opera-za-tri-grosa-header

ПОДЕЛАО ДЕЛУКРИТИКАНАГРАДЕФОТОВИДЕО
Бертолт Брехт, Курт Вајл
ОПЕРА ЗА ТРИ ГРОША

Копродукција: Краљевско позориште Зетски дом, Цетиње и Српско народно позориште, Нови Сад

Режија, сценографија и дизајн свјетла: Томи Јанежич
Диригент: Жарко Принчич
Драматургија и кореографија: Катја Легин
Костимографија: Марина Сремац
Асистенти редитеља и драматурга: Мирјана Медојевић, Мирко Радоњић
Аутор звучне композиције: Томаж Гром
Сарадник на сценографији: Александар Анђелић
Обрада видео пројекција: Сенад Шахмановић


Подела:

Мекит, звани Меки Нож
Срђан Граховац

Џонатан Џеремаја Пичам
Борис Исаковић

Силија Пичам
Јасна Ђуричић

Подземна Џени
Гено Лехнер

Поли Пичам
Кармен Бардак

Браун, Филч
Милош Пејовић

Луси
Јулија Милачић

Суки Тодри и друге улоге
Катарина Крек

Луси
Оливера Тичевић

У осталим улогама:
Наташа Божовић, Лидија Дедовић, Јелена Вујовић, Мирјана Медојевић, Александар Анђелић, Рајко Радуловић, Драган Сјеклоћа, Горан Радовић, Жељко Милошевић, Владо Борозан, Мирко Радоњић

Оркестар:
диригент и пијаниста: Жарко Принчич
флаута, пиколо: Татјана Кркељић
тромбон: Меша Керовић
хармоника: Тијана Ковачевић
удараљке: Бруно Домитер
труба: Сава Рајковић
алт саксофон, кларинет: Стефан Павићевић
бенџо, гитара, хавајска гитара: Марко Мозетич
сопран саксофон, тенор саксофон, кларинет: Клемен Котар

Музика која се користи у представи:
Fox macabre (Fridrih Holender, 1920); Maskulinum – Femininum (Marselos Šifer, 1920-te); Raus mit den Männern! (Fridrih Holender, 1926); Ich bin ein Vamp (Marselos Šifer, Géza Herceg, Robert Klajn, 1932); Das Lila Lied (Kurt Švabah, 1920-te); Illusions (Fridrih Holender, 1948); Jonny, wem du geburtstag (Fridrih Holender, 1931)

ПРЕМИЈЕРА: 16. јун 2014. Краљевско позориште Зетски дом на Цетињу

koprodukcija

Из каталога за ову представу

„Уметност није огледало реалности, већ чекић којим се обликује.“
Бертолт Брехт

bertold-brehtГодине 1728. Џон Геј пише Просјачку оперу, постављена је у Лондону и постаје велики хит.
Године 1920. у Лондону опет оживљавају комад и представа остварује рекордан број реприза, чак 1463.
Брехт (са сарадницом Е. Хаутман и композитором К. Вајлом) године 1928. адаптира Просјачку оперу. Добија нов наслов: Опера за три гроша.
Премијера Опере за три гроша у Берлину исте године. Тотални погодак.
Вирус Опере за три гроша се шири на Брисел, Брно, Будимпешту, Копенхаген, Гетебург, Љубљану, Милано, Москву, Њујорк, Париз, Праг, Осло, Стокхолм, Тел Авив, Варашаву, Цирих…
У првој сезони више од 50 премијера. До 1933. већ 130 премијера.
До 1937. В. Бењамин биљежи већ 40000 извођења у цијелом свијету.
Између 1933. и 1945. забрањена је у нацистичкој Њемачкој и квалификована као ‘дегенерисана’ умјетност.
50-их година XX вијека постаје најдуже играни мјузикл у Америци са преко 2611 узастопних реприза.
У сезони 1986/87 у Западној Њемачкој има десет нових поставки, колико и Хамлет, али привлачи 174000 гледалаца, дупло више него Шекспир.

Сонгови из представе постају поп хитови; 1987. МекДоналдс користи Моритат о Меки-Ножу за своју рекламну кампању Биг Мека…

Антипозориштем за Брехтом

Целог живота велики песник и позоришни посленик, Бертолт Брехт, покушавао је да се бори позориштем против најмрачнијих сила свог времена – против фашизма и нацизма, против експлоатације радника, против лицемерја и друштвеног кукавичлука тихе, инертне већине – малограђанског духа опште амнестије, колаборације и корупције духа и друштвених механизама. Много је позоришних текстова написао, много представа изрежирао, много теоретских расправа о домету, циљу, смислу и учинку позоришта и поезије, о моралу уметникаи формама деловања, окупљања, променама које се морају десити после гледања једне, или више представа новог – активистичког и побуњеничког позоришта. Брехтове теме су биле увек везане за непосредну стварност – за борбу напаћеног и експлоатисаног, пониженог човека – радника, уметника, научника, војника, жалосника који отплаћује дугове моћника, а да се сам није ни задужио нити је имао икакве користи од капитала чије је дебеле камате плаћао животом, радом, ропством и понижењем. Трагајући за темама побуне против експлоатације, пре свега радника који скапавају у рудницима и трују се по топионицама, гину од ђулади, умиру од глади и болести…нашао је дело Џона Геја – ПРОСЈАЧКА ОПЕРА и у сарадњи са великим композитором Куртом Вајлом, написао је и ежирао дело примењене позоришне поезије, које су више пута у историји радили највећи светски редитељи. У размишљању о ангажованом позоришту, ПРОСЈАЧКА или ОПЕРА ЗА ТРИ ГРОША, пострала је као нека врста библије борбе за праведније друштво, борбе против неравноправности и експлоатације, а у стилском смислу, поред знамените МАЈКЕ ХРАБРОСТ – постала је нека врста легитимације Брехтовог позоришног израза доведеног до врхунца.
У овој назови-опери, све је стављено у питање. Пре свега, душтвени морал паризитске буржоаске класе – лицемерно ћудоређе, понижавајућа послушност и добровољно служење циљевима експлоататора. Шта је убиство једног човека, према ЗАПОШЉАВАЊУ једног човека? И шта је пљачка једне банке према ОТВАРАЊУ једне банке?…У смислу друштвеног круга експлоатације и понижења човека. То су кључне реченице које представљају моралну позицију ПРОСЈАЧКЕ ОПЕРЕ. Крађа сиромаха од богатог – не може да буде злочин већи од оног злочина који су ти богати већ извршили над сиромашнима, да би их држали у том сиромаштву, беди, зависности – експлоатисане и заточене. Дакле – Брехт полемише – ставља у питање целокупни грађански, капиталистички морал, законе, обичаје, систем судства и одређивања позиције кривице и праведности, јер сматра да је тај комплекс друштвених односа, који штити буржоаска држава, у основи постављен тако да ствара и подржава насиље богатих над сиромашнима. Све што Брехт пропагира и за шта се бори је – дса се тај сиситем уврежених односа и морала и политике, правде и злочина…из основа преиспита и ПРОМЕНИ.Сматрао је да се и позориштем, можда баш највише позориштем – заједничким искуством поновног сагледавања стварности, стручно преобликоване у представи – може трајно успоставити дух борбености и побуне, да се могу форморати идејне и политичке замисли и да се може провежбати пракса РЕВОЛУЦИЈЕ, којом ће из основе, у срцу Европе, колевке капитализма, променити понижавајућа друштвена структура.
Посјачка опера је прича о друштвено одбаченим индивидуама, удруженим или усамљеним – о просјацима и проституткама, људима са дна и то прича о њниховим стварним карактерима, са свим манама и крвавим злоделима, али то је прича о њниховом једином ИЗЛАЗУ из понижавајућих околности у којима живе, околностима у које их гура структурисани систем експлоатације и обешчашћења, против кога се они боре онако како знају и умеју – свим срцем и знањем, талентом за превару и насиље, снагом интуиције и мотивом за преживљавање, бришући моралне баријере које им поставља друштво, упрљано суштинским лицемерјем капиталистичке експлоатације, која се ушанчила у законе и обичаје, у правила свакодневног понашања, у моралнепостулате и у речник и емотивни склоп комуникације.
Храбри редитељ Томи Јанжич, пришао је Брехтовом делу ОПЕРА ЗА ТРИ ГРОША сасвим критички – и према драмском материјалу и према времену у коме је дело настало и према времену садашњем и – нарочито према позоришту, као активистичкој формули побуне, коју је Брехт тражио и налазио у својим делима, па и у овојопери. Уместо да верно следи, слику по слику, арију по арију, сонг по сонг, карактер по карактер…Брехтов предложак, Томи Јанежич је пришао проблему од почетка. Поставио је питање – ДОКЛЕ ће свет бити устројен тако како је устројен – да једни раде а други уживају, да једни гладују а други се разбацују богатством, да једни гину на ратиштима, да би друго уживали у плодовима њихове невино проливене крви?….Затим је направио студију приступа позоришном домету критичког дела. Почео је дискусију са формом позоришта и закључио да сам чин естетизовања, постаје чин корупције уметношћу и служење тој истој политици против које се прави представа – протест. Зато је кренуо у деструкцију – декомпозицвију стила и у нагомилавање преокрета. Све је попримило облик разноврсне играрије, циркусијаде, уличног позоришта, поигравања са дилетатнтизмом, весело-горке ироније живота и самоироније уметности. Зато и сам Јанежич, као активни коментатор и учесник представе, док води публику кроз своје намере побуњеничког исмевања сиситема злочина и казне, преваре и неморала….каже скоро на самом почетку представе – ово ће бити дугачка представа и ми не желимо да вам буде лепо док је кледате, него да се заједно са нама мучите, док пролазимо кроз тешке проблеме у којима понижени и експлоатисани радник-просјак данас и увек живи! И тако је и било – цела оперска причаиспричана је сложено, сагледана са вишестрана, разуђено, разгранато, мучно, али и весело – у тријумфу над замкама лицемерја и у удруштву и у позоришту.
Глумци – и са Цетиња и из Српског народног позоришта из Новог Сада – ненадмашни Борис Исаковић и Јасна Ђуричић, као брачни пар Пичам, пре свега, али и млада Кармен Бардак, као њихова кћерка удавача, затим Срђан Граховац као легендарни архи-криминалац Меки Месер, као и гошћа из Немачке Гено Лехнер и сви други – нарочито млади глумци, глумице и певачи и певачице – ушли су у свет једног слободног и новог позоришта – антипозоришта, које треба да нас пробуди из летаргије и ЗАИСТА нас упозори на све околности у којима живимо и против којих се морамо – КОНАЧНО побунити. Пет сати траје ова представа, као неки играјући, путујући празник зачикавања- пажње, мишљења, уобразиље, назора…све је у покрету – представа се игра у три различита простора, са разноликим жанровским одређењима – од уличне феште, преко изразитог кабареа из Берлина 20-тих година прошлог века, до амбијента саркастично организоване,огромне позоришне сцене и сале. Сцене се ређају и време се нагомилава – искуствима, променама расположења, духовитим обртима и болним, опорим документима светског пораза човечности, праћеног кроз истроију и приказаног драстично и окрутно. Заиста – није нам било ПРИЈАТНО! Било је мучно, али и поучно – и можда заиста сасвим у духу освеженог и освешћеног Бертолта Брехта – не као неки његов споменик, него као неки продуђени, искрени, дубоко промишљени…наставак његовог дела – колико год се то може у једном позоришту, са свим ограничењима, али и упркос њима. Браво!

Горан Цветковић, Радио Београд 2, 7.октобар 2014.

Словеначком редитељу Томију Јанежичу припала је најугледнија и најзначајнија награда за позоришну режију – „Бојан Ступица” за 2015. годину. Јанежич је 31. по реду лауреат овог признања Удружења драмских уметника Србије.

Томи Јанежич награђен је за најбољу режију у конкуренцији од 20 премијерно изведених представа у нашим професионалним позориштима у двогодишњем протеклом периоду, од 1. априла 2013. до 31. марта 2015. године. Награђен је за представу „Опера за три гроша” Бертолта Брехта и Курта Вајла која је настала као копродукција Краљевског позоришта „Зетски дом” са Цетиња и Српског народног позоришта из Новог Сада.

Жири који је радио у саставу: Борис Лијешевић, претходни лауреат и председник жирија, проф. Бошко Милин и Жељко Хубач одлуку је донео већином гласова.

Награда је установљена је 1970. године, као највеће, тада југословенско, признање за режију, са жељом да присуство великог редитеља Бојана Ступице буде трајно сачувано, да истакне његов удео у развоју позоришне уметности и подстакне на нова тражења и оригинална решења у области позоришне режије, коју је Бојан Ступица унапређивао, развијао и дао јој посебно обележје.

Награда се састоји од бронзане плакете са ликом Бојана Ступице, рад вајара Стевана Боднарова, уникатне дипломе, рад сликара Герослава Зарића и новчаног износа.

Доделу награде финансијски подржавају Министарство културе и информисања Републике Србије и Секретаријат за културу града Београда.