nebeski-odred-header

ПОДЕЛАО РЕДИТЕЉКИО ПРЕДСТАВИКРИТИКАФОТОВИДЕО
Ђорђе Лебовић и Александар Обреновић
НЕБЕСКИ ОДРЕД

Kопродукција: Српско народно позориште и Савез драмских уметника Војводине

Режија и костим: Миа Кнежевић
Сценографија: Миљена Вучковић
Дизајн светла: Никола Маринков
Инспицијент: Снежана Радованов Кузманов
Фотографије: Срђан Ђурић и Александар Рамадановић

Играју:
Марко Савковић – Муселман
Данило Миловановић – Човек под капом
Стефан Јуанин – Полен
Димитрије Динић – Зелени
Дејан Карлечик – Франс
Угљеша Спасојевић – Серб
Владимир Максимовић – Греко
Александар Милковић – Рус
Милош Војновић – Оберштурмбанфирер
Никола Кнежевић – Рапортофирер
Пеђа Марјановић – Ађутант
Иван Нинчић – Стрељани
Младен Вуковић – Добошар

Премијера: 18. октобар 2014, Камерна сцена

Представа траје три сата.
Пауза је између 2. и 3. чина у трајању од десет минута.

koprodukcija

МИА КНЕЖЕВИЋ, рођена 13.02.1989. године у Новом Саду.

mia-knezevic2008. године уписује Академију уметности у Новом Саду, смер мултимедијална режија, у класи режије и глуме професора Никите Миливојевића.
У току школовања на академији, у оквиру студијског програма, режира радио драму, два кратка филма, кратки документарни филм, кратку представу по приповетки Мариа Бенедетиа Шољице и две целовечерње представе (Мулин Мурло, Небески одред).
Са радио драмом учествује на такмичењу Радио Београда. На трећој години школовања режира представу Мурлин Мурло, драмског писца Николаја Кољаде, која се премијерно приказује у ревијалном програму фестивала Професионалних Позоришта Војводине (2010. године). Са представом учествује и у студентском програму Стеријиног Позорја (2011), на Ex Teatar Фесту у Панчеву (2011) и на Трема Фесту у Руми (2012).
2010. године режира пропагандни спот поводом кампање за 1. децембар – Светски дан против СИДЕ.
2011. године асистира редитељу Борису Лијешевићу, представа Поводом Галеба.
2011. режира кратки документарни филм Деси се магија.
2012. године снима кратки филм Путовање који осваја прво месту на међународном такмичењу кратког филма које је реализовала Robert Bosh фондација, конкурс Identify your Identity.
2012. Режира краткометражни документарно – играни филм Бесмртна песма по песми Мирослава Антића у оквиру Антићеве колоније коју организује КЦНС.
2012. године дипломира са представом Небески одред драмских писаца Ђорђа Лебовића и Александра Обреновића (Академија уметности у Новом Саду у сарадњи са Арт клиником).
2012. године уписује мастер студије режије на Академији уметности у Новом Саду.
2012. и 2013. године члан жирија Школског позорја.
2013. осваја прву награду на 42. Екс – театар  ФЕСТУ у Панчеву, за представу „Небески одред“.
2014. асистира редитељу Радославу Миленковићу, представа Госпођа министарка, СНП.
2014. режира представу, по драмском тексту ОНА, такође је и коаутор драмског текста. Представа је рађена у копродукцији Народног позоришта Тоша Јовановић и Академије уметности Нови Сад. Представа је премијерно изведена у Тузли на ТКТ фесту, на ком осваја друго место.
Тренутно припрема кратки играни филм по сопственом сценарију Кад не знам другачије, у оквиру мастер студија.

НАГРАДЕ:

- Специјална награда: глумачки ансамбл представе НЕБЕСКИ ОДРЕД, на 65. фестивалу професионалних позоришта Војводине у Кикинди, априла 2015.

- Награда за најбољег глумца вечери: Димитрије Динић за улогу Зеленог на Међународном фестивалу младог глумца ЗАПЛЕТ 08 у Бањалуци, октобра 2016.


Небески одред је драма о куповини живота. Када седморица хефтлинга стигне у Аушвиц, недалеко од села Биркенау (Бржезинка), на рад у Зондеркомандо, њихова провизорна будућност их сукобљава а потом и спаја у заједнички сан – сан о слободи. Ова драма се, између осталог, бави преломним тренутком у свести људи који су под присилом принуђени да буду у служби зла, зарад живота којег се нико од њих не може одрећи, иако је у питању потпуно дехуманизован живот. Поставља питање до којих граница је човек спреман да иде у борби за сопствени опстанак.

У својој књизи Зашто се нисте убили психијатар Виктор Франкл, који је и сам преживео Аушвиц,  описује доживљај себе, у логору: „Шта је од мене преостало? Малени део огромне масе људског меса, масе окружене бодљикавом жицом, сатеране у неколико земљењих барака, масе од које дневно сатрули одређени проценат, јер више нема живота.“ Овај опис, је осећајни темељ ликова из драме, чији је живот огољен и доведен до пуке физичке егзистенције. У тако страшном контексту, у којем не постоји право на идентитет и на морал, људско тело постаје релативан појам. Чак и овакви, људи се боре до последњег тренутка: Пољак, Немац, Француз, Италијан, Србин, Јеврејин и Грк сањају заједнички сан. На ивици лудила, између јаве и сна, у магновењу, они кују план како ће побећи из логора и наставити да живе своје животе, од којих су далеко.

nebeski-odred15
Фотографија: Александар Рамадановић

КОЛИКО ТРАЈЕ ЖИВОТ БЕЗ СЛОБОДЕ

Белешка о једној представи

Комад Ђорђа Лебовића и Александра Обреновића Небески одред (настао у копродукцији Српског народног позоришта и Савеза драмских уметника Војводине) јасно, оштро и сугестивно показује једну од најмрачнијих страна Другог светског рата, али и човекове природе, при том ревалоризујућисва позната питања која се тичу живота, људскости и слободе.

Живот у логору мери се данима који сужња деле од слободе. Или смрти? По коју цену сазнање о блиској смрти мотивише човека да планира бекство, или да се по сваку цену бори за макар још један дан живота? Управо о таквом тешком логорашком животу, временски ограниченог трајања на 90 дана, о таквом проживљавању које потире сва сећања на пређашњи живот логораша, уверљиво драмски уобличавају веома млади глумци у представи коју је 29. новембра ове године публика стојећи дуго аплаудирајући одушевљено поздрављала, пљескањем награђујући и амбициозан редитељски подухват Мие Кнежевић, те ауторског тима – сценографија Миљена Вучковић, костими Миа Кнежевић, дизајн светла Никола Маринков – тесјајни глумачкиансамбл: Марко Савковић – Муселман, Данило Миловановић – Човек под капом, Стефан Јуанин – Полен, Димитрије Динић – Зелени, Дејан Карлечик – Франс, Угљеша Спасојевић – Серб, Владимир Максимовић – Греко, Александар Милковић – Рус, Милош Војновић – Оберштрумбанфирер, Иван Нинчић – Рапортфирер, Бранислав Јерковић – Ађутант, Младен Вуковић – Стрељани и Бранко Лозо – Добошар).

Из краћих монолошких и дијалошких реплика наслућујемо чиме су се логораши бавили у животу који је претходио депортацији у Аушвиц, а били су: професор, вајар, писар, верски п(р)освећеник, уметник свог заната, образован и паметан човек. Дакле, били су представници професија које сублимирају све оно што указује на хуманост и опстанак човечанства. Но, све те професије имају смисaо једино када се остварују у слободи. Без њелогораши престају да буду људи и само су жива бића вођена прималним поривимаи борбом за опстанак која брише прошлост а властита сећања претвара у кошмар.

Група од осам логораша, задужених да спаљују своје сапатнике,има привилегију да, за разлику од осталих заточеника Аушвица, обитава у топлом. Но топлота потиче од пећи крематоријума, која их непрестано подсећа на посао који обављају, но и на судбину која их неминовно чека, јер њихов задатак је временски ограничен, а то им је унапред саопштено.

У скученом простору у којем клаустрофобију појачава несносна врућина, они обитавају на војничким сандуцимау које урезују „рецке за сваки дан живота“. Црвена светлост из позадине сцене алудира на пећ која је даноноћно врела, а крпе које симулирају њихову одећу скинуте су с несрећника који су завршили у крематоријуму. Све указује на пакао њихове позиције логораша који пристају на све само да би за себе „купили“ један дан живота више. А тај један дан, у њиховом случају, вреди као 5.000 туђих угашених живота у гасној комори.

Драма, дакле, проблематизује тему преображаја људи у животиње који спаљују лешеве, док пепео спаљених непрестано лебди у ваздуху, шта више, тај пепео постаје њихов једини ваздух, меша се с њиховом храном… Удишући пепео и хранећи се њим, они маштају о бекству из логора, но план о бегу ће пре бити њихов покушај проналажења алибија за анималну борбу коју воде, борбу за само још један дан.

Примена смелих и ефектних позоришних поступака (звуци добоша којима започиње драмска радња, издвајање логораша из редова гледалаца, обнаженост, пуцњи, активно учествовање гледалаца у спровођењу до Камерне сцене Српског народног позоришта, напади кашља логораша и борба за сваки удах, „жмиркање“ ионако пригушеног светла које је изазвано променом електричног напона када логораш, бежећи, наилази на смртоносну електричну ограду, или је пак спасоносна као за Серба који свесно хрли у смрт, аутистичност Муселмана у другом делу представе, психотична понашања логораша, шамарање, потчињавање…) указује на огољеност и обесмишљеност оваквог „живота“.

Публика се намах нађе у ситуацији да промишља слободу као комплексни феномен који данас олако доживљавамо, или је једноставно подразумевамо као нешто сасвим природно. Но, да ли је она уистину подразумевајућа?

И. Илић, 29. новембра 2016, Нови Сад

Фотографије: Срђан Ђурић
ВРХ СТРАНЕ