕЛЕВИЋ
О Р Е Д И Т Е Љ У
Кокан Младеновић
Рођен у Нишу 1970.
Завршио средњу глумачку школу у Нишу у класи Миме Вуковић-Курић. Дипломирао на Катедри за позоришну и радио режију Факултета драмских уметности у Београду 1993. у класи Мирослава Беловића и Николе Јевтића.
Режије (избор):
Шекспир, Буњуел, Милер: Хамлет; Хармс: Случајеви; Тирсо де Молина: Севиљски заводник и камени гост; Бомарше: Фигарова женидба; Александар Поповић: Развојни пут Боре Шнајдера, Мрешћење шарана; Аристофан, Маричић, Младеновић: Лизистрата, Мир; Велимир Лукић: Афера недужне Анабеле; Вида Огњеновић: Како засмејати господара, Је ли било кнежеве вечере; Агота Криштоф: Велика свеска; Душан Ковачевић: Маратонци трче почасни круг, Балкански шпијун, Сабирни центар; Слободан Селенић: Ружење народа у два дела; Хенрик Ибзен: Пер Гинт; Шекспир: Богојављенска ноћ, Сан летње ноћи, Укроћена горопад; Љубомир Симовић: Путујуће позориште Шопаловић; Горан Петровић, Кокан Младеновић: Опсада цркве Светог Спаса; Горан Стефановски: Баханалије; Михаил Булгаков, К. Младеновић: Мајстор и Маргарита; Мирјана Новаковић, К. Младеновић: Страх и његов слуга; Горан Петровић: Скела; Џ. Ј. Толкин, К. Младеновић: Хобит; Џ. М. Бари, М. Стојановић: Петар Пан; Енда Волш: Дисцопигс; Фоси, Еб, Кендер: Чикаго; Слободан Вујановић: Последња смрт Френкија Сузице...
Након представа Куба либре, по тексту Ивана М. Лалића и Сан летње ноћи Виљема Шекспира, Ја или неко други Маје Пелевић је његова трећа режија у Српском народном позоришту.
Добио је награду "Бојан Ступица" као и све друге значајне награде на фестивалима у Србији и Црној Гори.
Кокан Младеновић
Рођен у Нишу 1970.
Завршио средњу глумачку школу у Нишу у класи Миме Вуковић-Курић. Дипломирао на Катедри за позоришну и радио режију Факултета драмских уметности у Београду 1993. у класи Мирослава Беловића и Николе Јевтића.
Режије (избор):
Шекспир, Буњуел, Милер: Хамлет; Хармс: Случајеви; Тирсо де Молина: Севиљски заводник и камени гост; Бомарше: Фигарова женидба; Александар Поповић: Развојни пут Боре Шнајдера, Мрешћење шарана; Аристофан, Маричић, Младеновић: Лизистрата, Мир; Велимир Лукић: Афера недужне Анабеле; Вида Огњеновић: Како засмејати господара, Је ли било кнежеве вечере; Агота Криштоф: Велика свеска; Душан Ковачевић: Маратонци трче почасни круг, Балкански шпијун, Сабирни центар; Слободан Селенић: Ружење народа у два дела; Хенрик Ибзен: Пер Гинт; Шекспир: Богојављенска ноћ, Сан летње ноћи, Укроћена горопад; Љубомир Симовић: Путујуће позориште Шопаловић; Горан Петровић, Кокан Младеновић: Опсада цркве Светог Спаса; Горан Стефановски: Баханалије; Михаил Булгаков, К. Младеновић: Мајстор и Маргарита; Мирјана Новаковић, К. Младеновић: Страх и његов слуга; Горан Петровић: Скела; Џ. Ј. Толкин, К. Младеновић: Хобит; Џ. М. Бари, М. Стојановић: Петар Пан; Енда Волш: Дисцопигс; Фоси, Еб, Кендер: Чикаго; Слободан Вујановић: Последња смрт Френкија Сузице...
Након представа Куба либре, по тексту Ивана М. Лалића и Сан летње ноћи Виљема Шекспира, Ја или неко други Маје Пелевић је његова трећа режија у Српском народном позоришту.
Добио је награду "Бојан Ступица" као и све друге значајне награде на фестивалима у Србији и Црној Гори.
Р Е Ч Д Р А М А Т У Р Г А
ДОБА ПОРОЧНЕ НЕВИНОСТИ
Четврта целовечерња драма Маје Пелевић, несумњиво најдаровитијег представника младе генерације српских драматичара, представља, истовремено, и ефектну синтезу досадашњих преокупација ауторке, али и смео искорак у нове тематске и формалне просторе.
Зашто ова множина на крају претходног исказа? Иако је прилично незахвално поједностављено тумачити комбинацију синтезе и иновације, покушајмо то да сагледамо на неколико равни, усредсређујући се на мотивације, облике и актере драме Ја или неко други.
Док се Лер, први комад Маје Пелевић, усредсређује на питање усамљености – свакодневне, културне, чак метафизичке, у њеној следећој драми Београд-Берлин, мотив пустоловине/трагања усложњава се и појачава увођењем у “игру” културолошких условности: тако и смењивање емпатије и ироније, као ауторкина значајна стратегија, захвата област дубљу и сложенију него што су опсесије и дилеме урбане младежи. У комаду Поморанџина кора, пак, тежња за неспутаном и неконвенционалном истином тела суочава се са глобалном обманом наше “пост” цивилизације, те се тежња (јунакиње) за слободом подиже на раван убојите и истовремено урнебесне, но никад ефемерне критичке опсервације. Комад Ја или неко други, настао посредством инспирације најнепосреднијом “актуелном стварношћу”, постаје за Мају Пелевић полигон за уобличавање крајње универзалних мотива: однос слободе и ропства; релације између (личног) права на интиму и (друштвеног) захтева за “приступачношћу сазнања”; смисао урођеног нагона, суоченог са месијанском визијом о поправљању/усавршавању. И, коначно, у позадини (или у темељу) свега наведеног: границе крхкости Ја, као извора слободе Другог (а најчешће и обрнуто). Бајковито једноставна – чита се: бајковито поетична и бајковито ужасна – повест о отмици осмогодишње девојчице, њеном деценијском ропству и нимало очекиваним последицама ослобађања – сугерише нам, у исто време, готово сваким својим призором, да је Ја “експлодирало” у својој егзистенцијалној стрепњи, обухвативши (постмодерни) Свет; али, као нешто далеко језивије, сугерише нам и да се тај Свет, у имплозији (зебње, параноје, хистерије и усамљености) преобразио, сакривајући се унутар вртложних страхова и невиних авети изгубљеног, но још увек очајно пркосног Ја-које-је-неко-Други. И можда, управо стога, Ја које није изгубило способност да, у лутању ка слободи, просања ропство:
Ако бих стигла до горе
Погледала бих у месец
И скочила преко
Повукла би ме светлост
Маја Пелевић се, на плану форме, у Леру опредељује за ироничну (покаткад и циничну) мелодраму; у драми Београд-Берлин реч је о пустоловној алегорији, у којој фантастичност стварних дилема покреће, али и прекида (драмску) илузију; Поморанџина кора суочава читаоца/гледаоца са хибридом урнебесне параболе и кошмарне баладе, у коме фрагменти света плутају у побуњеничким артеријама побуњене телесности. Комад Ја или неко други, пак, уобличава се као једна врста нихилистичке симфоније. Мотивацијски склопови Индивидуе и Света се сударају, смењују, преплићу, рађају једно из другог поништавајући се – а из таквих сложених умрежавања рађа се форма као тријумф динамичности: Она, Он (Отмичар) и (Њена) породица крећу се у згуснутом раствору светске хистерије (чији су носиоци “медији”) и светске параноје и ускогрудости (малограђански контекст јунакињиног суседства). Структура драме Ја или неко други открива ауторкине посматрачке, са-учесничке и/ли манипулаторске Хорове и као минуциозно постављене “шавове” заплета, али и као сеновите, двоструко (анти)илузионистичке актере приповести о слободи као задатој клопци:
Још мало
И биће све у реду
Веруј у живот!
Веруј у нас!
У тој клопци Света-који-је-Ја, и пробоје и ограничења, сугерише ауторка, одређује у крајњој линији сама индивидуа: а овај поступак самокажњавања и самоослобађања јесте у основи један исти феномен. Оно што зовемо “рад времена”, предочава нам се у комаду, није ни изблиза само релација између “доба невиности”, суровог одрастања, и ироничногПровиђења поново освојене слободе; није чак ни разлика између столећанасиља (доба у коме је јунакиња отета и заточена) и столећаманипулације (ера у којој је дотична ослобођена). Реч је, (од)увек о чежњи – за слободом? смислом? љубављу? – која и творииразграђује границу између Ја и Другог. Деценија која симболично протиче “тек” је обележје крхкости позоришне “рампе”, као и рањивости наших чежњи и рационализација. У том смислу, анти-библијска Јунакиња Маје Пелевић јесте суштински протагонист постмодерне бајке – о тами у Лепотици и о лепоти у Звери. Тачније, она је једно од убедљивих оваплоћења Бењаминовог ангелуса новус-а, анђела који лети, леђима окренут ка неизвесним празнинама будућности, док му је поглед прикован за оно што је минуло. Но, драмска симфонија Маје Пелевић не би била оно што јесте – и што јој даје јединствени печат – да није једне додатне дилеме, или неизвесности: није ли тај вихор, што “нашег анђелчића” односи све даље од Изгубљеног Раја – тек млитави поветарац којег производи најновији, супердизајнирани клима уређај?
ДОБА ПОРОЧНЕ НЕВИНОСТИ
Четврта целовечерња драма Маје Пелевић, несумњиво најдаровитијег представника младе генерације српских драматичара, представља, истовремено, и ефектну синтезу досадашњих преокупација ауторке, али и смео искорак у нове тематске и формалне просторе.
Зашто ова множина на крају претходног исказа? Иако је прилично незахвално поједностављено тумачити комбинацију синтезе и иновације, покушајмо то да сагледамо на неколико равни, усредсређујући се на мотивације, облике и актере драме Ја или неко други.
Док се Лер, први комад Маје Пелевић, усредсређује на питање усамљености – свакодневне, културне, чак метафизичке, у њеној следећој драми Београд-Берлин, мотив пустоловине/трагања усложњава се и појачава увођењем у “игру” културолошких условности: тако и смењивање емпатије и ироније, као ауторкина значајна стратегија, захвата област дубљу и сложенију него што су опсесије и дилеме урбане младежи. У комаду Поморанџина кора, пак, тежња за неспутаном и неконвенционалном истином тела суочава се са глобалном обманом наше “пост” цивилизације, те се тежња (јунакиње) за слободом подиже на раван убојите и истовремено урнебесне, но никад ефемерне критичке опсервације. Комад Ја или неко други, настао посредством инспирације најнепосреднијом “актуелном стварношћу”, постаје за Мају Пелевић полигон за уобличавање крајње универзалних мотива: однос слободе и ропства; релације између (личног) права на интиму и (друштвеног) захтева за “приступачношћу сазнања”; смисао урођеног нагона, суоченог са месијанском визијом о поправљању/усавршавању. И, коначно, у позадини (или у темељу) свега наведеног: границе крхкости Ја, као извора слободе Другог (а најчешће и обрнуто). Бајковито једноставна – чита се: бајковито поетична и бајковито ужасна – повест о отмици осмогодишње девојчице, њеном деценијском ропству и нимало очекиваним последицама ослобађања – сугерише нам, у исто време, готово сваким својим призором, да је Ја “експлодирало” у својој егзистенцијалној стрепњи, обухвативши (постмодерни) Свет; али, као нешто далеко језивије, сугерише нам и да се тај Свет, у имплозији (зебње, параноје, хистерије и усамљености) преобразио, сакривајући се унутар вртложних страхова и невиних авети изгубљеног, но још увек очајно пркосног Ја-које-је-неко-Други. И можда, управо стога, Ја које није изгубило способност да, у лутању ка слободи, просања ропство:
Ако бих стигла до горе
Погледала бих у месец
И скочила преко
Повукла би ме светлост
Маја Пелевић се, на плану форме, у Леру опредељује за ироничну (покаткад и циничну) мелодраму; у драми Београд-Берлин реч је о пустоловној алегорији, у којој фантастичност стварних дилема покреће, али и прекида (драмску) илузију; Поморанџина кора суочава читаоца/гледаоца са хибридом урнебесне параболе и кошмарне баладе, у коме фрагменти света плутају у побуњеничким артеријама побуњене телесности. Комад Ја или неко други, пак, уобличава се као једна врста нихилистичке симфоније. Мотивацијски склопови Индивидуе и Света се сударају, смењују, преплићу, рађају једно из другог поништавајући се – а из таквих сложених умрежавања рађа се форма као тријумф динамичности: Она, Он (Отмичар) и (Њена) породица крећу се у згуснутом раствору светске хистерије (чији су носиоци “медији”) и светске параноје и ускогрудости (малограђански контекст јунакињиног суседства). Структура драме Ја или неко други открива ауторкине посматрачке, са-учесничке и/ли манипулаторске Хорове и као минуциозно постављене “шавове” заплета, али и као сеновите, двоструко (анти)илузионистичке актере приповести о слободи као задатој клопци:
Још мало
И биће све у реду
Веруј у живот!
Веруј у нас!
У тој клопци Света-који-је-Ја, и пробоје и ограничења, сугерише ауторка, одређује у крајњој линији сама индивидуа: а овај поступак самокажњавања и самоослобађања јесте у основи један исти феномен. Оно што зовемо “рад времена”, предочава нам се у комаду, није ни изблиза само релација између “доба невиности”, суровог одрастања, и ироничногПровиђења поново освојене слободе; није чак ни разлика између столећанасиља (доба у коме је јунакиња отета и заточена) и столећаманипулације (ера у којој је дотична ослобођена). Реч је, (од)увек о чежњи – за слободом? смислом? љубављу? – која и творииразграђује границу између Ја и Другог. Деценија која симболично протиче “тек” је обележје крхкости позоришне “рампе”, као и рањивости наших чежњи и рационализација. У том смислу, анти-библијска Јунакиња Маје Пелевић јесте суштински протагонист постмодерне бајке – о тами у Лепотици и о лепоти у Звери. Тачније, она је једно од убедљивих оваплоћења Бењаминовог ангелуса новус-а, анђела који лети, леђима окренут ка неизвесним празнинама будућности, док му је поглед прикован за оно што је минуло. Но, драмска симфонија Маје Пелевић не би била оно што јесте – и што јој даје јединствени печат – да није једне додатне дилеме, или неизвесности: није ли тај вихор, што “нашег анђелчића” односи све даље од Изгубљеног Раја – тек млитави поветарац којег производи најновији, супердизајнирани клима уређај?
Светислав ЈОВАНОВ
И З В О Д И И З К Р И Т И К А
Аутентично, изузетно
Полазећи од медијске вести, реалног догађаја киднаповања једне девојчице, Маја Пелевић је, по наруџбини СНП-а, написала текст „Ја или неко други”. Реч је о фрагментарном и поетичном комаду који жестоко измиче традиционалним аристотеловским принципима компоновања драме, донекле асоцирајући на дела европских писаца који су експериментисали са формом (Кримп, Кејн, Шимелфениг, Полеш).
Представа у режији Кокана Младеновића карактеристична је по брилијантној синтези психолошког реализма (ликови Ње и Њега), и условности (ликови Мајке, Оца, Органа власти, чланова Хорова).
Резултат овог споја је наглашена емотивност представе, али и трансцендирање значења радње на метафорички, архетипски ниво. Марија Меденица маркантно гради лик киднаповане девојчице, фражилне, усамљене и жељне љубави. Борис Исаковић игра отмичара, јасно обликујући лик одређен битном коегзистенцијом лица и наличја: на површини је фин и врло брижан, што је маска која скрива његову фрустрираност, первертираност и агресивност које се испољавају када он изгуби контролу. Јасна Ђуричић заиста импресивно игра девојчицину мајку, екстремно театрално, механички, стегнуто, истичући на тај начин њену застрашујућу безличност и конформизам. У појединим сценама се њена игра претапа у реализам путем којег глумица опипљиво изражава и језиви бол због губитка кћерке. Мирослав Фабри игра Оца, такође стилизовано, концентришући се на декларативно представљање његове резигнираности и одсутности. Овом изванредном, тотално брехтовском игром, глумци од ликова родитеља стварају универзалне типове, узбудљиве метафоричке фигуре које речито критикују чињеницу пластичности и ишчашености односа између родитеља и деце.
У представу су укључена и три хора, Медија, Комшија и Савесних грађана, који радњу коментаришу низом флоскула. Чланови хорова наступају унисоно, изразито извештачено, што је веома ефектан начин да се представи ужасна злонамерност воx попули, као и типична стереотипност у размишљању. Изглед сцене је референтан редитељском концепту, у домену је стилизованог, псеудо-конфекцијског поп-арта (Марија Калабић). Музика се, такође, функционално користи: у појединим сценама наглашава тензију, а у другим, када је патетично идилична пошто има супротан смисао од радње која се представља, путем контраста истиче трагичност догађаја (композитор Ирена Поповић). У представу је интегрисан и видео-бим, као и сонгови, што све заједно индукује врло интензивно емотивно дејство.
Неспорно припадајући пољу постдрамског позоришта, дакле позоришта које делује с оне стране драме, у времену после важења парадигме драме (Леман), „Ја или неко други” је изузетна представа, инспиративна на нивоу форме, као и на плану садржаја. Третирајући питања идентитета, слободе, функције масовних медија итд, представа „Ја или неко други” аутентично реплицира на живот у савременом друштву, симулацији неке ишчезле стварности, бодријаровској пустињи знакова у којој се мувају још само утваре и сенке.
Ана ТАСИЋ, Политика, 14.05.2007.
Заборав живота и смрти
Меланхолија и бесконачна туга. И то је цитат. Драма “Ја или неко други” обилује цитатима, и доследно актуелном догађају који је био повод али не и исходиште рада Маје Пелевић, набацује маску западњачки трилеризоване приче о отмици и заточеништву, из које се рађа права етерична поема о свету, људима, ономе што ауторка лоцира као виталне институције накарадног устројства западне културе – о Њој и Њему као индивидуама у покушају, Мајци и Оцу као “стубовима” породице, о Комшијама, Савесним грађанима, Медијима и Органима власти. Море уопштавања проширује обим захвата, јер оно чега се Маја Пелевић с карактеристичном генерацијском дрскошћу прихвата јесте и интимно разрачунавање, пресецање глобалног стања свести у којем од хипокризије једва да постоји место за емоције, било да се онематеријализују кроз (про)налажење или губљење смисла, (спо)знања, љубави, или, на крају крајева, чоколаде. Ауторка тако посеже за префињеним, а ла Морисон, убијањем родитеља и литерарним "торпедовањем" механизама актуелног света, који је због својих (не)способности (само) у драми сукобљен с индивидуализацијом одрастајуће девојчице. Сходно позицији изолованости којом је условљен пребег и у онострано (заправо “унустрано”), Маја Пелевић се кроз своје актере решава и религиозних назора препуних баласта, индиректно и парадоксално и те како кривих за патологију савременог друштва. “Тада погледа Бог све што је створио, и гле, добро беше веома...”, врхунски је проналазак иронијског отклона у латентни цинизам нашег главног јунака, који је већ и својим узрастом довољно трагичан и који ће вољом свог чувара из “раја” ипак доспети у пакао џунгле.
Она, девојчица која сања и постаје нека чудна барбика, своју ”слободу” скупо плаћа, баш као и Он, заразно ”перверзни маторац” - киднапер, светац – филозоф и демон – пали анђео, ког разара чежња за вртом с оне стране добра и зла. Мајка и Отац, иако жртве, само су карикатуре пословно-уобичајеног кретена и амбициозне домаћице, којима су новине и ваза занимљивије од кћерке, јер је ваљда и она само један део покућства. И даље од интимног плана све је клишеизирано, сви остали ”ликови”: Комшије, Савесни грађани, Медији и Органи власти су сабласне утваре заборава живота и смрти. Аморфна маса, хорови испражњених људи у пластифицирајућој симбиози. Јавни медији, с великим “Ј”, ту су због виших циљева од судбине неког другог, не-Ја појединца или групе; полиција је пословично неспособна, а свима њима свесрдно помажу «савесне» комшије и грађани, иако ауторка великодушно и упорно поручује ускраћујући слоган: “Ви никада нећете знати шта се десило иза тих зидова.” А сви смо ми Ја, Ви, или било ко други. И сви имамо своју главу за путовања...
А управо овај тон и извлачи режија Кокана Младеновића, показујући да у делу “Ја или неко други”, баш као што и име каже, драма не може да се смести негде другде. На сцени нема места патњи и ужасу, то покушава да се изазове из контре, моментима тескобе, гротеске, распеваности, сатире, апсурда... Не наседајући на ”трилер” варијанту, Младеновић је намерен да зидове руши, да разоткрива и раскринкава, да све осим Ње и Њега ограничи у сваком смислу и остави да “блесаве” у општости, површности и подразумевању. Ипак, редитељ се ограђује од бескомпромисно сурове двосмислености ауторке, те користи претежно лирске боје односа жртве и злочинца, док обилато заоштрава (анти)породични план Мајке и Оца, односно монструозну безосећајност Медија, који баш као и Комшије и Савесни грађани ефектно функционишу и хорски, и индивидуално (кореографија Оливере Ковачевић-Црњански).
(Не)свесно пропуштајући опрезно оптимистични детаљ с почетка Њене приче: “Ја се осећам лепо кад пијем вино и правим успомене. И сећам се. И желим да се сећам...”, представа најјаче дејство остварује управо на плану саосећања с разочаравајућом судбином (једног) младог (женског) бића. Као да је том плану целокупан реализаторски ансамбл Срског народног позоришта приступио изразито посвећено и с поштовањем. Отуд на првом месту у глумачкој подели треба истаћи Марију Меденицу (Она), која је успела да се уклопи у концепт, и истакне, концентрисаном и на моменте разоружавајућом игром јунакиње. Сигурно да је у томе Марија Меденица имала свесрдну подршку и оквир у глуми Бориса Исаковића (Он), који и поред минуциозности свог израза, као лик остаје недоречен између генерализованог света и властите посебности. Силом ауторске воље посебна прича су хипнотисани, механички трагикомични Мајка (Јасна Ђуричић), жена чији дух станује у кармину, огледалу и чашици, и њен бескичмени партнер, Отац (Мирослав Фабри).
Игор БУРИЋ, Дневник, 27.03.2007.
Н А Г Р А Д Е
- Јасна Ђуричић - награда "Зоран Радмиловић" за глумачку бравуру, коју додељују ТВ новости, на Стеријином позорју 2007.
- Марија Меденица - награда из фонда "Дара Даринка Чаленић" за најбољег младог глумца, на Стеријином позорју, 2007.
- Марија Меденица - награда редакције новосадског листа Дневник, на Стеријином позорју, 2007.
- Кокан Младеновић - награда за режију на 12. југословенском позоришном фестивалу, Ужице 2007.
- Борис Исаковић - награда за најбољу мушку улогу на 12. југословенском позоришном фестивалу, Ужице 2007. за представе Ја или неко други и Одумирање
- Марина Сремац - награда за костимографију на 12. југословенском позоришном фестивалу, Ужице 2007.
- Марија Меденица - годишња награда Спрског народног позоришта, 2008.
- Борис Исаковић - годишна награда Српског народног позоришта за улоге у представама Ја или неко други и Зверињак, 2008.
- Представа ЈА ИЛИ НЕКО ДРУГИ - годишња похвала Српског народног позоришта за најбољу представу у целини, 2008.
- Представа ЈА ИЛИ НЕКО ДРУГИ проглашена је за најбољу драмску представу 58. фестивала Професионалних позоришта Војводине и добила упкупно пет награда: за режију - Кокан Младеновић, а за најбоља глумачка остварења Борис Исаковић, Марија Меденица и Јасна Ђуричић. Фестивал је одржан у Зрењанину од 14. до 20. априла 2008.
Ф Е С Т И В А Л И И Г О С Т О В А Њ А
- ЈДП, Београд, 2007.
- 52. Стеријино позорје 2007.
- БИТЕФ Схоwцасе, 2007.
- 12. југословенски позоришни фестивал, Ужице 2007.
- Позоришни маратон, Сомбор 2007.
- 22. Гавеллине вечери, Загреб 2007.
- Сарајево, 2008.
- 58. фестивал Професионалних позоришта Војводине 2008.
Copyright © 1861-2010 СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. Сва права су задржана. Не копирати без дозволе.
Позоришни трг 1, 21000 Нови Сад
++381 21 6621-411