ostavite-poruku

ПОДЕЛАО АУТОРИМАРЕЧ РЕДИТЕЉКЕРЕЧ ДРАМАТУРГАФОТОВИДЕО
Вида Огњеновић
ОСТАВИТЕ ПОРУКУ или Бегунци
Према мотивима из романа „У старини име му беше Хемус“ Борислава Чичовачког.

Режија: Вида Огњеновић
Драматург: Светислав Јованов
Сценограф: Жељко Пишкорић
Костимограф: Марина Сремац
Избор музике: Борислав Чичовачки
Аранжман музике: Јанко Васиљевић
Пијаниста: Слободанка Стевић
Vocal couch: Агота Виткаи Кучера
Сценски покрет: Дијана Козарски
Продуцент: Елизабета Фабри

Играју:

Марко: Југослав Крајнов
Ана:  Јована Балашевић
Јасна: Сања Микитишин
Наташа: Милица Грујичић / Јована Мишковић
Влада: Игор Павловић
Дејан: Марко Савић
Мама Роса: Александра Плескоњић
Перо: Миодраг Петровић
Тетка Ољга: Гордана Ђурђевић Димић
Бручи: Мирослав Фабри
Боле: Милован Филиповић
Нана: Вишња Обрадовић
Мики: Небојша Савић
Зоран: Страхиња Бојовић
Јелица: Оливера Стаменковић
Текуна: Предраг Момчиловић
Гђа Шумиловић: Тијана Максимовић
Смиљана: Љубица Ракић
Тетка Боса: Гордана Каменаровић
Ленка: Гордана Јошић Гајин
Игор: Срђан Стојновић
Кенет: Даниел Јованчевић

Гласови:

Јагушт: Младен Јагушт
Татин пријатељ: Душан Јакишић
Штефанија: Штефанија Половина
Непознати глас: Борис Исаковић
Анин тата: Душан Јовановић
Анина мама: Миња Лагатор
Гоца: Исидора Милосављевић
Цеца са радија: Елизабета Фабри
Јова: Ладо Леш
Гласови на енглеском: Криштоф Бодрич, Тијана Пасковић, Ивана Мацедонић Еремић, Марија Хладни, Endy Stevens, Владан Филиповић, Ема Еремић, Brian Schwarz, Вида Огњеновић

Коришћени делови композиција Жељка Авдаловића: „Студија број 1“, за оркестар, у извођењу Симфонијског оркестра Академије уметности у Новом Саду, диригент Младен Јагушт и „Варијације за два клавира“, у извођењу Иштвана Денеша и Иштвана Шиле.

Захваљујемо се Александру Дујину, руководиоцу пословне јединице за музику, Душану Шеварлићу, продуценту, Марку Чокулову, асистенту, Јованки Степановић и Радио-Новом Саду.

Такође се захваљујемо Центру страних језика „Lingua“ у Новом Саду.

Премијера: 9. мај 2014, сцена „Пера Добриновић“

Представа траје два сата.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени у радионицама Српског народног позоришта.

ВИДА ОГЊЕНОВИЋ

vida-ognjenovicРођена је у Дубочкама поред Никшића. Основну школу завршила је у Врбасу, а гимназију у Сремским Карловцима. Дипломирала је на Катедри за општу књижевност на Филолошком факултету у Београду 1963. и на Одсеку за режију београдске Академије за позориште, филм и телевизију 1965. Постдипломске студије је започела у Паризу на Сорбони, као стипендиста Владе Француске, а магистарски рад из теорије и праксе одбранила је на Универзитету у Минесоти, САД, 1972, као стипендиста Фулбрајтове фондације.

Од 1974. до 1979. радила је као асистент на ФДУ у Београду. Била је директор Драме, управник и стални редитељ Народног позоришта у Београду. Као професор по позиву, предавала је на универзитетима у Лос Анђелесу (UCLA), Чикагу, а током предавачких турнеја обишла је у неколико махова, као гост предавач, све веће универзитете САД (1985, 1991, 1997 и 1999). Вида Огњеновић је професор емеритус на Академији уметности у Новом Саду.

Две године (1992, 1993) је била селектор Стеријиног позорја. Главни уредник часописа „Сцена“ била је у периоду од 1995. до 2002.

Њен редитељски опус чини близу стотину позоришних, као и велики број телевизијских и радио режија, од којих многе по сопственим текстовима. Написала је велики број драма, које су доживеле више поставки и бројна извођења. Као редитељ гостовала је у многим позориштима широм бивше Југославије (Црна Гора, Словенија, Хрватска), а радила је и изван наше земље.

Добитница је многих значајних награда за књижевни и позоришни рад. Измећу осталих, добила је Награду Просвете за књигу године (1994), Андрићеву награду за приповетку (1995), као и награде: „Бранко Ћопић“ за прозу (1996), „Лаза Костић“ за роман (1996), „Паја Марковић Адамов“ за прозу (1997), „Рамонда сербика“ (1998), „Стефан Митров Љубиша“ (1999), „Јоаким Вујић“ (2001), „Карољ Сирмаи“, „Тодор Манојловић“… Вида Огњеновић има и неколико Стеријиних награда: 1984. за драматизацију мемоарске прозе Гојка Николиша (Коријен, стабло и епилог); 1991. за текст савремене драме Је ли било кнежеве вечере и награду Округлог стола критике СП за истоимену представу; 2001. за текст и режију драме Јегоров пут. Та представа је добила и Стеријину, као и награду Округлог стола критике. Проза и драме Виде Огњеновић превођене су на енглески, мађарски, македонски, немачки, француски, чешки, пољски, бугарски…

Била је амбасадор Србије у Ослу и у Копенхагену.

Вида Огњеновић је председница српског и потпредседница међународног ПЕН-а.


БОРИСЛАВ ЧИЧОВАЧКИ

b.cicovackiРођен је у Сомбору, 1966. Дипломирао и магистрирао обоу на Академији уметности у Новом Саду, у класи професора Љубише Петрушевског. Последипломске студије обое завршио је и на Свелинк Конзерваторијуму у Амстердаму, код проф. Хана де Вриса. На Природно математичком факултету у Новом Саду дипломирао је биологију. На Академији уметности у Новом Саду је радио као асистент за предмет обоа. Наступао је као солиста са Београдском филхармонијом, Загребачком филхармонијом, Војвођанском омладинском филхармонијом, са Гудачима Св. Ђорђа, Београдским гудачким оркестром „Душан Сковран“, камерним оркестром Camerata academica из Новог Сада и другим ансамблима. Као солиста и камерни музичар редовно концертира широм Европе. Учествовао је на више значајних музичких фестивала, као што су Лапонски фестивал камерне музике у Шведској, Musique en scène у Лиону, Musique action у Нансију, WДР-Фестивал нове камерне музике у Витену, БЕМУС, фестивали у Сијени, Бечу, Торину, Брегенцу, Улму, Амстердаму, Сплиту, Охриду и Будви. Такође је одржао концерте у Антверпену, Бриселу, Паризу, Минхену, Москви и Ротердаму. Од 1994. до 2002. био је стални члан ансамбла за савремену музику Tickmayer Formatio из Орлеана (Француска), са којим је наступао у представама Јожефа Нађа. Премијерно је извео седамдесет композиција српских, холандских и немачких композитора, од којих је педесет написано за њега. За Борислава Чичовачког су, између осталих, писали Душан Радић, Дејан Деспић, Властимир Трајковић, Исидора Жебељан, Стеван Ковач Тикмајер, Александра Вребалов, Ивана Стефановић, Мирјана Живковић, Rokus de Groot, Chiel Meijering и други. Снимао је за све водеће радио и телевизијске куће у некадашњој Југославији, као и за холандски, француски, мађарски радио и за WDR. Неки од његових снимака објављени су на компакт дисковима у Холандији (Emergo Classics Nederland), Великој Британији, Немачкој (WDR) и Србији (ПГП РТС, MASCOM Records, САНУ). Дискографска кућа Oboe Classics из Лондона објавила је 2013. солистички компакт диск Борислава Чичовачког са снимцима музике Исидоре Жебељан: ‘Balkan Bolero – chamber music of Isidora Žebeljan’ (CC 2028). Оснивач је и члан Жебељан оркестра. Један је од оснивача Фондације Барка из Амстердама, која има за циљ презентовање српске културе у иностранству.

Његов књижевни рад обухвата осам објављених књига: пет романа (У старини име му беше Хемус, Црни кос а по пољу божури, Растанак у четири призора, Расковник, Муве на узглављу), две збирке приповедака (Недописане биографије или Писмо из амстердама и О смрти и повратку) и једна историјска фантазмагорија (Потамнели анђели балканских ратова). Примарни издавач књижевних дела Борислава Чичовачког је издавачка кућа Atlas Contact iz Amsterdama.

Чичовачки је вишеструки добитник стипендија Фонда холандских писаца и Фонда за културу града Амстердама. Његов роман Црни кос а по пољу божури уврштен је међу десет најбољих књига балканских писаца објављених у Холандији, према избору критичара дневног листа NRC Handelsblad, 2002, а историјска фантазмагорија Потамнели анђели балканских ратова номинована је у Холандији за Европску награду за књижевност, 2014. За роман Расковник добио је награду ‘Кочићево перо’, 2014. Учествовао је на међународним књжевним фестивалима у Белгији и Холандији, а децембра 2013. био је писац ‘in residence’ ПЕН центра Фландрије у Антверпену. Такође пише приповетке, чланке и критике за холандске дневне листове и часописе. Четири његове књиге су у Србији објавили издавачи Народна књига, Архипелаг и Booking.

Као колибретиста учествовао је у изради либрета за две опере Исидоре Жебељан: Зора Д, која је премијерно изведена у Амстердаму, 2003, у продукцији Opera Studio Nederland и Бечке камерне опере, а у режији британског редитеља Дејвида Паунтнија, и Маратонци, која је премијерно изведена на Фестивалу у Брегензу (Bregenzer Festspiele), 2008. Аутор је либрета за две опере Исидоре Жебељан: Симон изабраник, која је, као поруџбина Опере из Гелзенкирхена, премијерно изведена у Есену, 2009. и Две главе и девојка, која је премијерно изведена на фестивалу Settimana musicale senese у Сијени, 2012. Књиге и либрета Борислава Чичовачког превођени су на холандски, мађарски, немачки и италијански језик.

Борислав Чичовачки се активно бави и музиколошким радом, интересујући се првенствено за српску музику 20. века. Досада је објавио више текстова у Немачкој (Furore Edition), Холандији (ArtEZ Press) и Србији. Учествовао је на Међународном конгресу музиколога, у организацији Универзитета у Амстердаму, 2002, као и на музиколошким скуповима у Србији. Писао је и текстове за компакт-диск књижице за дискографске куће Emergo Classics Nederland, Chandos Records и Oboe Classics из Велике Британије, CPO из Немачке и ПГП РТС и MASCOM Records из Србије. Био је члан Одбора Владе Републике Србије за прославу стогодишњице рођења Љубице Марић и уредник музичког дела програма прославе, која је одржана под покровитељством УНЕСКО-а, 2009.
Држао је предавања о српској музици на Hochschule für Musik у Хановеру и на Међународној летњој школи филозофије у Leusden-u (Холандија), 2010. Уредник је и аутор текстова за издања дела српске композиторке Лудмиле Фрајт код издавачке куће Certosa Verlag из Немачке. Члан је Одбора за заштиту српске музичке баштине Српске академије наука и уметности.

Професор је камерне музике на Филолошко уметничком факултету у Крагујевцу.

Прича је то о Новом Саду, из времена које наше памћење још повезује са осећајем безбрижности и са надом да је све било могуће и оствариво, да су наши животи били предодређени за срећу. Прича је то и о Новом Саду на почетку деведесетих, када је рушење вредносних и моралних критеријума започело битку против нас, из које смо сви ми изашли као рањеници. Прича о страдању духовности и уметности, посвећена успомени на композитора Жељка Авдаловића.

Б. Чичовачки

Синдром исељеничког удара

Глобална нација оних који су странци у државама у којима живе, данас броји око педесет милиона људи. Ту нацију чине избеглице, исељеници, људи на привременом пословном боравку у земљама чије држављанство немају, затим илегалци из сиве исељеничке зоне који живе између две могуће казне, чекајући шансу да се домогну некаквог легалитета. Историја бележи да је миграција стара колико и човечанство, па иако је оно у свему напредовало, синдром свеукупне исељеничке пометње код човека остао је у основи исти, без обзира на значајно различите околности и глобално обједињавање ефикасним комуникационим средставима.

И кад човек по свом избору мења место боравка, државу или континент и, с пуно воље, циљано одлази тамо где ће наставити живот, ни та воља, ни пажљиве припреме, нису довољне да му створе имунитет од исељеничког удара. Но, он је, наравно, знатно јачи и теже се савладава уколико је то исељење на било који начин присилно, чак и кад присила није опресивне природе, већ је питање сједињавања породице или пословних предности. Пошто то искуство подељеног живота на пре и после није ново, као што нису ни разни програми за психолошко ублажавање стреса изазваног том променом, ипак, тај синдром је у ствари налик понорници, он делује као подземна вода. Све споља изгледа логично, иде својим током, као по уџбенику. Период такозваног прилагођавања тече наоко сасвим добро, посао даје самопоуздање, а упознавање средине, стицање нових навика, пријатеља, баш као у књизи.

Но, све то, укључујући – с уџбеником или без њега – искуство, говори да је то много сложеније но што се уџбеником може изразити и решити. И усељеници који су изабрали нову средину и они који су у њу натерани, остатак живота проведу између два света, никад сасвим не одлазећи из оног који су морали да напусте, нити икад у потпуности прихватајући онај у који су дошли, или убегли.

О том чудном и тешко објашњивом синдрому/ инстинкту, говоримо у представи Оставите поруку или Бегунци. И сам бегунац из зараћене Југославије почетком деведесетих, музичар и књижевник Борислав Чичовачки, написао је о том свом бекству приповетку сачињену искључиво од порука на телефонској секретарици. Из њих се читају стрепње, страхови и недоумице групе младих музичара који су тих година успешно ступали на музичку сцену као тек дипломирани професионалци.

Рат почиње, Југославија се распада, креће мобилизација, оркестар који су били формирали се осипа, јер чланови и чланице беже из земље прикључујући се егзодусу младих пацифиста. У тој причи, лапидарно сведеним начином казивања, Чичовачки је прецизно приказао претеће откуцавање предратног и ратног сата. Главни јунак приче, млади композитор Селимовски (писан према стварној личности), бежи са својом девојком, с којом се на брзину и тајно венчава, у Јужну Африку. И ту се приповетка завршава.

При првом читању приче схватила сам да је она одличан материјал за сцену, иако потпуно неподатна за драматизацију. Одлучила сам да напишем драму о избегличком искуству тих жртава рата, чији пацифистички став многи неправедно називају издајом, јер се нису одазвали позиву отаџбине за рат. Драма се одвија у Јужној Африци, новом домицилу младог композитора и једне групе избеглица која је, као и он, тамо стигла бежећи од захуктавања ратног сукоба у Југославији. Композитор Селимовски је дошао на идеју да се избори са свежим успоменама тако што ће од телефонских порука направити либрето и компоновати модерну оперу за телефон и гласове. Преслушавање тих порука постаје за то мало друштво бегунаца једна врста исељеничког блуза. Као и вечита расправа о природи јавне обавезе и личне кривице, односно о питању: Да ли је морална обавеза лечити домовину од људождерства, или јој се одано бацати у чељусти кад огладни?

Вида Огњеновић

svetislav-jovanov2Како звучи прошлост? Или, на који начин се „гласа“? Да ли музика представља ону битну „копчу“ која нас спаја са сећањима – или је она управо само ткиво тих сећања? Најзад, да ли је бекство од самог себе увек и најпре потискивање унутрашње мелодије која чини срж индивидуе?

Унутар простора који оцртавају ова питања збива се драмски пројекат Виде Огњеновић Оставите поруку, настао према мотивима романа Борислава Чичовачког. Прича о изгнанству током ратова деведесетих, као и о чежњи (изгнаника) за све више недосежним завичајем, стиче универзалну вредност тек посредством музике – као теме, жељене вредности и, што је најважније, самог пута.

У суптилној мрежи ове приче, јунаково – изабрано, а принудно! – изгнанство показује се постепено и убедљиво као осуђеност на туђе звукове („овај убилачки бруј, ово пљуцкаво плажење ваздуха…“). Као супротну тежњу у оркестрацији драмске целине, Вида Огњеновић уводи процес којим се гласови, као драмски отисци сећања, изнова преображавају у лица; али та лица више нису ничији инструменти, већ независна сећања која зову, пате и крваре.

И тако, док прича о (јунаковој) борби за нову музику постаје грчевита тежња да се превазиђе отров сећања, механичка трака која чува гласове бившег живота ипак постаје судбина: смрт је само још једна интонација која ће на њој остати забележена.

Светислав Јованов

Фотографије: Миомир Ползовић
ВРХ СТРАНЕ