ostavite-poruku

PODELAO AUTORIMAREČ REDITELJKEREČ DRAMATURGAFOTOVIDEO
Vida Ognjenović
OSTAVITE PORUKU ili Begunci
Prema motivima iz romana „U starini ime mu beše Hemus“ Borislava Čičovačkog.

Režija: Vida Ognjenović
Dramaturg: Svetislav Jovanov
Scenograf: Željko Piškorić
Kostimograf: Marina Sremac
Izbor muzike: Borislav Čičovački
Aranžman muzike: Janko Vasiljević
Pijanista: Slobodanka Stević
Vocal couch: Agota Vitkai Kučera
Scenski pokret: Dijana Kozarski
Producent: Elizabeta Fabri

Igraju:

Marko: Jugoslav Krajnov
Ana:  Jovana Balašević
Jasna: Sanja Mikitišin
Nataša: Milica Grujičić / Jovana Mišković
Vlada: Igor Pavlović
Dejan: Marko Savić
Mama Rosa: Aleksandra Pleskonjić
Pero: Miodrag Petrović
Tetka Oljga: Gordana Đurđević Dimić
Bruči: Miroslav Fabri
Bole: Milovan Filipović
Nana: Višnja Obradović
Miki: Nebojša Savić
Zoran: Strahinja Bojović
Jelica: Olivera Stamenković
Tekuna: Predrag Momčilović
Gđa Šumilović: Tijana Maksimović
Smiljana: Ljubica Rakić
Tetka Bosa: Gordana Kamenarović
Lenka: Gordana Jošić Gajin
Igor: Srđan Stojnović
Kenet: Daniel Jovančević

Glasovi:

Jagušt: Mladen Jagušt
Tatin prijatelj: Dušan Jakišić
Štefanija: Štefanija Polovina
Nepoznati glas: Boris Isaković
Anin tata: Dušan Jovanović
Anina mama: Minja Lagator
Goca: Isidora Milosavljević
Ceca sa radija: Elizabeta Fabri
Jova: Lado Leš
Glasovi na engleskom: Krištof Bodrič, Tijana Pasković, Ivana Macedonić Eremić, Marija Hladni, Endy Stevens, Vladan Filipović, Ema Eremić, Brian Schwarz, Vida Ognjenović

Korišćeni delovi kompozicija Željka Avdalovića: „Studija broj 1“, za orkestar, u izvođenju Simfonijskog orkestra Akademije umetnosti u Novom Sadu, dirigent Mladen Jagušt i „Varijacije za dva klavira“, u izvođenju Ištvana Deneša i Ištvana Šile.

Zahvaljujemo se Aleksandru Dujinu, rukovodiocu poslovne jedinice za muziku, Dušanu Ševarliću, producentu, Marku Čokulovu, asistentu, Jovanki Stepanović i Radio-Novom Sadu.

Takođe se zahvaljujemo Centru stranih jezika „Lingua“ u Novom Sadu.

Premijera: 9. maj 2014, scena „Pera Dobrinović“

Predstava traje dva sata.

Dekor, kostimi i ostala scenska oprema izrađeni u radionicama Srpskog narodnog pozorišta.

VIDA OGNJENOVIĆ

vida-ognjenovicRođena je u Dubočkama pored Nikšića. Osnovnu školu završila je u Vrbasu, a gimnaziju u Sremskim Karlovcima. Diplomirala je na Katedri za opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu 1963. i na Odseku za režiju beogradske Akademije za pozorište, film i televiziju 1965. Postdiplomske studije je započela u Parizu na Sorboni, kao stipendista Vlade Francuske, a magistarski rad iz teorije i prakse odbranila je na Univerzitetu u Minesoti, SAD, 1972, kao stipendista Fulbrajtove fondacije.

Od 1974. do 1979. radila je kao asistent na FDU u Beogradu. Bila je direktor Drame, upravnik i stalni reditelj Narodnog pozorišta u Beogradu. Kao profesor po pozivu, predavala je na univerzitetima u Los Anđelesu (UCLA), Čikagu, a tokom predavačkih turneja obišla je u nekoliko mahova, kao gost predavač, sve veće univerzitete SAD (1985, 1991, 1997 i 1999). Vida Ognjenović je profesor emeritus na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.

Dve godine (1992, 1993) je bila selektor Sterijinog pozorja. Glavni urednik časopisa „Scena“ bila je u periodu od 1995. do 2002.

Njen rediteljski opus čini blizu stotinu pozorišnih, kao i veliki broj televizijskih i radio režija, od kojih mnoge po sopstvenim tekstovima. Napisala je veliki broj drama, koje su doživele više postavki i brojna izvođenja. Kao reditelj gostovala je u mnogim pozorištima širom bivše Jugoslavije (Crna Gora, Slovenija, Hrvatska), a radila je i izvan naše zemlje.

Dobitnica je mnogih značajnih nagrada za književni i pozorišni rad. Izmeću ostalih, dobila je Nagradu Prosvete za knjigu godine (1994), Andrićevu nagradu za pripovetku (1995), kao i nagrade: „Branko Ćopić“ za prozu (1996), „Laza Kostić“ za roman (1996), „Paja Marković Adamov“ za prozu (1997), „Ramonda serbika“ (1998), „Stefan Mitrov Ljubiša“ (1999), „Joakim Vujić“ (2001), „Karolj Sirmai“, „Todor Manojlović“… Vida Ognjenović ima i nekoliko Sterijinih nagrada: 1984. za dramatizaciju memoarske proze Gojka Nikoliša (Korijen, stablo i epilog); 1991. za tekst savremene drame Je li bilo kneževe večere i nagradu Okruglog stola kritike SP za istoimenu predstavu; 2001. za tekst i režiju drame Jegorov put. Ta predstava je dobila i Sterijinu, kao i nagradu Okruglog stola kritike. Proza i drame Vide Ognjenović prevođene su na engleski, mađarski, makedonski, nemački, francuski, češki, poljski, bugarski…

Bila je ambasador Srbije u Oslu i u Kopenhagenu.

Vida Ognjenović je predsednica srpskog i potpredsednica međunarodnog PEN-a.


BORISLAV ČIČOVAČKI

b.cicovackiRođen je u Somboru, 1966. Diplomirao i magistrirao obou na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Ljubiše Petruševskog. Poslediplomske studije oboe završio je i na Svelink Konzervatorijumu u Amsterdamu, kod prof. Hana de Vrisa. Na Prirodno matematičkom fakultetu u Novom Sadu diplomirao je biologiju. Na Akademiji umetnosti u Novom Sadu je radio kao asistent za predmet oboa. Nastupao je kao solista sa Beogradskom filharmonijom, Zagrebačkom filharmonijom, Vojvođanskom omladinskom filharmonijom, sa Gudačima Sv. Đorđa, Beogradskim gudačkim orkestrom „Dušan Skovran“, kamernim orkestrom Camerata academica iz Novog Sada i drugim ansamblima. Kao solista i kamerni muzičar redovno koncertira širom Evrope. Učestvovao je na više značajnih muzičkih festivala, kao što su Laponski festival kamerne muzike u Švedskoj, Musique en scène u Lionu, Musique action u Nansiju, WDR-Festival nove kamerne muzike u Vitenu, BEMUS, festivali u Sijeni, Beču, Torinu, Bregencu, Ulmu, Amsterdamu, Splitu, Ohridu i Budvi. Takođe je održao koncerte u Antverpenu, Briselu, Parizu, Minhenu, Moskvi i Roterdamu. Od 1994. do 2002. bio je stalni član ansambla za savremenu muziku Tickmayer Formatio iz Orleana (Francuska), sa kojim je nastupao u predstavama Jožefa Nađa. Premijerno je izveo sedamdeset kompozicija srpskih, holandskih i nemačkih kompozitora, od kojih je pedeset napisano za njega. Za Borislava Čičovačkog su, između ostalih, pisali Dušan Radić, Dejan Despić, Vlastimir Trajković, Isidora Žebeljan, Stevan Kovač Tikmajer, Aleksandra Vrebalov, Ivana Stefanović, Mirjana Živković, Rokus de Groot, Chiel Meijering i drugi. Snimao je za sve vodeće radio i televizijske kuće u nekadašnjoj Jugoslaviji, kao i za holandski, francuski, mađarski radio i za WDR. Neki od njegovih snimaka objavljeni su na kompakt diskovima u Holandiji (Emergo Classics Nederland), Velikoj Britaniji, Nemačkoj (WDR) i Srbiji (PGP RTS, MASCOM Records, SANU). Diskografska kuća Oboe Classics iz Londona objavila je 2013. solistički kompakt disk Borislava Čičovačkog sa snimcima muzike Isidore Žebeljan: ‘Balkan Bolero – chamber music of Isidora Žebeljan’ (CC 2028). Osnivač je i član Žebeljan orkestra. Jedan je od osnivača Fondacije Barka iz Amsterdama, koja ima za cilj prezentovanje srpske kulture u inostranstvu.

Njegov književni rad obuhvata osam objavljenih knjiga: pet romana (U starini ime mu beše Hemus, Crni kos a po polju božuri, Rastanak u četiri prizora, Raskovnik, Muve na uzglavlju), dve zbirke pripovedaka (Nedopisane biografije ili Pismo iz amsterdama i O smrti i povratku) i jedna istorijska fantazmagorija (Potamneli anđeli balkanskih ratova). Primarni izdavač književnih dela Borislava Čičovačkog je izdavačka kuća Atlas Contact iz Amsterdama.

Čičovački je višestruki dobitnik stipendija Fonda holandskih pisaca i Fonda za kulturu grada Amsterdama. Njegov roman Crni kos a po polju božuri uvršten je među deset najboljih knjiga balkanskih pisaca objavljenih u Holandiji, prema izboru kritičara dnevnog lista NRC Handelsblad, 2002, a istorijska fantazmagorija Potamneli anđeli balkanskih ratova nominovana je u Holandiji za Evropsku nagradu za književnost, 2014. Za roman Raskovnik dobio je nagradu ‘Kočićevo pero’, 2014. Učestvovao je na međunarodnim knjževnim festivalima u Belgiji i Holandiji, a decembra 2013. bio je pisac ‘in residence’ PEN centra Flandrije u Antverpenu. Takođe piše pripovetke, članke i kritike za holandske dnevne listove i časopise. Četiri njegove knjige su u Srbiji objavili izdavači Narodna knjiga, Arhipelag i Booking.

Kao kolibretista učestvovao je u izradi libreta za dve opere Isidore Žebeljan: Zora D, koja je premijerno izvedena u Amsterdamu, 2003, u produkciji Opera Studio Nederland i Bečke kamerne opere, a u režiji britanskog reditelja Dejvida Pauntnija, i Maratonci, koja je premijerno izvedena na Festivalu u Bregenzu (Bregenzer Festspiele), 2008. Autor je libreta za dve opere Isidore Žebeljan: Simon izabranik, koja je, kao porudžbina Opere iz Gelzenkirhena, premijerno izvedena u Esenu, 2009. i Dve glave i devojka, koja je premijerno izvedena na festivalu Settimana musicale senese u Sijeni, 2012. Knjige i libreta Borislava Čičovačkog prevođeni su na holandski, mađarski, nemački i italijanski jezik.

Borislav Čičovački se aktivno bavi i muzikološkim radom, interesujući se prvenstveno za srpsku muziku 20. veka. Dosada je objavio više tekstova u Nemačkoj (Furore Edition), Holandiji (ArtEZ Press) i Srbiji. Učestvovao je na Međunarodnom kongresu muzikologa, u organizaciji Univerziteta u Amsterdamu, 2002, kao i na muzikološkim skupovima u Srbiji. Pisao je i tekstove za kompakt-disk knjižice za diskografske kuće Emergo Classics Nederland, Chandos Records i Oboe Classics iz Velike Britanije, CPO iz Nemačke i PGP RTS i MASCOM Records iz Srbije. Bio je član Odbora Vlade Republike Srbije za proslavu stogodišnjice rođenja Ljubice Marić i urednik muzičkog dela programa proslave, koja je održana pod pokroviteljstvom UNESKO-a, 2009.
Držao je predavanja o srpskoj muzici na Hochschule für Musik u Hanoveru i na Međunarodnoj letnjoj školi filozofije u Leusden-u (Holandija), 2010. Urednik je i autor tekstova za izdanja dela srpske kompozitorke Ludmile Frajt kod izdavačke kuće Certosa Verlag iz Nemačke. Član je Odbora za zaštitu srpske muzičke baštine Srpske akademije nauka i umetnosti.

Profesor je kamerne muzike na Filološko umetničkom fakultetu u Kragujevcu.

Priča je to o Novom Sadu, iz vremena koje naše pamćenje još povezuje sa osećajem bezbrižnosti i sa nadom da je sve bilo moguće i ostvarivo, da su naši životi bili predodređeni za sreću. Priča je to i o Novom Sadu na početku devedesetih, kada je rušenje vrednosnih i moralnih kriterijuma započelo bitku protiv nas, iz koje smo svi mi izašli kao ranjenici. Priča o stradanju duhovnosti i umetnosti, posvećena uspomeni na kompozitora Željka Avdalovića.

B. Čičovački

Sindrom iseljeničkog udara

Globalna nacija onih koji su stranci u državama u kojima žive, danas broji oko pedeset miliona ljudi. Tu naciju čine izbeglice, iseljenici, ljudi na privremenom poslovnom boravku u zemljama čije državljanstvo nemaju, zatim ilegalci iz sive iseljeničke zone koji žive između dve moguće kazne, čekajući šansu da se domognu nekakvog legaliteta. Istorija beleži da je migracija stara koliko i čovečanstvo, pa iako je ono u svemu napredovalo, sindrom sveukupne iseljeničke pometnje kod čoveka ostao je u osnovi isti, bez obzira na značajno različite okolnosti i globalno objedinjavanje efikasnim komunikacionim sredstavima.

I kad čovek po svom izboru menja mesto boravka, državu ili kontinent i, s puno volje, ciljano odlazi tamo gde će nastaviti život, ni ta volja, ni pažljive pripreme, nisu dovoljne da mu stvore imunitet od iseljeničkog udara. No, on je, naravno, znatno jači i teže se savladava ukoliko je to iseljenje na bilo koji način prisilno, čak i kad prisila nije opresivne prirode, već je pitanje sjedinjavanja porodice ili poslovnih prednosti. Pošto to iskustvo podeljenog života na pre i posle nije novo, kao što nisu ni razni programi za psihološko ublažavanje stresa izazvanog tom promenom, ipak, taj sindrom je u stvari nalik ponornici, on deluje kao podzemna voda. Sve spolja izgleda logično, ide svojim tokom, kao po udžbeniku. Period takozvanog prilagođavanja teče naoko sasvim dobro, posao daje samopouzdanje, a upoznavanje sredine, sticanje novih navika, prijatelja, baš kao u knjizi.

No, sve to, uključujući – s udžbenikom ili bez njega – iskustvo, govori da je to mnogo složenije no što se udžbenikom može izraziti i rešiti. I useljenici koji su izabrali novu sredinu i oni koji su u nju naterani, ostatak života provedu između dva sveta, nikad sasvim ne odlazeći iz onog koji su morali da napuste, niti ikad u potpunosti prihvatajući onaj u koji su došli, ili ubegli.

O tom čudnom i teško objašnjivom sindromu/ instinktu, govorimo u predstavi Ostavite poruku ili Begunci. I sam begunac iz zaraćene Jugoslavije početkom devedesetih, muzičar i književnik Borislav Čičovački, napisao je o tom svom bekstvu pripovetku sačinjenu isključivo od poruka na telefonskoj sekretarici. Iz njih se čitaju strepnje, strahovi i nedoumice grupe mladih muzičara koji su tih godina uspešno stupali na muzičku scenu kao tek diplomirani profesionalci.

Rat počinje, Jugoslavija se raspada, kreće mobilizacija, orkestar koji su bili formirali se osipa, jer članovi i članice beže iz zemlje priključujući se egzodusu mladih pacifista. U toj priči, lapidarno svedenim načinom kazivanja, Čičovački je precizno prikazao preteće otkucavanje predratnog i ratnog sata. Glavni junak priče, mladi kompozitor Selimovski (pisan prema stvarnoj ličnosti), beži sa svojom devojkom, s kojom se na brzinu i tajno venčava, u Južnu Afriku. I tu se pripovetka završava.

Pri prvom čitanju priče shvatila sam da je ona odličan materijal za scenu, iako potpuno nepodatna za dramatizaciju. Odlučila sam da napišem dramu o izbegličkom iskustvu tih žrtava rata, čiji pacifistički stav mnogi nepravedno nazivaju izdajom, jer se nisu odazvali pozivu otadžbine za rat. Drama se odvija u Južnoj Africi, novom domicilu mladog kompozitora i jedne grupe izbeglica koja je, kao i on, tamo stigla bežeći od zahuktavanja ratnog sukoba u Jugoslaviji. Kompozitor Selimovski je došao na ideju da se izbori sa svežim uspomenama tako što će od telefonskih poruka napraviti libreto i komponovati modernu operu za telefon i glasove. Preslušavanje tih poruka postaje za to malo društvo begunaca jedna vrsta iseljeničkog bluza. Kao i večita rasprava o prirodi javne obaveze i lične krivice, odnosno o pitanju: Da li je moralna obaveza lečiti domovinu od ljudožderstva, ili joj se odano bacati u čeljusti kad ogladni?

Vida Ognjenović

svetislav-jovanov2Kako zvuči prošlost? Ili, na koji način se „glasa“? Da li muzika predstavlja onu bitnu „kopču“ koja nas spaja sa sećanjima – ili je ona upravo samo tkivo tih sećanja? Najzad, da li je bekstvo od samog sebe uvek i najpre potiskivanje unutrašnje melodije koja čini srž individue?

Unutar prostora koji ocrtavaju ova pitanja zbiva se dramski projekat Vide Ognjenović Ostavite poruku, nastao prema motivima romana Borislava Čičovačkog. Priča o izgnanstvu tokom ratova devedesetih, kao i o čežnji (izgnanika) za sve više nedosežnim zavičajem, stiče univerzalnu vrednost tek posredstvom muzike – kao teme, željene vrednosti i, što je najvažnije, samog puta.

U suptilnoj mreži ove priče, junakovo – izabrano, a prinudno! – izgnanstvo pokazuje se postepeno i ubedljivo kao osuđenost na tuđe zvukove („ovaj ubilački bruj, ovo pljuckavo plaženje vazduha…“). Kao suprotnu težnju u orkestraciji dramske celine, Vida Ognjenović uvodi proces kojim se glasovi, kao dramski otisci sećanja, iznova preobražavaju u lica; ali ta lica više nisu ničiji instrumenti, već nezavisna sećanja koja zovu, pate i krvare.

I tako, dok priča o (junakovoj) borbi za novu muziku postaje grčevita težnja da se prevaziđe otrov sećanja, mehanička traka koja čuva glasove bivšeg života ipak postaje sudbina: smrt je samo još jedna intonacija koja će na njoj ostati zabeležena.

Svetislav Jovanov

Fotografije: Miomir Polzović
VRH STRANE