brod-za-lutke

ПОДЕЛАО ПРЕДСТАВИО АУТОРУО РЕДИТЕЉУО КОМПОЗИТОРУРЕЧ ДРАМАТУРГАКРИТИКАФОТОВИДЕО
Милена Марковић
БРОД ЗА ЛУТКЕ

Редитељ: Ана Томовић
Композитор: Дарко Рундек
Драматурзи: Вук Ршумовић и Светислав Јованов
Сценограф: Љерка Хрибар
Костимограф: Момирка Баиловић
Сценски покрет: Саша Крга
Дизајнер звука: Маринко Вукмановић


ИГРАЈУ:

Мала сестра, Алиса, Снежана, Златокоса,
Палчица, Принцеза, Жена, Вештица
Јасна Ђуричић

Мајка, Мама медвед
Драгиња Вогањац

Велика сестра, Марица
Милица Грујичић

Уча, Тата медвед, Жабац
Радоје Чупић

Љутко, Ловац
Ненад Пећинар

Поспанко, Медведић,
Орлић, Орао, Ивица
Радован Вујовић

Музичари:
Ксенија Башић, Влада Јанковић, Лазар Новков / Драган Мирковић,
Иштван Чик, Синиша Мазалица


Организатор: Елизабета Фабри
Инспицијент: Владимир Савин
Суфлер: Снежана Ковачевић
Мајстор светла: Мирко Чеман
Мајстор тона: Тодор Савин
Израда маски: Владимир Радовановић


Премијера: 24. септембар 2008, сцена „Пера Добриновић” у 20.00

Представа траје један сат и двадесет пет минута.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени у радионицама Српског народног позоришта.

Брод за лутке Милене Марковић у Њујорку
VOA Глас Америке
Од 29. новембра до 02. децембра 2012.
Theatar „La MaMa“, NY / SAD
Photo Flash: First Look at Serbian National Theatre’s THE DOLL SHIP at La MaMa
la mama/the-doll-ship

НАГРАДЕ:

Стеријина награда за најбољу представу
Стеријина награда Округлог стола 54. Стеријиног позорја за најбољу представу
Стеријина Награда за текст савремене драме – Милени Марковић
Стеријина награда за глумачко остварење – Јасни Ђуричић
Стеријина награда за оригиналну сценску музику – Дарку Рундеку
Награду из Фонда „Дара Чаленић“ за најбољег младог глумца – Радовану Вујовићу
О наградама је одлучивао Жири, у саставу:
Мирјана Карановић, глумица, Београд (председник), Иво Брешан, књижевник, Шибеник (Хрватска), Мето Јовановски, глумац, Скопље (Македонија), Борис Ковач, композитор, Нови Сад, Ласло Вегел, књижевник, Нови Сад


СЦЕНОСЛЕД:

1. КОЛИБИЋ
Мала сестра, Велика сестра, Мајка

2. ПУТ
Алиса, Велика сестра

3. ШУМА
Уча, Поспанко, Љутко, Снежана

4. ПЕЋИНА
Мама медвед, Тата медвед, Медведић, Златокоса

5. МОЧВАРА
Жабац, Палчица

6. ГНЕЗДО
Ловац, Принцеза, Орлић

7. ТАМНИ ВИЛАЈЕТ
Орао, Жена

8. ИВИЦА И МАРИЦА
Ивица, Марица, Вештица


ПОЈМОВНИК

Бајка – не посматра свет и оно што се у њој дешава објективно, већ из гледишта јунака који је увек дете у развоју. Бајке обезбеђују симболе којима се несвесни садржаји могу превести у свест. И митови и бајке одговарају на вечита питања: какав је, у ствари, свет? Како да преживим живот у њему? Како могу да уистину будем оно што сам? Одговори митова су одређени, док је бајка сугестивна; њене поруке могу подразумевати решења, али их никад изричито не тумаче. Бајке препуштају машти детета да ли и колико на себе да примени оно што прича открива о животу и људској природи. Свака бајка је чаробно огледало које одражава неке аспекте нашег унутарњег света и кораке нужне за наш развој од незрелости до зрелости. Две сестре – у већини прича о два брата или две сестре један хрли у свет и тражи опасности, док други напросто остаје код куће.

Отац – очева дужност је да дете заштити од опасности спољњег света, а и од оних чији је извор у асоцијалним склоностима самог детета. Дете лишено очеве заштите (дистанцирање оца) мора се сналазити како уме.

Алиса – лик Луиса Керола из књиге „Алиса у земљи чуда“. То је прича о девојчици која кроз зечију рупу упада у фантастичан свет насељен чудним и антропоморфним бићима, одакле једва извлачи живу главу. Радозналост је њена главна карактеристика. Алиса пита Чешајерску мачку: Да ли би ми рекла, молим те, којим путем да идем одавде? – То у великој мери зависи од тога где желиш да стигнеш – одговори мачка.

Шума – улазак у шуму је улазак у подручје несвесног. Излазак из заштићеног света. У шуми је још све неиздиференцирано. У шуми је мрачно, негостопримљиво, опасно. Али то је тако само због страха. Када се ослободи страха, јунак ће схватити да шума крије многа богатства. Шума симболише место на коме се суочавамо с унутарњом тмином и прорађујемо је, где се разрешава неизвесност шта смо и где почињемо да схватамо ко желимо да будемо. Бити изгубљен у шуми је древни симбол за потребу да човек пронађе себе….

Снежана – У „Снежани“ није посреди нека спољашња тешкоћа, каква је сиромаштво, већ проблематичну ситуацију стварају односи Снежане и њених родитеља. Чим положај детета у породици постане проблем за њега или његове родитеље, почео је процес детета да побегне из тријадског битисања. Тиме дете креће на често очајно самотан пут да би нашло себе – у борбу где други служе као позадина која тај процес омета или олакшава. У неким бајкама јунак мора да трага, путује и пати током година самотног битисања пре но што буде спреман да нађе, спасе другу особу и с њом ступи у однос који даје трајни смисао њиховим животима. У „Снежани“, године које она проводи с патуљцима, означавају њено раздобље невоља, решавања проблема, њен период раста.

Патуљци – замишљени дом, далеко од куће. Снежанино искуство далеко од родног дома није нарочито повољно. Патуљци су неспособни да је заштите. Патуљци не успевају да се развију до зреле људскости, они су трајно заустављени на преедипалном ступњу (патуљци немају родитеље, не жене се, нити имају децу) и само су позадина за истицање важних развоја који се дешавају Снежани.

Златокоса – наметљивица која угрожава интегрисање основне породичне констелације и тиме угрожава емоционалну сигурност породице. Туђинка која нарушава туђ мир и узима имовину – лик који угрожава емотивну добробит и сигурност породице. Не зна се како се и зашто девојчица изгубила у шуми, зашто јој је било потребно уточиште или где се налази њен дом. Она остаје странац који никад не постаје део заједнице… Са златокосом нема срећног завршетка.

Палчица – прича о мајушној девојчици величине палца. Једна од првих Андерсенових бајки која драматизује патње аутсајдера који је другачији и стога објекат поруге. Палчица је, међутим, и херој у настанку. Она им све одлике хероја, само што је још мала.

Ловац – Ловац је онај који доминира дивљим, крволочним зверима и контролише их и савладава. У несвесном, ловац се сагледава као симбол заштите. У сновима детета као и на јави, угрожавају га и прогоне гневне животиње, творевине његовог страха и осећаја кривице. Једино родитељ – ловац, тако осећа дете, може да застраши и отера ове угрожавајуће животиње, да их трајно држи подаље од детињих врата. Стога, ловац у бајкама није лик који убија непријатељске створове. Ловац је превасходно заштитничка фигура која нас може избавити и избавља нас од опасности наших и туђих насилних осећања.

Орао – владарска птица; симболизује трансцедентно стање. Он је преносилац душа. Он преноси јунака из једног света у други. Он је и неко ко је незасит, и не може никад да задовољи глад. Симболизује нагло узбуђење и исцрпљујућу страст духа. Но, орао је и птица грабљивица која канџама граби жртве и одводи их на места с којих не могу утећи, па је стога и симбол несаломиве воље која прождире. Неко ко изједа утробу.

Вештица – биће (обично женско) за које се сматра да има натприродне моћи које долазе од ђавола. Ружна жена која има зао изглед. Вештица баца чини на некога или нешто. Жена с натприродним моћима.

Литература:
Мarie-Louise von Franz, „The Interpretation of Fairy Tales“, Spring Publications, 1970.
Joseph Campbell, „The Hero With a Thousand Faces“, Princeton University Press, 1949/1973.

Филмографија:
„Снежана и седам патуљака“, David Hand, 1937.
„Заљубљене жене“, Ken Russell, 1969.
„Зечеви“, David Lynch, 2002.

Владимир Проп, „Морфологија бајке“, Просвета, Београд, 1982.
Бруно Бетелхајм, „Значење бајки“, Издавачки завод „Југославија“, Београд, 1979.

МИЛЕНА МАРКОВИЋ

milena-markovicРођена 9. априла 1974. у Земуну. Завршила основну школу и гимназију у Београду. Дипломирала на Факултету драмских уметности, одсек драматургија, драмом Павиљони, или куда идем, одакле долазим и шта има за вечеру, у јуну 1998.

Април 2001 – у Југословенском драмском позоришту Београду премијерно изведен овај комад, у режији Алисе Стојановић.
Збирку песама „Пас који је појо сунце“ издаје Флавио Ригонат. Збирка је имала три издања.
Јун 2001 -  у Македонском народном театру у Скопљу изведена је представа Павиљони, у режији Срђана Јанићијевића.
Децембар 2001 – Милена Марковић добија специјалну награда за драму Павиљони, на конкурсу бечког театра m. b. h.
Јун 2002 – Јака Иванц у љубљанској Драми дипломира позоришну режију с текстом Павиљони.
Јул – август 2002 -  с драмом Бог нас погледао–Шине учествује у летњој резиденцији Royal Court Theatre у Лондону
Октобар 2002 – премијера истог текста у бечком театру m. b. h. у режији Зијаха Соколовића.
Новембар 2002 – премијера комада Шине у Југословенском драмском позоришту, у режији Слободана Унковског.
У Стокхолму, са збирком песама, учествује у јавном читању у Royal Dramatic Theatre.
Мај 2003 – иста драма је изведена у пољском граду Познању, у режији Рафала Сабаре.
Октобар 2003 – излази друга збирка песама под називом Истина има терање. Издавач: ЛОМ / Флавио Ригонат.
Јун 2004 – представа Шине, у режији Рафала Сабаре, учествује на Стеријином позорју. Милена Марковић добија Специјалну Стеријину награду за текст. Представа Шине у извођењу Југословенског драмског позоришта учествује на Фестивалу нове драме у Висбадену.
Драма Шине је објављена у немачком позоришном часопису Theater Heute.
Септембар 2004 – Милена Марковић учествује у размени нордијских и балканских земаља у пројекту SWITCH – читање поезије у Стокхолму, и у Гетеборгу. Током децембра 2004. и јануара 2005. пише сценарио и учествује у снимању документарног филма Рударска опера, у Бору. Филм режира Олег Новковић.
У фебруару премијерно изведена драма Шума блиста, у позоришту Schauspielhaus у Цириху.
Октобар 2005 – Милена Марковић постаје први добитник награде за драмско стваралаштво „Борислав Михајловић Михиз”, а поводом драме Брод за лутке.
Излази књига драма Милене Марковић у издању Прве српске читаонице у Иригу.
Новембар, 2005 – премијера Шина у Ахену, Немачка.
По сценарију Милене Марковић снимљен је филм Сутра ујутро, у режији Олега Новковића, продукција Zillion Филм, Београд.
Мај 2006 – премијера представе Наход Симеон, по тексту Милене Марковић писаном по поруџбини Српског народног позоришта у поводу јубилеја Јована Стерије Поповића. Представа је рађена у копродукцији СНП и Стеријиног позорја. Редитељ: Томи Јанежич
Јун 2006 – премијерно извођење драме Брод за лутке у Југословенском драмском позоришту, у режији Слободана Унковског.
Јун 2007 – Милена Марковић добија Стеријину награду за драму Наход Симеон.


БАЈКА, АСОЦИЈАЦИЈЕ

Прво, бајке су јако окрутне. Зато што је живот окрутан и оне представљају иницијацију у свет одраслих. Може да буде и другачије али трагачи морају да прођу одређене крваве ритуале. Ти ритуали значе да мораш да прођеш, окрвавиш стопала, мораш да знаш или да погодиш, мораш да имаш неког ко ће да ти помогне да нађеш. Значи, господин Случај је врло важна ствар у бајкама, а тај господин више од свега изазива страх и језу. Нема божанског у бајкама, само чудесног. Некад чак не победе они који су на почетку добро позиционирани, него они који имају чудо. Зато је у овој драми једна уметница. Она поседује чудо у себи. Осим тога што је чудо, она је чудовиште. То, значи, није бајка или је једна бајка која је саму себе појела, саму себе гризе за реп на једној крвавој вртешци. Онда, бајке су природне. Физиолошке су, у њима су постојеће основне боје и огољени односи. Сензуалне су. Најбоље бајке немају поуку. Зато што не служе за тешење него за јачање и за узбуђење. И припремају за смрт. Једино чудовишта и уметници остају да живе, о њима се прича и прича, и плаше се људи.

Милена Марковић

АНА ТОМОВИЋ

ana-tomovicРођена 1979. у Београду. Дипломирала позоришну и радио режију на ФДУ – у Београду, у класи проф. Егона Савина и асистента Душана Петровића.
Режирала представе: Крипс Лука Хибнера (Београдско драмско позористе), Патка Стеле Фихили (Краљевачко позориште), halFlife Филипа Вујошевића (Атеље 212), Повратак Казанове по новели Артура Шницлера (Српско народно позориште), Моногамија Стеле Фихили (сомборско Народно позориште), ауторски пројекат Тртмртживотилисмрт (Белеф 2007),  NorwayToday Игора Бауерсиме (копродукција Београдско драмско позористе и Крушевачко позориште). Добитница је награде за најбољу режију на Јоакимфесту 2005. за представу Патка, а 2006. је с представом halFlife учествовала на Стеријином позорју. Од 1998. до 2005. је члан редакције и уредница билтена Битефа.  Асистент је режије на пројекту Fast sicher у „Theater am Neumarkt“ у Цириху, 2007, и стипендиста Гете института за студијски боравак у „Thalia theatrе“ у Хамбургу 2008.


РЕЧ РЕДИТЕЉА

Алиса: Да ли би ми рекла, молим те, којим путем да идем одавде?
Чешајерска мачка: То у великој мери зависи од тога где желиш да стигнеш.

Необичан, јединствен и емотиван поетски свет Милене Марковић, на мене је деловао попут загонетке. Дубоко сам га осећала иако нисам могла да га сасвим рационално објасним. Веома брзо сам схватила да то не треба ни покушавати и да је та наша природна склоност ка рационализацији у овом случају погубна. Коначно, одлучила сам да загонетку пренесем и на публику.

ДАРКО РУНДЕК
Рок певач, композитор, песник и глумац. Рођен 30. јануара 1956.

darko-rundekМузичку каријеру започео раних 80-их, као фронтмен групе Хаустор, која је стварала под утицајем world music, негујући реге, латиноамерички и афрички звук и била једна од водећих на рок сцени бивше Југославије.
Током 80-их, издали су албуме: Хаустор, Трећи свијет, Болеро, Тајни град, као и три сингла: Моја прва љубав, Зима и Уље је на води.

Рундек 1995, на хрватском музичком фестивалу Фију Брију, почиње соло каријеру и креће на концертну турнеју по Хрватској.
Радећи у Паризу, од 1991, Рундек је издао три албума с музичарима из разних крајева света: У широком свијету, Апокалипсо и Руке. Овај последњи, након издања и промоције у Хрватској и Србији, којој се придружило још музичара, иницира нови назив бенда: Darko Rundek & Cargo Orkestar.

Под тим називом, бенд 2002. прави промотивну турнеју.

Основу албума чине композиције Дарка Рундека у којима се преплићу поезија и богатство слика. Дотадашњи звук обогаћен је композицијама инспирисаним балканском, централноевропском и медитеранском музиком. Албум Руке објављен је у Берлину и дистрибуиран у 25 земаља. 2004. излази, у Загребу, албум Загребачка магла, а 2006. албум Mhm A-Ha Oh Yeah Da-Da.

На концертима који следе, Darko Rundek & Cargo Orkestar миксује ново и старо из богатог репертоара Рундекових композиција, увек задржавајући изазивајући непредвидљиву атмосферу, добар и отворен дух, како на концертима у мањим просторима, тако и на оним на великим стадионима.


СОНГОВИ

ПЕСМА (пева Мама)

Пућпурица пућпуриче малу децу она виче
децо децо дечице, ви немате кућице
све су људи узели и код куће однели
ја направих гнездић, мали мали колибић
а богић
дуне ветрић
па однесе тај гнездић
боли боли трпи
боли боли трпи

СОНГ ГАЗДАРИЦА, ВЕЛИКА СЕСТРА

Ти ради што нико није
Ја ћу да радим што нико не види
Имаћу кућу и базен
И имаћу чистача за базен
Кад се накупи лишће у мом базену
Он ће да га муља
Лево десно лево десно
А деца ће да носе лепе ствари
Биће дечаци деца
И газда ће бити богат
Газда ће бити богат
Газда ће бити мој
Газда ће бити глуп
Живот ће бити скуп
Живот ће бити мој
За гледање

СОНГ ДЕВОЈЧИЦЕ, ПАТУЉЦИ

Он је довео било их је три
Једна је повратила
Остало их две
Друга је отишла
Остала је једна
Једна ко ниједна
Ништа нема за нас
Руке да нас грле
То је спас
И да праве колаче
Ми немамо
Девојчице
Ми немамо
Хоћемо руке да нас грле
Хоћемо колаче
Хоћемо да нам попуши
Понекад
Ми не тражимо много
То сваки човек мора да има
Понекад

ПОСКОЧИЦА ПИЛИЦА, ПАТУЉЦИ

Ко храни пилицу
Ко храни рилицу малу
Са чим
Са чим
Јој јој пилицу малу
Јој јој рилицу малу

ПИЛИЦА ПОСКОЧИЦА 2, ПАТУЉЦИ

Спава мала пилица
У нашој лепој кући
Срце нам је пуно
У нашој лепој кући
Напустила је свој кревет
Који мама спрема
Пилица чека
Да почне живот
Пилица чека
Да почну снови
О дивни дивни снови
Ми смо прави за то

СОНГ ДОЛЕ ПАТУЉЦИ

Сваки дан ми радимо
Овде доле
Ту долазе разни људи
Овде доле
Ми ћемо да умремо
Овде доле
А људи ће да нас памте
Овде доле
Неће знати
Како се ко зове
Како се ко зове
Овде доле

СОНГ НИЈЕ НАШЕ ТАТА М И МАМА М

То што си ти родила
То није човек
То је биљка
То није наше дете
То је твоје дете
То што си ти родила
Родила си свој грех
Ето шта си родила
Родила си
Свој грех си родила
Није наш
Није наш
То није дете то је нешто
Ти ниси мајка
Ти си гадна
Твоја крв је гадна
То што си ти родила
Нема чак ни нос
Има рупу некакву
Није наше
Није наше

СОНГ ЗА СИНА МЕДВЕДИЋ

Није он сам
Ту су звезде ту је месец
Ту су пси и мачке
Ту су продавци воћа на велико
Ту су таксисти који застају ту да погледају
Звезде и псе и мачке
А њему гори светло
У соби му гори светло
Само да му не гасе светло
Јер он се плаши
Сам

СОНГ УСПЕХ, ПАЛЧИЦА и ЖАБАЦ

Стигла сам на то дивно место
И сви су били ту
И тражили су ме
И била сам ту
А онда сам остала сама и отишла
Да се јебем са барменом
А бармен је био брз.
Мама јел ме видиш сад
Мама јел ме чујеш сад
Мама све је то било
Због тебе
Мама
Што не причаш са мном
Мама

СВЕТ ЈЕ ТВОЈ СОНГ, ЛОВАЦ

Шшшш….
Све је твоје
Само не мисли шта је било
Имаћеш и балкон за махање
Имаћеш сву децу овог света
Гледаће шта си направила
Сва деца и сви људи
Гледаће да машеш
Ти наплати балкон
Наплати децу коју нећеш имати
Наплати пакао твој
Попишај се на свет
Са балкона
Свет је твој
Пакао је твој

СОНГ О ПРОЖДИРАЊУ, ОРАО

Ја те једем сваки дан
мила моја драга
ја чекам да умреш ти
мила моја драга
ја чекам да видим ти срце голо
како куца тика така
мила моја драга
много си ми драга
и зато идем ја
и зато идем ја
нико те неће јести полако
нико те неће волети тако
као ја
као ја
моја драга
моја мила

ВЕШТИЦА

Татице, хтела сам да те питам да ми направиш брод
да одем.
Татице
Направи ми брод да одем
Татице
Седи са мном у тај брод
Татице
Нисам пила нисам тамо била
Татице
Чувај ме на броду
Татице
То се није мени десило
Татице мој мили
Идемо заједно на брод
Татице
Да пловимо и да ми причаш
Лепе приче татице
Хоћу опет да се родим
Татице мој

КРИТИЧКО СУОЧАВАЊЕ С АРХЕТИПОВИМА БАЈКИ

svetislav-jovanov1Прве две драме Милене Марковић: Павиљони и Шине, показују одлике које сведоче о сазревању читавог једног самосвојног модуса у пејзажу нове српске драме. Најбитније од тих одлика су свакако одбацивање идеолошки утемељеног света (кроз интимистичке повести о сплину, гневу и изгубљености урбане младежи) и пребацивање драмских ликова с нивоа (најчешће психолошке) ре-презентације у област непосредне, чулне присутности.
Трећи драмски текст ове ауторке: Брод за лутке (2005), проширује тај иновативни набој, улазећи у критичко и ерудитски утемељено суочавање с архетиповима бајке: ауторка при том показује да усредсређење на реторичко наслеђе (то јест варирање, парафраза, пастиш или коментаторска разградња бајковитих мотива, заплета и функција) ни у ком случају не искључује ни даља стилско-језичка истраживања, нити артикулисање новог типа постмодерне сценске илузије. Међутим, доминантна стратегија ове драме се открива у развијању односа ритуалне матрице радње (на коју заплет бајке нужно упућује) и апсолутног захтева Јунакиње за самоостварењем. Управо из таквог напона рађа се ново, алегоријски обележено драмско време.

На нивоу структуре заплета, многооблична и многоимена главна јунакиња је – барем у уводним од седам варијетета архетипа бајке, на почетку постављена као привидно пасивна фигура, којој је намењена строго одређена функција. Када би сваки од назначених наратива био обликован до краја, нашли бисмо се пред релативно једноставним случајем искуственог сазревања модернистичког драмског субјекта, а посредством процеса (дабоме, „ритуалне“) иницијације. Милена Марковић, међутим, у сваком од ових варијетета ремети логички поредак заплета, као и симболичку хијерархију значења; прича се зауставља, прелама, коментарише, претвара у мета-тему, или удваја. И, никако на последњем месту, мења архетипски, што ће рећи, најчешће пасивни, предзнак женског протагонисте. Таквим поступком се иницијација постепено преводи у своју супротност, а затворени временски ланац архетипске приче постаје место фрагментарног отелотворења једне (потенцијално) апсолутне Жеље; тачније, увек непоновљивог и увек недовољно присвојеног тренутка:

ЖАБАЦ
И са ким је била та прва љубав.
ПАЛЧИЦА
Са неколико њих…
ЖАБАЦ
Јесте ли патили?
ПАЛЧИЦА
Не…
ЖАБАЦ
Како?
ПАЛЧИЦА
Поспанко је био ту.
ЖАБАЦ
А брод?
ПАЛЧИЦА
Брод ми је направио тата. Сваке године је правио брод и стављао старе играчке, једном је то био ћорави медвед, други пут лутка без главе, па онда панталоне тако старе да је могло да се види кроз њих и све тако…. Ја нисам могла да се растанем од тих ствари али онда би он направио брод и ставио ту ствар и рекао би ми сад тај меда иде код маме мечке тамо негде или сад та лутка иде код принца лутка који ће да јој стави главу и све је било врло свечано..
ЖАБАЦ
Значи, отац је био та фигура о којој ви сањате…
ПАЛЧИЦА
Није отац био никаква фигура, отац је био
отац… Шта причаш то…

С учвршћивањем „ланца“ асоцијативних призора увиђамо да није реч о сазревању (чак ни о подстицању прича, контрапунктирању, или о аналошким разгранавањима) већ о измештању драмске фигуре. А и то је наредна Марковићкина стратешка компонента, разичитост поља по којима се та фигура креће омогућавају жанровски преображаји. Прелазак из циничне мелодраме (Снежана) у сатиричну параболу о малограђанштини (Златокоса), или померање од експресионистичке трагедије (Тамни вилајет) према фантастичној гротески (Ивица и Марица), а можда још више неподударање њихових илузионистичких нивоа, чини да сваки временски континуитет архетипа-ритуала-иницијације, али и евентуалног Bildungstück-а (као производа оваквих фигура) постаје случајан: време је тек напетост између формуле и жеље.

Штавише, тај напон је иреверзибилан и ироничан; да није тако, зашто би јунакиња преваљивала алегоријску, не биографску раздаљину између Девојчице у првом и вештице у завршном варијетету? Уместо да се посредством ритуала доспе до Истог, алегоријском монтажом се стиже до Другог; та врста отеловљења у фрагментарном алегоријском времену – где је поновно рађање само нова, привремена смрт – подржава јунакињину патњу, али јој онемогућава да се поистовети с било каквим довршеним, коначним значењем.

Светислав Јованов


ВУК РШУМОВИЋ

vuk-rsumovicЗа време студија драматургије на Факултету драмских уметности почео је да пише сценарија за кратке игране филмове.

Досад има укупно четрнаест реализованих сценарија, од којих су неки награђивани у земљи и у иностранству.

Пише и за анимирани и документарни филм.

Написао је две игране тв серије.

Радио је као драматург на неколико представа у више градова у Србији: halFlife (Атеље 212, Београд), Повратак Казанове (Српско народно позориште, Нови Сад), Моногамија (Народно позориште Сомбор), Патка (Краљевачко позориште).

Заједно с Бранком Димитријевићем и Аном Томовић адаптирао је за позориште новелу Артура Шницлера Повратак Казанове.


ПУТ ЛЕВЕ РУКЕ

Деснорука митологија, митологија сеоске заједнице, држи нас фиксиране у контексту нашег света. Одрастете ту, живите како се очекује, живите достојанствен, успешан, а у богатим друштвима и богат живот. С друге стране, можете скренути, испасти, можете имати осећај неприпадања, рећи – „Ово нисам ја“ и онда излазите. Излазите у подручје опасности. То је познато као пут леве руке. Пратите пут сопственог смисла и налазите се у свету где нема правила, а пошто је то само ваш пут, не знате куда идете. Овде ћете живети живот пун опасности, креативности. Можда то неће бити поштован живот, али ће свакако бити занимљив. То је митологија хероја, херојске потраге где ће индивидуа донети у свој живот нешто што никада раније није било присутно, виђено. Доживеће испуњење у времену и простору сопствених потенцијала који су карактеристични само за њу.

Joseph Campbell

Комадић који недостааје

„Ја бих да радим што нико није“, каже од куће одлазећа јунакиња Милене Марковић на вратима перцепције, на улазу у сурово, лицемерно и мимикрично окарактерисан свет, на месту где своју јунакињу ауторка назива Алисом… И не, ово није аутобиографска драма, каже иста та Миленина јунакиња у лику Палчице, иако је све што доживљава савршено реално, а некако замагљено, како примећује Жабац… Да ли је њу у улогу жртве одвео сопствени (уметнички) хибрис, универзално пропадајућа бит сваког од нас, васпитање/породица или можда сексуалност, иако се ауторка и тога одриче, ипак, интимно и исповесно пишући своју драму крвљу и спермом – све то није (лако) решиво, али је извесно да је њен пут и њено осећање света обележено оном непотпуношћу, оним „комадићем који недостаје“, што унаточ комадини (телу са срцем и главом) који је ту, не помаже и не чува је од трагичне судбине, напротив…

Из приче у причу, из слике у слику „Брод за лутке“ фантастичном списатељском имагинацијом у хронолошком маниру повезује круг живота са кругом бајки, док се стилски и жанровски ситуације мењају, те бивају нешто више или нешто мање гротескне, карикатуралне, апсурдне, али чак и хиперреалне. Девојка која заглављује у лошем друштву постаје жена у добром, иако су те категорије карактеристичном ауторкином дрскошћу изврћу на главу. Затим се пење на друштвеној лествици, да би уследило оно што обично и бива с онима који се „попну“ – силазак/пад и, коначно, смрт, у жељи да се „поново роди и легне у чисто“ (поетска вредност текста појачана међусценским песмама, које су и својеврсне дидаскалије, посебна је вредност узбудљиве и веома дирљиве драме Милене Марковић).

Јасна Ђуричић је апсолутно отелотворење ауторкине јунакиње. Мењајући се из сцене у сцену она одраста, израста/умањује се до коначне фазе кучке, Вештице, у којој се њен пут и завршава. У способности да се трансформише, сценски отелотвори различита стања тела и духа јунакиње, Јасна Ђуричић демонстрира и један зачудан ефекат који би био брехтовски „фау“ да није сасвим супротног постигнућа (што га, опет, не чини нечим другим). Наиме, све време (на појединачним местима) присутан је један реалан, натуралистички однос према лику, једна „глумачка“ животност која се карактерише и комуникацијом/контактом са публиком (очијукајућим или другим коментарима) која уместо да, као код Брехта, упућује да је реч о позоришту, овде тврди управо супротно – да је реч о стварности. Чак и гласовна интонација, дикција Јасне Ђуричић, веома често излази испод и изнад глумачког регистра у свакодневни говор.

У неколико шармантних сцена, од осталих глумаца најуочљивије је било умеће Радоја Чупића, који се од колега Ненада Пећинара, Радована Вујовића, и колегиница Драгиње Вогањац и Милице Грујичић (помало стегнутих величином и важношћу премијере), издвајао час театрализованим гестом, час убедљивом реалношћу лика (Уче – „бандита“, Жабца – „уметничине“, Тата Меде – „папучара“).
Што се тиче редитељског језика у представи „Брод за лутке“, сем у праћењу главне нити дела – таква каква је, у великој мери је у расејању, иако је труд очигледно био на страни унифицирања својеврсне диспаратности списатељичиног „предлошка“. Ана Томовић је Миленин сирови смисао за драму домаштавала, „музицирала“ (опет на трагу Брехта), час орасположавала (трагички хумор је већ обилато ту, што су глумци знали сјајно да изнесу), час заоштравала, и трудила се да оно што је алегоричност бајковитих или басноликих мотива (у драмском тексту присутна првенствено на нивоу имена/знакова) преточи у константо присутан сценски елеменат (употреба маски). Организација простора у оквиру којег је пажње вредно геометријско мизансценско праћење хронолошке и онтолошке равни драмске суштине – јунакињиног пакленог круга, много више смера ка спољашњој ефектности (отвореност, нагомилана, шарена реквизита све са звучницима који и делују да су ту намерно постављени без неког посебног оправдања).

Посебан проблем скоро максималног отварања (ионако предимензиониране) сцене „Пера Добриновић“ је дисперзија, губљење интимности, скромности једне индивидуалне и личне приче/доживљаја света. Постоје сцене (кад се већ говори о Брехту) које својим светлосним или физичким аранжманом побољшавају концентрисаност израза, креиране су и сцене које то чине радикалнијим редитељским поступком, на трагу поменуте диспаратности драмског текста, али све је то у фрагментима, никако на нивоу целине, што би било и те како пожељно. Досетке у међусценама (глумачка иступања из ликова, шале, додавња реквизите и слично) опет су ту попут украса, удаљавајући од раскошне ружноће произведене главним током.

Избор оркестра/композитора, његове инструменталне софистицираности и специфично народњачке/старинске хармоничности и мелодичности (види Карго оркестар Дарка Рундека), с песмама у извођењу глумаца, некако су губиле на драматичности – гутале стих и (поново) вапиле за радикалнијим приступом. Иако је сама ауторка ту видела хармонику, бубњеве, флауту и гитару, утисак је да би панк-рок музика (као што је то случај у сцени с Принцезом и Орлићем који је постао Орао) много боље одговарала суштини драме. Или потпуно поетизација, на линији инструментала и рецитације, што Дарко Рундек и те како зна да направи, и што је у представи евидентно такође само у фрагментима. Оркестар је ту, опет, на плану досетке, украса, пошалице и публике, а кад је у тој „публици“ Дарко Рундек, као на премијери, и то с оне стране рампе, с глумцима, човек се не може отети погледу (и) у његовом правцу…

Вредна и лепа представа, која ће додатним уигравањем и опуштањем сигурно још добити на квалитету.

Игор Бурић, Дневник, 25. септембар 2008.

Фотографије: Миомир Ползовић
ВРХ СТРАНЕ