zojkin-stan

ПОДЕЛАО АУТОРУО РЕДИТЕЉУО ДЕЛУКРИТИКАФОТОВИДЕО
Михаил Булгаков
ЗОЈКИН СТАН

комедија

Режија: Дејан Мијач
Сценографија: Јасмина Холбус
Костимографија: Марина Сремац
Композитор: Борис Ковач
Драматурзи: Бранко Димитријевић и Светислав Јованов
Кореографија: Иста Степанов Павловић
Сценски покрет: Денеш Дебреи
Лектор: Дејан Средојевић

ИГРАЈУ:
Зоја Денисовна Пелц, закупац стана и власник радионице: Јасна Ђуричић
Мањушка, собарица: Јована Мишковић
Портупеја, Анисим Зотикович, председник кућног савета: Игор Павловић
Аметистов, Александар Тарасович, Зојкин рођак: Борис Исаковић
Обољањинов, Павел Фјодорович, гроф: Ненад Пећинар
Гусан, Борис Семјонович, комерцијални директор: Новак Билбија
Хандазалин и Херувим, Кинези: Милован Филиповић и Марко Савић
Кројачица: Анка Поповић
Прва дама: Гордана Каменаровић
Друга дама: Драгиња Вогањац
Шваља: Марија Меденица
Ала Вадимовна: Јована Стипић
Марија Никифоровна: Јована Балашевић
Лиза: Милица Грујичић
Мадам Иванова: Лена Богдановић
Први незнанац: Мирослав Фабри
Други незнанац: Драган Којић
Мртво тело: Душан Јакишић

Музичари:
кларинет: Богдан Ранковић / Саша Милосављевић
хармоника: Лазар Новков / Драган Мирковић
контрабас: Синиша Мазалица / Ервин Малина
клавир: Ирина Митровић / Милена Миловановић

Асистенткиња редитеља: Јелена Антонијевић
Продуценткиња: Елизабета Фабри
Асистенткиња костимографа: Снежана Хорват
Асистенткиња сценографа: Нада Даниловац
Инспицијент: Владимир Савин
Суфлерка: Снежана Ковачевић
Мајстор светла: Мирко Чеман
Тон мајстор: Владимир Огњеновић

Премијера: 20. април 2011, сцена „Пера Добриновић“

Представа траје један сат и тридесет минута.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени у радионицама Српског народног позоришта.

МИХАИЛ БУЛГАКОВ (1897 – 1940)

bulgakovСматра се једним од водећих совјетских драмских писаца у декади после Октобарске револуције. Био је нападан од стране критичара и цензора, али је преживео (стаљинистичке) чистке. Написао је четири драме од 1925. до 1928, које су са симпатијама гледале на предреволуционарну интелигенцију, а на сатиричан начин осветљавале нову совјетску бирократију. Није онда чудо што су га називали контрареволуционаром, а Главни репертоарски комитет (Главрепертком) му је драме забрањивао. Тема ових комада је сналажење оних који нису прилагођени новом режиму и њихови покушаји да то време некако преживе, у  првим годинама после Револуције.

Позоришта су била национализована брзо након Револуције, а на партијском конгресу године 1923. захтеване су од драмских писаца савремене теме о борби радничке класе. Удружењу пролетерских писаца стављено је у задатак да искорени буржоаску уметност. Ипак, три Булгаковљева комада су играна истовремено у Москви године 1929: Дани Турбина, Зојкин стан и Пурпурно острво, а четврти се припремао кад су одједном сви забрањени.

Булгаков је рођен у Кијеву 1891, као најстарије од седморо деце. Отац му је био професор теологије на Кијевском универзитету, а оба његова деда су били попови. Отац му је умро кад је Михаилу било 14 година, мајка је хтела да постане инжењер, али он је одабрао лекарску професију. Дипломирао је 1916, борио се у армији белих, а на кратко је био мобилисан у Украјинску народну армију. Неко време је потом радио као лекар у Кијеву, отишао у област Кавказа са првом супругом и, кријући да је лекар, радио као писац за новине и као глумац у локалном позоришту, где је био и нека врста драматурга. Тада је одлучио да напусти медицину. Слао је комаде Мејерхољду у Москву, али их овај није прихватао. У Москви је, у прво време, живео у екстремном сиромаштву, пишући све и свашта, највише за лист железничара. Затим је почео да објављује књиге. Његово писање су запазили у Московском арт театру и Борис Вершилов га је позвао на разговор. Тако је, драматизацијом његове истоимене приповетке, настала драма Дани Турбина, о породици у Кијеву у време грађанског рата и Револуције.

Многе је овај комад подсећао на Чехова, а налазили су и сличности у биографијама двојице аутора.

Следећа драма била је Зојкин стан, из године 1926. Премијерно је изведена само три недеље после премијере Дана Турбина. Одржана је у Театру Вахтангов. За разлику од озбиљних Турбина, Зојкин стан је заправо комедија. Булгаков га је назвао трагична фарса. Тај комад је наручио Алексеј Попов, директор Вахтангова.

О преварантима у том периоду већ је писао Борис Ромошов у комаду Слатки суфле, а о заједничким становима Валентин Катајев је написао популарну комедију Квадратура круга. Коментар Станиславског након представе Зојкин стан био је: „Француска глума“, што из његових уста није био комплимент.

Булгаков је створио групу ликова који представљају све аспекте новог совјетског друштва у време НЕП-а. Он је добро познавао проблеме живота у Москви, у тим за њега гладним годинама. Идеју је и добио читајући о рацијама на коцкарнице и јавне куће које су отваране у приватним становима тих година у Москви.

Булгаков је и сам, као и бивши гроф Обољањинов, лик из комада, био зависник од морфијума једно кратко време, док се опорављао од болести. А са другим ликом, Аметистовом, Булгаков дели страст ка коцкању.

Критика је напала овај комад, док га је публика волела. Критичари су му замерали да нема позитивних ликова који репрезентују нови социјалистички поредак, племенитих радника и чланова комсомола, као и то што негативни ликови не показују жељу да се поправе. Неко време комад није игран, онда су га обновили, с неким малим изменама, и играо се до 1929, кад су скинули све Булгаковљеве комаде. Кажу да га је и Стаљин гледао док се још давао и да је уживао; неки тврде да га је гледао осам пута.
Али, када је изведена његова следећа драма: Пурпурно острво, која иронично говори о цензури, Стаљин је рекао да је позориште буржоаско, па су вероватно због тога брже, боље скинули све комаде Булгакова.

Драма Бекство скинута је пре премијере. У њој се ради о емиграцији. Булгаковљева друга жена Љубов, се вратила у СССР након што је била у емиграцији у Истанбулу и у Паризу. Оба Булгаковљева брата су била у емиграцији. Он сам је изабрао да оде у Москву уместо у емиграцију, али је о томе стално размишљао. У овој драми група ликова је натерана у изгнанство и једини начин да преживе у Истанбулу је, за мушкарце, да организују трке бубашваба са клађењем, а за жене да се баве проституцијом. Мејерхољд је хтео да режира овај комад, али је Булгаков био против, јер је Мејерхољд слободно третирао драмске текстове. Бекство је изведено у Русији тек у време Хрушчова, када су поново почели да играју Булгакова. Зојкин стан је поново игран тек 1972, скоро педесет година после премијере, а Пурпурно острво тек 1987.

Бранко Димитријевић


У спомен М. Булгакову

Ево то ја теби, место гробних ружа,
Уместо кандила димног;
Ти, тако суровог живота, искуша
До краја презирање дивно.
Ти вино пио си и шаљив био,
И зид ти загуши дисање,
И страшну си гошћу сам к себи примио,
И остао насамо крај ње.
И нема те, све у круг ућути
О тужном животу високом,
Само мој ће глас, налик флаути
Звучати на немом подушју твом.
О, ко сме веровати да ће, лудој скоро
Мени, плачној због дана бивших,
Мени што горим на огњу спором,
Све заборавивши, све изгубивши,
Припасти спомен на њега пуног сила,
И воље, и блиставих сања,
С ким сам као јуче говорила
Док је крио бол смртног дрхтања.

Ана Ахматова

ДЕЈАН МИЈАЧ

mijacДипломирао режију на Позоришној академији у Београду (1957), у класи професора Вјекослава Афрића.

Након завршених студија, добија ангажман у Народном позоришту у Тузли, где остаје до 1961, а потом, све до 1974, у сталном је ангажману у Српском народном позоришту. У том периоду, на сцени СНП режирао је велики број представа, а његова поставка Стеријине Покондирене тикве (1973) сматра се прекретницом, како у његовој редитељској каријери, тако и у тумачењу не само овог писца, већ уопште (домаће) класике на југословенским сценама. За режију Покондирене тикве Мијач добија прву – од укупно осам, досад – Стеријину награду. Такође, током тог „новосадског периода“, Мијач предаје глуму у Драмском студију СНП, а од 1978. до 1980, води класу глуме на Академији уметности у Новом Саду. Године 1974. прелази у Београд и предаје режију на Факултету драмских уметности, где остаје све до одласка у пензију.

У Београду, највећи број и најзначајније представе режира у Југословенском драмском позоришту, а ради и на другим београдским сценама, изузев у Народном позоришту, где се, након пар покушаја, „коцкице напросто нису сложиле“.

Позоришни хроничари бележе да је на сцени Српског народног позоришта режирао четрдесет представа, а поставком Булгаковљевог комада Зојкин стан обележиће 50 година од прве режије на сцени овог театра. И то у години у којој СНП прославља 150. годишњицу од оснивања.


Дејан Мијач: Једрење уз ветар

Булгаков, кад говори о себи, говори као о сатиричару.  Да ли сте, евентуално, ту чињеницу имали на уму радећи представу Зојкин стан? И има ли, у тзв. демократији, сатира уопште ону моћ и ону улогу коју је имала или има – да ли је снажнија и убојитија – у недемократским режимима? Подударности са временом НЕП-а, у којем се ова драма дешава, и у којем је написана, и овом нашом транзицијом су, при том, недвосмислене.

– Сатира је вероватно род измишљен за тоталитарне режиме. Оно што се не сме јавно, гласно и јасно рећи, то се каже алегоријским језиком. Значи, тај исказ не сме бити директан. Ја, лично, ни у она времена, када нисмо смели да говоримо баш отворено, пуним гласом, нисам волео сатиру. Мислим да само позориште, по својој природи, јесте нека врста посредовања и нека алегорија, и у њему се, некако само по себи, долази до значења. Театрализација, било које врсте, носи одређен алегоријски терет. Не треба му неки додатни. Дакле, не, нисам инсистирао на сатири. А кад је реч о транзицији… наравно, нема времена без прелазног периода… Заправо, цела историја је једна транзиција, преметање из једног у друго, вољно или невољно. Углавном за оне који су живот започели у једном систему, увек је то болно и невољно. И причати о томе је увек на известан начин и актуелно и дирљиво. И, како год окренете, дођете до неких ствари које су или забрањене или би бар требало да буду заштићена област људске интиме. И ту се види колико је све што се пројектује као срећа човечанства, заправо, ако се појединачно то раздели, несрећа сваког човека појединачно. На трагу такве неке приче смо и ми у овој представи.

Рекли сте у неком интервјуу како је највеличанственији морал ипак морал опстанка – ценили га ми или не. Да ли је Зојкин стан базиран управо на том „моралу опстанка“? Моралу који се у том случају мери једино сам собом?

– Јесте, само знате, ја нисам заговорник морала опстанка по сваку цену, јер то онда више и није морал. Него, пре ће рећи, иморал. Јер, ентитет подразумева и све оно што је и цивилизацијски, нешто што носимо у себи и нешто као наслеђено уверење. Рецимо, кад се каже: буди поштен, не кради, не убиј, не чини зло другоме и тако даље… то су неке моралне ствари… човек мора себе изнети из пакла да би чинио такве ствари и да не би подлегао злу. Кад кажем морал опстанка, мора се јасно знати, сви морамо знати, да је зло врло снажно, невероватно снажно, јаче од свега; зло је луцидно, духовито, заводљиво, и ићи у корак са злом, са злим, то је доста тежак и компликован задатак. Такође, злу се не може дуго супротстављати, поготово не фронтално, јер се унапред губи битка. Мора се наћи угао, а угао, то значи… па, као кад се, рецимо, једри уз ветар. Кажу, не може се једрити уз ветар. Може, може се једрити уз ветар, проналазити те углове, ићи у цик-цак и користити ударе ветра да би се ишло насупрот његовом правцу. Ако сам јасан, ја негде на то мислим кад кажем да се мора … удар се мора преживети.

Да ли је то разлог што је ваша Зоја некако моралнија, људскија од оне Булгаковљеве? Бар се тако мени учинило читајући драму, а потом гледајући ваше пробе. Јер, она – код вас – само хоће да одсања свој сан, у једном смутном времену…

– Не, ја само имам разумевања према њој. Ја имам, ево, ви сте ми рекли да вас она подсећа на Мајку Храброст… она има једну људску димензију и, ако хоћете, хероику те Мутер Кураж, она има то, Зоја мора да има то… Јер она покушава, исто као и Мајка Храброст, на свој начин, да победи зло време, злу судбину, уопште – зло око себе. Е, наравно, служећи се оним што су јој приручна средства, и оним што јој њена мала памет нуди као решење. Али, она је, по мени, једно изгубљено и трагично биће, јер на крају губи битку.

Сад једно неизбежно питање: сплет јубилеја! Дошли сте у СНП када је оно имало 100 година, отворили сте нову зграду представом Долња земља пре 30 година, сада СНП има 150, а ви обележавате 50 година од прве режије на његовој сцени… Какав је осећај?

– Осећај је врло једноставан. Педесет година, то значи да сам прилично стар. И то је тај осећај. Ништа више од тога. А јубилеји, они припадају другима. Они су значајни за друге. А за мене, свако обележавање било какве годишњице, није препоручљиво. Ја више не славим ни своје рођендане…

Д. Н.

БУЛГАКОВ И ВРЕМЕ НЕП-а

Зојкин стан, окарактерисан од самог Булгакова у новинском интервјуу октобра 1926. као „трагична буфонада“, може се посматрати као позоришни израз московских фељтона из раздобља НЕП-а у жанру сродном „салонској bouffe комедији“. Али какав је то салон: отмени бордел који ради иза паравана кројачког атељеа! Прича о Зојки је очигледно инспирисана новинском репортажом о хапшењу Зоје Бујалскаје, чији је стан био коришћен као коцкарска јазбина скривена иза маске кројачког салона. Пажљивом претрагом новина „Вечерња Москва“ од јула до новембра 1925, у периоду настанка комада, може се установити следеће: откривање најмање пет бордела, седам опијумских јазбина (од којих су три водили Кинези), три случаја кријумчарења дроге, као и убиство једног кинеског дилера дроге од стране његових сународника; трећег новембра се појављује репортажа о уживалишту опијума које је деловало три године иза паравана кинеске праонице рубља. Свакодневица НЕП-а је очигледно обиловала материјалом за мелодраму и трилер. Није, такође, мањкало прототипова за уобличавање Зојкиног стана. Године 1929. је потврђено (од стране агента у цивилу који је учествовао у рацији) да је стан о коме је реч  био пребивалиште Зоје Шатове, чији „салон“ су често посећивали књижевни боеми, укључујући и Јесењина. Каснији сведоци лоцирају овај стан у исту кућу у којој је Булгаков живео од 1921. до 1924, кућу која нестаје у пожару у „Кући број 13“ и у којој Воланд налази смештај у Мајстору и Маргарити (адреса потврђена у тексту драме из 1926, у којем се говори о „удаљеним звуцима“ из забавног „аква-парка“). У тој кући је имао стан Георги Јакулов, бриљантни сценограф Камерног театра, а 1926. је „према општем мишљењу“ као узор за лик Зојке  препозната његова жена Наталија Шиф; сценографија за представу Вахтангова представља копију намештаја из Јакуловљевог студија, познатог отада као „Зојкин стан“.

Lesley Milne, Mikhail Bulgakov: A Critical Biography (2009)


Из „Дневника Мајстора“

1921.
На Бољшој Садовој
Силан дом стоји.
У дому живимо ја и налик мени
Организовани пролетери.
И ја сам се загубио међу пролетаријатом
Као некакав, извините на изразу,
Атом…

В. М. Воскресенској

Драга мама,
(…)
Веома ми је жао што у кратком писму не могу до танчина да Вам пренесем каква је сада Москва. Могу укратко да кажем да се води огорчена борба за опстанак и прилагођавање новим условима живота. (…) … Дођавши пре месец и по дана у Москву, у ономе у чему сам се затекао, чини ми се да сам постигао маxимум онога што се може постићи за то време. (…) овог месеца Таска и ја којекако једемо, снабдели смо се кромпиром, она је поправила ципеле, почињемо да купујемо дрва, итд. Мора да се ради – не обично, већ бесомучно. Од јутра до мрака, и тако непрекидно сваког дана.
У току је потпуна редукција совјетских установа и смањивање броја запослених…
(…)
Маштам само о једном: да преживим зиму, не пропаднем у децембру, који ће, по свему судећи, бити најтежи месец (…)
Али, ко зна! Нек је само соба и здравље!

1922.
Јак мраз. Грејање ради, али слабо. И ноћу је хладно. (13. јануар)
Жена и ја се једва прехрањујемо. (26. јануар)
У току је најцрњи период мог живота. Жена и ја гладујемо. Морали смо од ујака да узмемо мало брашна, биљног уља и кромпира. (…) Претрчао сам целу Москву – посла нема.
Ваљенке су се распале (9. фебруар)

1923.
Данас је стигао телеграм Ростова: у Јапану је страшан земљотрес. Порушена је Јокохама, гори Токио, море је покуљало на обалу, стотине хиљада пострадалих, царски дворац је срушен и судбина цара се не зна.
И баш сам данас, не знам још поуздано, у пролазу видео некакав телеграм о томе да је Италија напала Грчку.
Шта се то у свету дешава (3. септембар)

1926.
На сеоске теме не могу да пишем, зато што село не волим. (…)
Радничку свакодневицу тешко ми је да описујем (…) ипак га не познајем довољно. Добро. (…) Мене јако занима живот руске интелигенције (…) Њена судбина ми је блиска, душевни немири драги.
Значи, могу да пишем само о животу интелигенције у Совјетској земљи. Али мој менталитет је сатирички. Испод пера излазе ствари које каткад, по свему судећи, веома погађају комунистичке друштвене кругове.
Ја увек пишем по чистој савести и онако како видим! Негативне појаве живота у Совјетској земљи пратим са посебном пажњом, јер у њима инстинктивно видим за себе велику храну (ја сам сатиричар).

(22. септембар 1926. г. Михаил Булгаков)

1930.
МОЛИМ ВЛАДУ СССР-а ДА МИ НАРЕДИ ДА ХИТНО НАПУСТИМ СССР У ПРАТЊИ МОЈЕ ЖЕНЕ ЉУБОВ ЈЕВГЕЊЕВНЕ БУЛГАКОВЕ
Обраћам се хуманости совјетске власти и молим да мене, писца, који не може да буде од користи у својој отаџбини, великодушно пусти на слободу. (из писма Влади СССР-а, 28. март)

(Цитати из „Дневника мајстора“, ИП „Рад“, Београд, едиција „Реч и мисао“)
Стаљинов телефонски позив (18. април)
– Добили смо ваше писмо. Прочитали смо га ја и другови. Добићете повољан одговор. А да вас, можда, ипак пустимо у иностранство? Изгледа да смо вам много досадили?
– У последње време сам врло много размишљао о томе може ли руски писац да живи ван Русије и дошао сам до закључка да не може.
– У праву сте. И ја тако мислим. Где бисте хтели да радите? У Художественом театру?
– Да, хтео бих да радим тамо. Али они су ме одбили.
– А ви поднесите молбу. Чини ми се да ће је уважити…
Булгаков је, убрзо након тог разговора, примљен у Художествени театар, а Станиславски му пише како је нестрпљив да почне сарадњу с новим асистентом редитеља…

(из дневника Булгаковљеве треће супруге Јелене Сергејевне; др Миливоје Јовановић,
Живот и дело Михаила Булгакова у калеидоскопу година,
поговор књизи Михаил Булгаков, Бела гарда, Слово љубве, Београд, 1773.)
1940.
Умире 10. марта, у раним поподневним часовима. Сахрањен је на Новодевичјем гробљу. Из записа С. Јермолинског: „Сутрадан изјутра (…) зазвонио је телефон. Јавио сам се ја. Звали су из Стаљиновог Секретаријата.
Глас је упитао:
– Је ли истина да је умро друг Булгаков?
– Да, умро је.
С друге стране жице без речи су спустили слушалицу. Ноћу је из Вишњег Волочока допутовао Николај Ердман. Било му је забрањено да живи у Москви, дошао је тајно. Провео је два часа у ћутању и отпутовао (…) У стану је боравило много света. Најмање је било писаца. Када су га возили у крематоријум, свратили су у Художествени театар. Цео ансамбл и службеници чекали су пред улазом. Онда је поворка кренула према Бољшом театру – тамо је, крај стубова, стајала маса света, и они су чекали.
Није видео колико је много људи дошло да га испрати“.

Октобра у „Дому глумаца“ организовано је вече сећања на писца (говорили П. Марков, И. Леонтјев и други). Врше се припреме за објављивање зборника пишчевих дела: зборник није изашао из штампе.
Ана Ахматова пише песму „М. Булгакову“.

(др Миливоје Јовановић, „Живот и дело Михаила Булгакова у калеидоскопу година, поговор књизи Михаил Булгаков, Бела гарда, Слово љубве, Београд, 1773.)

Бивши и нови, преокрет и обрачун

Чистка и обрачун су честе речи иза сваке револуције, па и Октобарске. И иза наших побуна, ратова и револуција, наравно! Транзиција је прелаз, прегруписавање, промена и препознавање својих, прогони страх и истребљење „страних” предратних, предреволуционарних грађанских елемената. Старо, грађанско је култивисано, стилизовано, меко; нови, они који долазе, победници су прости, неотесани, вулгарни, насилни, незасити. Свега жељни и све би да наплате. Осорна отимачина, или борба за праведно. Апетити за животом и поседовањем. Надокнађивање изгубљених дана и година. Рачун плаћају бивши. Слаби се разоткривају моћни доказују и плаћају кадкад главом своју победничку неомеђеност.

Нови поредак, нови људи, пуни пара и моћи немају обзира према „цвету грађанства” које победници тероришу, истерују их из њихових станова и на друге начине злостављају. Ови мучни и тешки прелази када се старо и ново сударају, када на сцену ступају сирови, „необрађени” победници тешко размрсиви страдалнички дани увођења новог стила живота, свеједно да ли је реч о Октобарској револуцији као код Булгакова или о Петооктобарским променама могли су бити мотив Дејану Мијачу да на једној од приручних, помоћних сцена у оквиру громадног, али већ начетог Српског народног позоришта у Новом Саду постави комад једног од водећих совјетских драмских писаца Михајла Булгакова „Заједнички стан” (1926).

Булгаков је сатиричар и фантаста првога реда и у нас је познат по роману „Мајстор и Маргарита” и представи „Псеће срце” коју је својевремено са успехом извео Атеље 212 у режији преминулог редитеља Александра Петровића. И наша драмска баштина познаје творевине сличне „Зојкином стану”, „Заједнички стан” Гуте Добричанина, са почетка шесдесетих година. Овакви станови су, уостаолом, у прелазним временима веома често место драмских и комичних заплета и сукоба.

Као и редитељ Дејан Мијач, иначе заговорник најновијих друштвених и политичких промена у нас, и Михаил Булгаков (1897–1940) писао је своја дела у немилости стаљинистичке цензуре коју је преживео, и са наклоношћу према људима „старог кова”, онима који као и у Мијачевој представи на средини својих вишесобних станова, у салонима, држе гласовире. Сценограф Јасмина Холбус је места збивања комада Михајла Булгакова срећно објединила у један пространи простор за игру окружен мањим сценама које обогаћују атмосферу и сликовитост збивања на главној сцени. Године су тешке и као у сваком, друштвеном преокрету и преображају на површину, испливавају негативна својства оних бивших, укорењених, и ових нових обојених једним од највећих древних грехова: похотом. Меланхолија, саосећање за предреволуционарне људе, губитнике, ојађене и слуђене, преплиће се са осорношћу, простотом и насилношћу нових људи, типова у црним оделима и кожним јакнама (костимографија Марина Сремац).

Све нам је ово у извесној мери познато из сопственог искуства и историје, и наш свет је некад, овакве ситуације сажимао у лаконску изреку: „дошли дивљи и протерали питоме”. Ова раслојавања, довијања, пропадање, утонуће у блуд и корупцију старих и бивших за којима звоне и лете акорди умилних мелодија пратимо у представи Српског народног позоришта Дејана Мијача, Јасне Ђуричић, Бориса Исаковића, Новака Билбије, Ненада Пећинара, Јоване Мишковић, Игора Павловића, Јоване Стипић и других. Сценографија Јасмина Холбус уз музику композитора Бориса Ковача, у драматуршкој обради Бранка Димитријевића и Светислава Јованова. Кореограф представе Иста Степанов Павловић, сценски покрет Денеш Дебреи. Два егзотична Кинеза тумаче Милован Филиповић и Марко Савић. Диманчној и жовијалној собарици Јовани Мишковић редитељ Дејан Мијач придодао је јато лепих младих девојака, манекенки и анимир дама за којима са болесним апетитима одувек жуде људи велике славе и простоте.

Дејан Мијач и екипа Српског народног позоришта из Новог Сада нису открили Америку, али су нас још једним комадом Михајла Булгакова пoдтсетили на наше време опадања, и његове осорне бруталне, упрошћене носиоце, на утонуће моралних и животних вредности. Своје најбоље тренутке представа Дејана Мијача дугује Јасни Ђуричић, довољно трагичној и хуморној уједно, и Аметистову Бориса Исаковића који се за свој утонули живот, бори и отима до последњег даха.

Мухарем Первић, „Политика“, 24. априла 2011.

Фотографије: Миомир Ползовић
ВРХ СТРАНЕ