Branko Dimnitrijević

Branko Dimitrijević
Rođen u Beogradu, diplomirao na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju, piše drame i romane. Tri romana su mu objavljena i veći broj pozorišnih komada i scenarija za televiziju izveden. Od 2006. radi kao dramaturg u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu.

OBJAVLjENI ROMANI
Hoćeš li da popiješ nešto
Oktoberfest (po kome je snimljen istoimeni film)
Nećemo o politici (dramatizacija izvedena u somborskom Narodnom pozorištu)

NEKE OD IZVEDENIH DRAMA
Ko je ubio kapetana Kuka
Tragedija genija
Frenk Zapa i praško podzemlje
Kako je pisan sovjetski Robinson
Čarobono kresivo
Trtica rajske ptice
Kakao i čokolada i kapetan crna brada
Godo na usijanom limenom krovu

Živeo je 19 godina u Sjedinjenim Američkim Državama.

Rekvijem za sanjare
Roman Nećemo o politici poslednji je u trilogiji romana o Beogradu (prva dva su Hoćeš li da popiješ nešto i Oktoberfest) u kojima se glavni junaci kreću u boemski nastrojenoj supkulturi koja bekstvom u, kako je lepo primetio Igor Mandić, večitu adolescenciju, ne prihvata da ozbiljno shvati pravila igre društva u kome vladaju iracionalnost i apsurd. U mom odsustvu, roman je za somborsko Narodno pozorište dramatizovao moj mlađi kolega Vladan Radosavljević koga do danas nisam upoznao. Do danas nisam upoznao ni reditelja predstave Karolja Vičeka.
Istorija teksta Godo na usijanom limenom krovu počinje u Ajovi, pre više od dvadeset godina. Čak se sećam i da je bio divan, prolećni dan, posle duge i teške zime. Uživao sam u šetnji po centru Ajova Sitija sve dok nisam naleteo na koleginicu s klase Sju Benet. Bezazleno je primetila da ja mora da sam završio dramu čim se tako bezbrižno šetkam. Kakvu dramu? Šta se pravim lud, pa Stiv i Džudi su otkazali i Kozmo je odredio da se pređe na sledećeg, a to sam ja. Na postdiplomskim studijama imali smo javna čitanja svojih drama po utvrđenom redu. Očajan odem kući; do sledećeg termina ostala su samo dva dana. I sad nastupa holivudski obrt. Dok sam tako buljio u svetlucavi ekran tek nabavljenog računara, pogled mi je pao na pismo od Dragana Kresoje.
On je upravo bio ekranizovao Oktoberfest i pitao me imam li neki scenario za nastavak naše saradnje. Ja sam mu bio predložio da sada ekranizujemo i Nećemo o politici i napravio sam bio sinopsis, gde se većina radnje dešavala na krovu jedne višespratnice. Njemu to nije odgovaralo, jer je u Beogradu, što ja nisam znao, već igrana jedna drama i spreman je film po njoj, a radnja se dešavala upravo na krovu zgrade. Pala mi je na um spasonosna ideja da po tom sinopsisu napravim dramu, jer jedino tako mogu da napišem nešto za manje od 48 sati. Odmah sam skuvao lonac kafe i bacio se na posao.
Kao što se to ponekad događa, sve se nekako fino uklapalo. Drama se, kako to kažu, pisala sama, a sve manje ličila na roman od koga je potekla. Tek u zoru, kad sam zadovoljan postignutim pravio pauzu, buljeći u dan koji se rađao, setio sam se da je malo čudno da mene Sju Benet obaveštava da je na mene red, a da me niko nije zvao da me zvanično obavesti. A onda sam se setio da sam ja na prvoj godini studija naložio nju kako je na nju red, još na samom početku godine, pa je otrčala kod našeg tadašnjeg šefa odseka Boba Hedlija, upala mu u kancelariju i pretila ubistvom i samoubistvom ako je ne oslobodi te “obaveze”.
Naravno da sam kasnije tog dana saznao da se od mene uopšte ne očekuje gotova drama još tri nedelje i morao sam da čestitam Sju Benet na uspešnoj osveti zbog njene svojevremene blamaže. (Naravno da nisam očekivao da će ona da odjuri pravo kod šefa odseka, bio sam taze u Americi i nisam znao koliko su Amerikanci i Amerikanke ljudi i žene od akcije, što smo posle svi videli na raznim primerima). Istovremeno sam joj bio i zahvalan, jer me je naterala da veći deo posla uradim pre vremena, pa je bilo šanse i za doterivanja. Sju je i dalje živa i bavi se nekim pedagoškim radom, našao sam je na internetu. Dragan Kresoja je tragično nastradao sa svojim sinom u padu helikoptera kod Kalemegdana.
Vraćao sam se povremeno drami i, što sam više na njoj radio, sve je manje ostajalo od romana. U današnjoj verziji ostale su dve rečenice. Ipak, iz poštovanja prema autoru romana, navodim ga kao inspiraciju. Vratio sam se u rodnu zemlju posle dvadesetogodišnjeg izbivanja i brzo shvatio da iracionalnost i apsurd i dalje igraju vrlo važne uloge. Poslednja verzija Godoa na krovu se tako sama nametnula. Ona je zapravo jedan rekvijem za sanjare. Ona je apel da se bezopasni idealisti (naravno da ima i onih drugih) ostave na miru, mada priznajem da daju loš primer i mogu da deluju zarazno. Konačno, ona je i molba vanzemaljcima da pojedine naše sugrađane vrate ako im više nisu potrebni.
Branko DIMITRIJEVIĆ