ЛОКАЦИЈА
Сцена "Пера Добриновић"
ТРАЈАЊЕ
0сат(а) и 0минута
English
Ежен Јонеско
ЋЕЛАВА ПЕВАЧИЦА
Копродукција СНП-а и Агенције "БЕБА 021"
Премијера: 10. децембар 2009.
Ежен Јонеско
ЋЕЛАВА ПЕВАЧИЦА
Копродукција СНП-а и Агенције "БЕБА 021"
Премијера: 10. децембар 2009.
| Режија БЕБА БАЛАШЕВИЋ Сценографија МИРА ЈОВАНОВИЋ Костимографија ОЛИВЕРА БАЛАШЕВИЋ Дизајн светла МАРКО РАДАНОВИЋ |
И Г Р А Ј У ЈОВАНА БАЛАШЕВИЋ као госпођа Смит ДУШАН МАЈКИЋ као господин Смит ТАЊА ПЈЕВАЦ као госпођа Мартин НИКОЛА ИЛИЋ као господин Мартин ПЕТАР ЈОВАНОВИЋ као Ватрогасац СОЊА БИШЕВАЦ као Мери |
О Ћ Е Л А В О Ј П Е В А Ч И Ц И
Ћелава певачица је једини мој комад који је критика сматрала чисто комичним. Међутим, и ту ми се чинило да је комично израз чудноватог. А чудновато, по мени, може изронити из најбезбојнијег, из прозе једноличних дана само ако кренем за њим све до иза граница видљивог. Осетити апсурдност свакодневице, апсурдност језика, осетити њихову невероватност, то значи да смо је превазишли; а да бисмо је превазишли треба потпуно у њу уронити. Комично је чудноватност у чистом стању: ништа вас јаче не може изненадити од баналности. И ето вам надреалног света на дохвату руке, у ћаскањима свакодневним.
П. С. Идеју за Ћелаву певачицу Јонеско је добио када је, одлучивши да научи енглески, 1948, са грамофонске плоче (лингафона) чуо бесмислене, баналне фразе које размењују жена и мушкарац: о времену, о томе где живе, колико деце имају... У једном тренутку запањено је констатовао: они су, мора бити, муж и жена!
Отуђеност, одсуство комуникације, испражњеност језика, баналност... Остало је историја (књижевности и позоришта).
П. С. Идеју за Ћелаву певачицу Јонеско је добио када је, одлучивши да научи енглески, 1948, са грамофонске плоче (лингафона) чуо бесмислене, баналне фразе које размењују жена и мушкарац: о времену, о томе где живе, колико деце имају... У једном тренутку запањено је констатовао: они су, мора бити, муж и жена!
Отуђеност, одсуство комуникације, испражњеност језика, баналност... Остало је историја (књижевности и позоришта).
Ежен Јонеско
O A U T O R U
Ežen Jonesko (Eugene Ionesco), rođen je (kao Eugen Ionescu) 26. novembra 1909. u Slatini (Rumunija). Jedan je od rodonačelnika i najznačajnijih, uz Semjuela Beketa, predstavnika „teatra apsurda“ i avangardnog pozorišta uopšte.
Mada je prema Beketu iskazivao iskreno divljenje, glasno je negodovao što su, tvrdeći da je Beket promotor „teatra apsurda“, „novinari i književni istoričari-amateri plasirali dezinformaciju koja se potom podrazumevala“, a čija je on, po sopstvenom mišljenju, bio žrtva. Insistirao je uporno na činjenici da se Čekajući Godoa pojavio tri godine nakon Ćelave pevačice, dve godine nakon Lekcije i godinu dana nakon Stolica. Takođe, sam termin: teatar apsurda, smatrao je netačnim i neprikladnim. „Više volim izraz: protiv pravila“, govorio je.
Kao sin Rumuna i Francuskinje, Jonesko detinjstvo i mladost provodi naizmenično u Bukureštu i u Parizu.
Nakon završenih studija francuske književnosti na univerzitetu u Bukureštu, gde upoznaje Siorana i Elijadea, s kojima će kasnije drugovati u Parizu, predaje francuski jezik u raznim školama, a 1938. dobija stipendiju rumunske vlade za usavršavanje u Francuskoj i počinje da piše doktorat na temu: „Greh i smrt u francuskoj poeziji posle Bodlera“.
Početak rata zatekao ga je u Marseju, gde intenzivno čita Kafku, Prusta i Dostojevskog i radi kao korektor u jednoj izdavačkoj kući. U Pariz prelazi 1942, gde se takođe zapošljava kao korektor, nastavljajući da piše poeziju koja je njegova prva ljubav još od ranih gimnazijskih dana, mada je kasnije, u intervjuima, tvrdio da je oduvek znao da će jednoga dana postati dramski pisac.
Godine 1950, piše prvi dramski komad Ćelava pevačica, koji je iste godine izveden, u malom pozorištu „La Huchette“ u Latinskom kvartu, u režiji Nikole Bataja.
Jonesko je jedan od retkih autora koji je za života postao klasik i stekao međunarodnu slavu, a njegovi komadi su, veoma brzo, iz malih pozorišta na levoj obali Sene „prešli“ na velike pariske scene kao što su „Odeon“ i Komedi fransez. Taj uspeh potvrđen je i njegovim izborom među besmrtnike, u Francusku akademiju.
Na jugoslovenskim scenama, dela Ežena Joneska su retko igrana. Bila je to „tiha cenzura“ ovog velikog protivnika svih ideologija (o čemu i sam govori u poznatoj polemici s britanskim kritičarem Kenetom Tajnanom) i deklarisanog antikomuniste.
Osamdesetih godina prošlog veka povlači se iz javnog života, ali 1989, iz bolnice u Briselu u kojoj je bio hospitalizovan, šalje oštar protest protiv Čaušeskuovog režima i njegovog genocida nad rumunskim narodom.
Umro je 28. marta 1994. i sahranjen na pariskom groblju Monparnas, gde počiva i njegov slavni zemljak i ne tako daleki inspirator njegove poetike, nadrealista Tristan Cara.
Ežen Jonesko (Eugene Ionesco), rođen je (kao Eugen Ionescu) 26. novembra 1909. u Slatini (Rumunija). Jedan je od rodonačelnika i najznačajnijih, uz Semjuela Beketa, predstavnika „teatra apsurda“ i avangardnog pozorišta uopšte.
Mada je prema Beketu iskazivao iskreno divljenje, glasno je negodovao što su, tvrdeći da je Beket promotor „teatra apsurda“, „novinari i književni istoričari-amateri plasirali dezinformaciju koja se potom podrazumevala“, a čija je on, po sopstvenom mišljenju, bio žrtva. Insistirao je uporno na činjenici da se Čekajući Godoa pojavio tri godine nakon Ćelave pevačice, dve godine nakon Lekcije i godinu dana nakon Stolica. Takođe, sam termin: teatar apsurda, smatrao je netačnim i neprikladnim. „Više volim izraz: protiv pravila“, govorio je.
Kao sin Rumuna i Francuskinje, Jonesko detinjstvo i mladost provodi naizmenično u Bukureštu i u Parizu.
Nakon završenih studija francuske književnosti na univerzitetu u Bukureštu, gde upoznaje Siorana i Elijadea, s kojima će kasnije drugovati u Parizu, predaje francuski jezik u raznim školama, a 1938. dobija stipendiju rumunske vlade za usavršavanje u Francuskoj i počinje da piše doktorat na temu: „Greh i smrt u francuskoj poeziji posle Bodlera“.
Početak rata zatekao ga je u Marseju, gde intenzivno čita Kafku, Prusta i Dostojevskog i radi kao korektor u jednoj izdavačkoj kući. U Pariz prelazi 1942, gde se takođe zapošljava kao korektor, nastavljajući da piše poeziju koja je njegova prva ljubav još od ranih gimnazijskih dana, mada je kasnije, u intervjuima, tvrdio da je oduvek znao da će jednoga dana postati dramski pisac.
Godine 1950, piše prvi dramski komad Ćelava pevačica, koji je iste godine izveden, u malom pozorištu „La Huchette“ u Latinskom kvartu, u režiji Nikole Bataja.
Jonesko je jedan od retkih autora koji je za života postao klasik i stekao međunarodnu slavu, a njegovi komadi su, veoma brzo, iz malih pozorišta na levoj obali Sene „prešli“ na velike pariske scene kao što su „Odeon“ i Komedi fransez. Taj uspeh potvrđen je i njegovim izborom među besmrtnike, u Francusku akademiju.
Na jugoslovenskim scenama, dela Ežena Joneska su retko igrana. Bila je to „tiha cenzura“ ovog velikog protivnika svih ideologija (o čemu i sam govori u poznatoj polemici s britanskim kritičarem Kenetom Tajnanom) i deklarisanog antikomuniste.
Osamdesetih godina prošlog veka povlači se iz javnog života, ali 1989, iz bolnice u Briselu u kojoj je bio hospitalizovan, šalje oštar protest protiv Čaušeskuovog režima i njegovog genocida nad rumunskim narodom.
Umro je 28. marta 1994. i sahranjen na pariskom groblju Monparnas, gde počiva i njegov slavni zemljak i ne tako daleki inspirator njegove poetike, nadrealista Tristan Cara.
Ежен Јонеско о страху од смрти
... што моји комади покушавају да изразе најдубље, јесте жеља – страх од смрти, то је жеља за бесмртношћу. (Интервју с Бранком Богавац)
Одувек ме је смрт опседала. Од своје четврте године, откада сам сазнао да ћу умрети, страва ме више није напуштала. То је било као да сам одједном схватио да се ништа не може учинити да би се она избегла (...); ја пишем и зато да бих разгласио свој страх од умирања, своје понижење што морам да умрем. (Из Дневника у мрвицама)
„Зашто се бојиш смрти?, пита ме Б, то је проблем појединца, и ситничарски.“ А тако и јесте, човек је ситничар: проблем смрти је људски проблем. Крава не мисли на смрт. Крава није ситничарка. (Садашњост прошла. Прошлост садашња)
... што моји комади покушавају да изразе најдубље, јесте жеља – страх од смрти, то је жеља за бесмртношћу. (Интервју с Бранком Богавац)
Одувек ме је смрт опседала. Од своје четврте године, откада сам сазнао да ћу умрети, страва ме више није напуштала. То је било као да сам одједном схватио да се ништа не може учинити да би се она избегла (...); ја пишем и зато да бих разгласио свој страх од умирања, своје понижење што морам да умрем. (Из Дневника у мрвицама)
„Зашто се бојиш смрти?, пита ме Б, то је проблем појединца, и ситничарски.“ А тако и јесте, човек је ситничар: проблем смрти је људски проблем. Крава не мисли на смрт. Крава није ситничарка. (Садашњост прошла. Прошлост садашња)
О Р Е Д И Т Е Љ У
Беба Балашевић
Завршила компаративну књижевност и филмску и позоришну режију у свом родном граду, Новом Саду.
Представа Чекајући Годоа, коју је радила као студент треће године, доживела је десетине извођења у Српском народном позоришту, на гостовањима у војвођанским позориштима и на хинтер бини београдског Сава центра.
Као помоћник режије радила је на редитељском дебију свог оца Као рани мраз, дугометражној играној балади коју очекује премијера.
Ћелава певачица Ежена Јонеска њена је прва професионална представа.
Речи редитељке...
Речи су... Па, сад... Треба бити опрезан с њима. Лако нас поведу у разговор који маскира праве теме и предајемо се томе без пуно опирања. Тако је изгледа лакше. Вечерали смо чорбу, рибу, кромпир са сланином... А зидови пуцају, бракови престају, везе се загуше одлуком да прећутимо праву ствар. Сто година ове зиме од рођења човека коме је то засметало и који се речима служио духовито и лако у жељи да нас подсети управо на њих...
Смешни смо себи кад нас видимо механизоване, још смешнији када приметимо квар у том механизму.
Да ли разговарамо једни с другима, или једни против других?
Проћи ће још сто, и још сто и још пуно пута сто година, и ми ћемо се још свађати, и још смејати и још пуно пута ућутати, а ћелава певачица ће се и даље чешљати на исти начин...
Беба Балашевић
Завршила компаративну књижевност и филмску и позоришну режију у свом родном граду, Новом Саду.
Представа Чекајући Годоа, коју је радила као студент треће године, доживела је десетине извођења у Српском народном позоришту, на гостовањима у војвођанским позориштима и на хинтер бини београдског Сава центра.
Као помоћник режије радила је на редитељском дебију свог оца Као рани мраз, дугометражној играној балади коју очекује премијера.
Ћелава певачица Ежена Јонеска њена је прва професионална представа.
Речи редитељке...
Речи су... Па, сад... Треба бити опрезан с њима. Лако нас поведу у разговор који маскира праве теме и предајемо се томе без пуно опирања. Тако је изгледа лакше. Вечерали смо чорбу, рибу, кромпир са сланином... А зидови пуцају, бракови престају, везе се загуше одлуком да прећутимо праву ствар. Сто година ове зиме од рођења човека коме је то засметало и који се речима служио духовито и лако у жељи да нас подсети управо на њих...
Смешни смо себи кад нас видимо механизоване, још смешнији када приметимо квар у том механизму.
Да ли разговарамо једни с другима, или једни против других?
Проћи ће још сто, и још сто и још пуно пута сто година, и ми ћемо се још свађати, и још смејати и још пуно пута ућутати, а ћелава певачица ће се и даље чешљати на исти начин...
Мира Траиловић
(Интервју Бори Кривокапићу)
Револуционар у позоришту. Човек који је у позориште ушао с идејом разбијања свих владајућих норми, с идејом која вуче корене од Фејдоа и Стриндберга... Та идеја, међутим, тек је код Јонеска до краја формулисана.
Његов пут, веома интересантно, у тој мери се идејно реакционарно развио, тако да је Јонеско данас најантиреволуционарнија снага савременог позоришта.
(Интервју Бори Кривокапићу)
Револуционар у позоришту. Човек који је у позориште ушао с идејом разбијања свих владајућих норми, с идејом која вуче корене од Фејдоа и Стриндберга... Та идеја, међутим, тек је код Јонеска до краја формулисана.
Његов пут, веома интересантно, у тој мери се идејно реакционарно развио, тако да је Јонеско данас најантиреволуционарнија снага савременог позоришта.
Copyright © 1861-2010 СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. Сва права су задржана. Не копирати без дозволе.
Позоришни трг 1, 21000 Нови Сад
++381 21 6621-411