mizantropheader

ПОДЕЛАО АУТОРУО РЕДИТЕЉИМАО ДЕЛУФОТОВИДЕО
Ж. Б. П. Молијер
МИЗАНТРОП

Концепција и режија: Ива Милошевић
Сценографија и корежија: Горчин Стојановић
Костимограф: Марина Сремац
Лектор: Дејан Средојевић


Играју:

Алцест:
Ненад Пећинар

Селимена:
Јована Стипић

Филент:
Игор Павловић

Оронт:
Марко Савић

Елијанта:
Вишња Обрадовић / Јована Мишковић

Арсиноја:
Драгиња Вогањац

Клитандар:
Небојша Савић

Акаст:
Милорад Капор

Дибоа:
Мирослав Фабри


Продуцент: Елизабета Фабри
Асистент режије: Слободан Бранковић
Фотограф: Миомир Ползовић
Инспицијент: Золтан Бешењи
Мајстор светла: Мирослав Чеман
Мајстор тона: Владимир Огњеновић
Асистент сценографа: Ивана Крњић
Асистент костимографа: Снежана Хорват
Помоћник асистента сценографа: Нада Даниловац
Суфлер: Снежана Ковачевић


Премијера: 18. децембар 2014, сцена „Пера Добриновић“, 19.30
 
Представа траје сат и двадесет минута.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени у радионицама Српског народног позоришта.

ЖАН-БАТИСТ ПОКЛЕН МОЛИЈЕР

molijerМолијер (фр. Molière), право име Жан-Батист Поклен
(фр. Jean-Baptiste Poquelin; Париз, 15. јануар 1622 – Париз, 17. фебруар 1673)

Француски глумац, писац комедија и директор позоришта из епохе класицизма.
Рођен је у Паризу 15. јануара 1622. Његов отац је био дворски декоратер и имао је титулу краљевског собара.
Године 1643. млади Молијер почиње да носи тај псеудоним и окреће леђа каријери дворског собара и декоратера.
После детињства и младости проведених у Паризу, Молијер дуго борави у јужној и западној Француској.

Повратак у Париз 1658, а већ следеће године велики успех и почетак славе доносе му Смешне прециозе, први значајнији комад након неколико лакрдија без веће важности.

После тог тријумфа почиње прави, богати стваралачки период у Молијеревом животу. Он са трупом долази под непосредну заштиту двора Луја XIV и постаје краљевски комедиограф.

Један од највећих светских комедиографа умирао је подсмевајући се болести, лекарима, људској глупости, чак и самој смрти; умро је на сцени, само месец дана након 51. рођендана. Његов самртнички ропац публика је пропратила смехом, сматрајући га глумачком бравуром.


Тако је говорио Молијер

„Људи су ми тако мрски да би ме баш љутило да ме поштују и цене.“
„Слабост човека је у томе да увек хоће да сазна оно што уопште не жели да зна.“
„Сократ је рекао да је највећа срећа не родити се, али ја не знам ко је ту срећу доживео.“

ИВА МИЛОШЕВИЋ
 
iva-milosevicРођена у Београду 1977. Дипломирала позоришну режију на ФДУ.

У београдским позориштима режирала: у ЈДП-у Shoppingand Fucking Марка Рејвенхила, Разваљивање Нила Лабјута, Федрина љубав Саре Кејн, Драма о Мирјани и овима око ње Ивора Мартинића, Из јуначког живота грађанства Карла Штернхајма и Змајеубице Милене Марковић; у Атељеу 212 Пут до Нирване Артура Копита, Змијско легло Василија Сигарјева и Прослава Т. Винтерберга, М. Рукова и Б. Хансена; у Битеф театру Магично поподне Волфганга Бауера; у Малом позоришту „Душко Радовић“ Мала сирена Х. К. Андерсена и Срђана Кољевића; у Позоришту „Бошко Буха“ Принцеза и жабац Игора Бојовића; у Позоришту лутака „Пинокио“ Вук и седам јарића Љубинке Стојановић.

У Новом Саду: у СНП-у Painkillers Неде Радуловић и Приче из Бечке шуме Едена фон Хорвата. У Народном позоришту Сомбор Казимир и Каролина Едена фон Хорвата.

Добитница је награда за режију „Бојан Ступица“ и „Љубомир Муци Драшкић“, као и годишњих награда за режију СНП и ЈДП. Са својим представама гостовала на фестивалима у Боготи (Колумбија), Сан Хозеу (Костарика), Гуадалахари (Мексико), Мадриду, Риму, Ријеци, Сплиту, Умагу, Сарајеву, Брчком, Котору, као и на свим важним домаћим фестивалима (Стеријино позорје, Фестивал југословенског театра у Ужицу, Војвођански сусрети).


Реч редитељке

Како преживети у друштву у којем је преживљавање условљено продајом части?
Где пронаћи искреност у друштву лицемерја?
Где пронаћи љубав?
Како помирити лични презир и жудњу за објектом презира?
Која је цена принципијелности и тежње за унутрашњом лепотом?


ГОРЧИН СТОЈАНОВИЋ
 
gorcinРођен у Сарајеву, 1966. Дипломирао позоришну режију на ФДУ у класи професора Дејана Мијача и Егона Савина. Режирао тридесетак представа, два играна филма, две тв серије, и још понешто. Аутор четрдесетак сценографија. Награђиван на фестивалима. у земљи и иностранству. Уметнички директор ЈДП.


Реч редитеља

Позориште је грађанска установа.
Позориште почиње тамо где престаје правосуђе (Шилер).
Грађанска драма је једина актуелна драма овог времена.
Позориште је уметност постављања питања.

МИЗАНТРОП ИЛИ ИСТИНА ПОРУГЕ
 
Поводом
Ако се у егзактном смислу и не налази на средини Молијеровог „животног пута“, Мизантроп ипак стоји, хронолошки и проблемски, у средишту ауторове драматичарске каријере. Након болних искустава са забраном (прве верзије) Тартифа 1664-е, а потом прераног скидања с репертоара (после петнаестак извођења) Дон Жуана 1665, Молијер се, обревши се у некој врсти дантеовске „тамне шуме“, повукао из Париза у Отеј. Током овог самонаметнутог изгнанства настаје ремек-дело које, под плаштом „прикладног“ језика и теме, то јест формалног поштовања владајућих „јединстава“ и привидног придржавања тадашње стилско политичке коректности, износи ауторову дотад најсложенију критику аристократских конвенција понашања (као симптома темељне лажности друштвених односа) али и – што се често стављало у други план – префињено, а немилосрдно раскринкавање идеалистички настројеног појединца као носиоца праведности и истине. Процењен од стране многих модерних критичара као Молијерово најсуптилније драмско остварење, Мизантроп представља својеврсну синтезу различитих преокупација свог аутора и отелотворава многобројне противречности његовог уметничког положаја, као и његовог односа са друштвом. Да проблем Молијерове сатирично комичке критике поседује више од једне равни, сугерише већ и првобитни наслов комада Le Misanthrope, ou, L’ Atrabilaire Amoureux Мизантроп, или жучни љубавник. С друге стране, о домету Молијеровог подухвата и сложености контроверзи које он открива и подстиче, говори и чињеница да је Русо, у Писму Даламберу, критиковао аутора због тежње да Алсеста прикаже као „будаластог“.


Унутар
Предочавајући нам Алсеста као лик који више од свих његових великих протагониста поседује потенцијал за личност – умност, истинољубивост, осећај за правду – Молијер нам, како се испоставља, спрема окрутну замку. Јер, Алсест у суштини нема оно аутономно унутрашње језгро на којем би изградио своју индивидуалност, нема срж која би га издвајала као јединствено биће. Најпре, Алсест воли Селимену, у тој мери да осећа како мора да је поседује, без остатка.
Селимена воли Алсеста, али воли и живот – читај: своју слободу. Ето једног од могућих (поједностављених, но стога отрежњујућих) полазишта за сагледавање сукоба у Мизантропу.
Потом, Алсест у тој мери презире/ одбацује (истина, углавном извештачене и/ли неправедне) друштвене конвенције, да то постепено прераста у конвенцију одбацивања. Његово истицање сопствене искрености и праведности, које постепено обухвата све постојеће односе – са пријатељима, познаницима, обожаватељкама – претвара се у догматски став који све неуспешније маскира идеализам као вид воље за моћ: „И поред свег Алсестовог инсистирања на сопственој узвишености, поштењу и искрености у опхођењу с другима, он показује како му је једино важно да остали признају његову надмоћност. Мање је важно ко је заиста он, него оно што други виде у њему“
(Копиш).
Но, овде није реч само о постојању, како каже Карл Гутке, „несклада између трагичног јунака и окружења.које његове напоре чини комичним“.
Прецизнији је вероватно Ранџит Болт, према коме Мизантроп није трагедија, „већ комедија доведена до граница лудости“. У погледу жанра, међутим, Гутке је на правом трагу: Алсестово заузимање за искреност у комуницирању и праведност у друштвеним односима јесте врлина, али ова врлина – не толико путем конвенционалног „комичког претеривања“, већ посредством ауторове способности да свог јунака „преломи“ кроз призму социјалних и приватних релација – постаје апсурдни захтев који води у самоизолацију. Вероватноћа таквог исхода само се повећава због тога што Алсестови заповедни манири откривају малог тиранина који не захтева само превласт над другима, већ и њихово отворено слагање са тим. На тај начин, ругање лицемерју друштва (јер, у овом комаду је реч о лицемерју, док су средишње теме Тартифа демагогија и манипулација) налази своје савршено наличје у исмевању себичног аскетског идеализма.


Пре и после
Јунак Молијеровог Мизантропа, без обзира на жанровска сврставања, представља драмско жариште у још једном смислу: он има своје претходнике, али и не тако малобројне потомке.
Првим признатим узором за типологему Алсеста може се сматрати Кнемон из Менандровог сачуваног ремек-дела Намћор (Dýscolos, 316. п. н. е.): реч је о зловољнику који странцима не жели да поклони чак ни информацију о путу. А онда, ту је и фамозни Шекспиров Жак из Како вам драго, за којег је зрење „само труљење“ (али је, с друге стране, и „цео свет глумиште“). Што се тиче потомака, они се откривају на наизглед неочекиваним местима: од Маркиза Позе у Дон Карлосу, коме је много више стало до начела него до људи, па до Ибзеновог Хјалмара Екдала у Дивљој патки (комад се, попут Мизантропа, такође сматра трагикомедијом!), који на олтар свог „животног пројекта“ приноси чак и кћеркин живот.
Коначно, чак се и Шекспиров дански краљевић може, у једној не баш неважној димензији, сматрати „мизантропском фигуром“; довољно је да се баци нешто друкчије светло на чувени исказ: „Време је/ Из глоба испало. Проклета шала та,/ Што сам се родио да намештам га ја.“ Јер, Молијерова анти поука гласи: чим покушамо да је присвојимо, истина постаје поруга.
Светислав Јованов

 
1666: у знаку куге, јабуке и пса

Почетак године у којој настаје Молијеров Мизантроп обележавају два не тако угодна збивања. У Енглеској, „велика куга“ која се појавила претходног лета у Лондону – последња пошаст у четири века дугом пандемијском циклусу „црне смрти“ који је упорно походио европске земље – улази полако али сигурно у фазу смиривања. Како бележи краљевски канцелар лорд Кларендон, већ у марту су „лондонске улице поново постале пуне људи, а Берза посећена скоро као и у нормална времена.“ Ипак, епидемија се заиста окончава тек у касну јесен, а њен коначни биланс је сто хиљада жртава.
Паралелно с тим, Француска у јануару улази у Други англохоландски рат, стајући на страну Холандије, а врхунци тог сукоба су тзв. Јунска четвородневна битка и блокада Темзе од стране холандске морнарице.
Априлска премијера Корнејеве трагедије Агезилај у позоришту Отел д’ Бургоњ доживљава неуспех и комад бива скинут са репертоара.
Како сведочи (непотврђена) славна анегдота, током лета те године, посматрајући пад јабуке у свом врту у Вулстхорпу, Исак Њутн долази на идеју о закону гравитације.
Двадесетшестог августа умире сликар Франс Халс, а следећег дана се рађа Иван В. Алексејевич, будући савладар Русије (заједно са Петром Великим).
Пре праизвођења Мизантропа, Луј XIV, „Краљ Сунце“, показује још један закаснели знак наклоности према Молијеру: забрањује се језуитско „Друштво Светог причешћа“ (које је битно допринело уклањању Тартифа са сцене.
Другог септембра, наредна велика несрећа се обрушава на Лондон: ватра из Падинг Лејна се претвара у четвородневни „велики пожар“, који ће уништити четири петине града.
Али, у тој години, упркос симболици „ђавољег знака“ (три шестице!), креативни дух ипак држи корак са духом разарања: 14. новембра Семјуел Пепис објављује прве успешне резултате трансфузије крви (спроведене на псима).
С. Јованов

Фотографије: Миомир Ползовић
ВРХ СТРАНЕ