zizela

ПОДЕЛАО БАЛЕТУО ДИРИГЕНТУСАДРЖАЈКРИТИКАФОТОВИДЕО
Адолф Адам
ЖИЗЕЛА

балет у два чина

Либрето: Т. Готје, В. Сен Жорж, Ж. Корали
Кореографска редакција: Леонид Лавровски по Жилу Пероу
Према кореографији и режији Милице Јовановић
Диригент: Микица Јевтић
Према сценографији Милете Лесковца адаптирао: Саша Сенковић
Костимограф: Мирјана Стојановић Маурич
Балет обновили репетитори: Оксана Сторожук, Милан Лазић, Маја Грња, Андреја Кулешевић, Бранка Глигорић, Борис Ладичорбић

УЛОГЕ

Жизела, сеоска девојка:
Ана Ђурић

Гроф Алберт, прерушен у сељака:
Андреј Колчериу / Самјуел Бишоп

Жизелина мајка:
Бранка Глигорић / Татјана Ненадовић

Хиларион, шумар:
Давид Груосо / Самјуел Бишоп

Војвода од Курландије:
Бојан Раднов / Иван Ђерковић

Батилда, његова кћи, вереница Грофа Алберта:
Верица Козарев Кларић / Јелена Вукадиновић, Надежда Салак

Вилфрид:
Иван Ђерковић / Ђулио Милите

Pas de deux:
Лана Стојановић, Иван Милан / Дуња Лепуша, Катарина Кљајић, Јука Мацујама, Игор Таубер, Давид Груосо

Мирта, краљица вила:
Соња Батић / Катарина Кљајић, Олга Аврамовић

Виле пратиље:
Сања Павић, Милена Кркотић / Дуња Лепуша, Катарина Кљајић, Олга Аврамовић, Лана Стојановић

Жизелине другарице:
Јелена Марковић, Милена Кркотић, Олга Аврамовић, Сања Павић, Маријана Ћурчија, Дуња Лепуша / Мирјана Дробац, Соња Гаврилов, Весна Илић Бишоп, Лана Стојановић, Верица Козарев Кларић, Јована Пауновић, Соња Батић, Катарина Кљајић

Валцер: Јелена Дангузов, Бојана Матић, Милана Самарџић, Јована Пауновић, Јелена Николић, Весна Огњанов, Марија Вученовић, Ајака Саито, Соња Гаврилов, Милица Јелић, Настасија Иветић, Дејана Бајић* / Олга Аврамовић, Дуња Лепуша, Сања Павић, Катарина Кљајић, Весна Илић Бишоп, Лана Стојановић, Милена Кркотић, Соња Батић, Теона Радановић, Јука Мацујама, Настасја Иветић, Бобана Роквић, Дејана Симатовић, Маја Кувељић, Милица Јелић, Надежда Салак

Сељачка игра: Љиљана Јокановић, Љубица Селаковић Бандић, Ивана Прибић, Ирена Месарош, Настасја Иветић, Зорана Димитријевић, Мина Радовић, Дејана Симатовић, Зоран Трифуновић, Ђулио Милите, Наојуки Ацуми, Игор Таубер, Александар Бечварди, Панајотис Дионисакопулос, Никола Стаменковић, Марко Дубовац / Мина Радовић, Јелена Николић, Јелена Дангузов, Јована Пауновић, Теона Радановић, Соња Гаврилов, Весна Огњанов, Марија Вученовић, Милана Самарџић, Ајака Саито,Бобана Роквић, Ивана Нанић Сувачаревић, Ђулио Милите, Игор Таубер, Лазић Ранко, Давид Груосо, Ђерковић Иван

Виле (II чин): Весна Илић Бишоп, Соња Гаврилов, Јелена Николић, Јелена Дангузов, Мина Радовић, Јована Пауновић, Милана Самарџић, Маја Кувељић, Теона Радановић, Милица Јелић, Бојана Матић, Весна Огњанов, Дејана Бајић*, Марија Вученовић, Настасја Иветић, Ајака Саито, Дејана Симатовић, Јука Мацујама / Дуња Лепуша, Катарина Кљајић, Верица Козарев Кларић, Јелена Марковић, Сања Павић, Олга Аврамовић, Маријана Ћурчија, Мирјана Дробац, Соња Батић, Јука Мацујама, Ирена Месарош, Надежда Салак,Бобана Роквић,Милена Кркотић

Пратња војводе, соколари, копљари: Татјана Ненадовић, Ивана Нанић Сувачаревић, Биљана Бабијановић, Ненад Вуковић, Ранко Лазић, Владислав Шегуљев**, Мирослав Стојиљковић**, Александар Ђурђевић*, Жикић Алекса*, Нестор Михајловић*, Стефан Микан**, Мирослав Сузић*

*ученици Балетске школе из Новог Сада, **статисти

ОРКЕСТАР СРПСКОГ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА

Концертмајстори: Сергеј Шаповалов, Владимир Ћуковић
Корепетитори: Золтан Гајдош, Дејан Бркић
Инспицијенти: Тања Цвијић, Иван Свирчевић
Дизајн светла: Марко Радановић
Тонски сарадник: Предраг Петрушевски

Праизведба: 28. јуна 1841, париска Опера (Académie Royale de Musique)
Прво извођење у СНП-у: 11. марта 1962.
Обнова као премијера: 26. октобра 1996; обнова: 17. децембра 2009, СНП
Премијерна обнова: 23. септембра 2017, СНП, сцена „Јован Ђорђевић“, 19.00

Представа траје око 2 сата и има једну паузу.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени су у радионицама Српског народног позоришта.

ЖИЗЕЛА ИЛИ РАЂАЊЕ КЛАСИЧНОГ БАЛЕТА

Када је 1841. у париској Опери изведен балет Жизела, и поред нечувеног успеха, мало ко је могао замислити све оно што ће из тог балета произаћи: основа и разлог свеколике уметности будућих времена.

Додуше, ни Жизела, као ни било шта друго, одлучујуће, не само у свету уметности, није у том свом “новом”, била усамљена, имала је и она своје претходнике. Међу тим претходницама највећи и најплодотворнији био је балет Силфида за који је либрето написао А. Нури, славни тенор, први тумач толиких улога, међу којима и Роберта у Мајерберовој опери Роберт ђаво, у чијем III чину, у неком готском манастиру, авети посрнулих монахиња изводе једну сатанску игру. Та игра, у кореографији Филипа Таљонија, са његовом кћерком Маријом у насловној улози, тако је импресионирала славног тенора, да је добио инспирацију да напише либрето за цео балет, који ће непуна четири месеца касније (12. марта 1832), бити изведен у париској Опери, на музику Жана Шнајцкефера. Тим либретом постављена је темељна шема романтичног балета, од Жизеле до Лабудовог језера. По тој шеми, први чин је претежно реалистичан и сеоски, док је други у ноћном штимунгу, потпуно натприродан, у шуми крај језера … са бићима иреалним, оптерећеним двема неумитностима: љубављу и смрћу.

Полазећи од духа свога времена, од романтичарске потребе за бегом од свакидашњег живота, Таљони је, пошао сновима, миту и мађији. На том путу реформисао је дотадашњи балет, обогатио његову изражајност, раширио његове границе, уводећи у њега и стилизоване народне игре и сцене из живота, као и пантомиму. Увео је и нов костим, измислио нове патике и са њима остварио игру на врховима прстију. Једном речју, основа свега онога што се подразумева под не само романтичним већ и класичним балетом, везано је за Таљонијево име.

ИДЕЈА О БАЛЕТУ ЖИЗЕЛА потекла је из љубави Теофила Готјеа према балерини Карлоти Гризи, која тек што је дошла у Париз са Жил Пероом, славним балет-мајстором и кореографом, који је открио у њеној петнаестој години у Театру “Сан Карло” у Напуљу, постајући њен учитељ и муж. Садржај је нашао листајући Хајнеову прозу, Слике с путовања, у којој је наишао на некакву легенду словенског порекла, у којој невесте, умрле пре венчања, као виле, сваке ноћи устају из својих гробова, да би играле, и тако задовољиле жељу коју им је живот на земљи ускратио … и тешко оном ко их у томе прекине, поготову – младићима. Тај би морао играти са њима све док од умора – не умре.

Управо та жеља за игром, доведена до симбола младости али и трагедије, учиниће Готјеову Жизелу балетским бићем “пар екселанс”, ком је игра што и смртна пресуда, али у исти мах и романтичарски идеал.

МУЗИКУ ЗА ЖИЗЕЛУ НАПИСАО ЈЕ АДОЛФ АДАМ, композитор лаког пера, који је већ био компоновао своју познату и некад веома популарну оперу Постиљон из Лонжимоа, а познат је и по опери Кад бих ја био краљ. У историји музичког театра забележен је као ретко плодан стваралац: за 26 година своје позоришне каријере компоновао је 41 оперу-комик и 13 балета!… али од свега тога остала је само Жизела, коју је компоновао за мање од три недеље.

Иако је Жизела први прави и комплетни романтични балет, за који се може рећи да је велики, који је своју садржину па и драматску линију развио до потпуне перфекције, доводећи је до обрасца она је ишчезла са репертоара своје матичне куће – париске Опере – 1868, да би се тек за време чувених руских оперско-балетских сезона (1908-1911) под водством Сергеја Дјагиљева, опет тамо вратила (18. јуна 1910), са Тамаром Карсавином и Вацлавом Нижинским незаборавним звездама Руског балета. Било је то ново и тријумфално рађање Жизеле, које је опет пронело широм западног света, да би у њему остала и заузела место које јој историјом припада.

(Др Сл. Т.)


Можете ли замислити филхармонију која никада не свира Бетовенове симфоније, драмско позориште које нема на репертоару Шекспира или кинотеку која не приказује Чаплинове филмове? Исто тако је тешко наћи професионални класични балетски ансамбл који не изводи чувени романтични балет композитора Адолфа Адама, Жизела. Вредност тог балетског дела у његовим појединачним компонентама, посебно његова музичка структура, не може се мерити с врхунским остварењима музичко-сценских уметности. Па ипак, већ више од век и по оно представља окосницу класичног балетског репертоара на свим играчким позорницама света. Жизела или Вилисе (Giselle, ou Les Wilis), фантастични балет у два чина, изведен је први пут у париској Опери 28. јуна 1841. године. Адолф Адам је компоновао ритмички једноставну и мелодијски маштовиту, лако прихватљиву партитуру, док су либрето, према путним записима Слике с путовања Хајнриха Хајнеа написали Теофил Готје и Верноа сен Жорж, уз помоћ тада познатог играча Жила Пероа, једне од најистакнутијих личности епохе балетског романтизма, који је заједно са Жаном Коралијем био и први кореограф.

На премијери, насловну улогу је играла љубимица Теофила Готјеа, Карлота Гризи. О тој изванредној балерини Хајне је надахнуто писао да „има особине етеричних духова, чије дивне и заводничке игре пружају народу основу за многа чудесна предања“. У овој улози се нарочито прославила позната лирска балерина XIX столећа Марија Таљони, коју су савременици називали „неземаљска силфида“. Дубоко осећајна Жизела била је у првим деценијама нашег столећа Ана Павлова, која је, по сведочењу очевидаца, у првом чину „измамљивала сузе“, а исту улогу је уз префињену меланхолију играла и Олга Спасивцева (Александровна). Ненадмашни романтичар Вацлав Нижински био је незабораван  интерпретатор главне мушке улоге, принца Алберта. Он је заједно са познатом руском балерином Тамаром Карсавином 1910. у Жизели, приликом гостовања чувене трупе Руски балет, освојио избирљиву париску публику. Галина Уланова, Наталија Макарова (Романова), Ивет Шовире, Маргот Фонтејн, Алисија Алонсо, Раиса Стручкова, Карла Фрачи, Наталија Бесмертнова биле су, свака на свој начин, изванредне интерпретаторке изражајно и технички веома сложене насловне улоге у Жизели.
/…/
Основна идеја тог типично романтичног балета је љубав. Она пролази пут од безазлене игре, кроз обману и смрт, преко безнадежности до узвишеног самопрегора који има неодољиву снагу да победи и саму судбину. Иако је тема овог балета, свакако, помало старомодна, Жизела, ипак, привлачи својом неизвештаченом наивношћу и топлом осећајношћу публику и овог нашег, компјутерског времена.

Милица Зајцев, Откривамо тајне балета, Прометеј, Нови Сад, 1996

МИКИЦА ЈЕВТИЋ

mikica-jevtic2Рођен 1977. у граду Хорбу на реци Некар у Баден – Виртембергу (Немачка). Студије дириговања завршио је 2003. године на Националној музичкој академији Украјине у Кијеву у класи професора Алина Власенка, а на истој високој музичкој школи дипломирао је и на одсеку за хармонику код професора Павела Фењука.

Од 2001. до 2003. био је диригент Симфонијског оркестра и Оркестра Оперског театра града Дњепропетровска у Украјини. С Гудачким оркестром Кијевске музичке школе наступао је у Шпанији, Пољској, Немачкој, Португалији, а имао је и бројне концерте с Националним симфонијским оркестром Украјине.

Шест година (од 2005) је радио као диригент оркестра Музичке школе у Шапцу, да би 2011. постао стални диригент Оркестра Српског народног позоришта у Новом Саду. Сарађује с Војвођанским симфонијским оркестром.

Диригент Микица Јевтић интезивно сарађује са ансамблом за савремену музику „2К+“ афирмишући тако дела младих композитора.

Досадашњи оперски репертоар Микице Јевтића садржи дела: Чајковског (Евгеније Оњегин), Вердија (Набуко, Риголето, Травијата), В. А. Моцарта (Фигарова женидба, Чаробна фрула), Римски-Корсакова (Царска невеста), Пучинија (Мадам Батерфлај), Доницетија (Лучија од Ламермура, Љубавни напитак), К. Орфа (сценска кантата Кармина бурана), И. Калман (Кнегиња чардаша).

На уметниковом актуелном балетском репертоару за чије извођење добија и посебне похвале су остварења: Петра Иљича Чајковског (Крцко Орашчић, Лабудово језеро, Успавана лепотица), Лудвига Минкуса (Дон Кихот), Микиса Теодоракиса (Грк Зорба), Адолфа Адама (Жизела), Сергеја Прокофјева (Ромео и Јулија).

Из Јевтићевог концертног репертоара издвајају се: Гала концерт Опере (13. јануарa 2012), Гала концерт Опере (14. јануарa 2013), Новогодишњи концерт – Гала концерт Опере (11. јануарa 2014), Гала концерт Опере (24. мајa 2014), Балетски гала концерт (7. јунa 2014), Кад је опера срела филм (Новогодишњи гала концерт солиста, Хора и Оркестра Опере СНП, 13. јануарa 2016).

Добитник је прве награде на 1. Међународном такмичењу диригената „Стефан Турчак“ у Кијеву 2006.


Балетски драгуљ

Музика Адолфа Адама за балет Жизела је префињена и деликатна попут француских парфема. Тешко је поверовати да је композитор комплетну партитуру написао за мање од три недеље. Иако је написан 1841. балет је нестао са репертоара матичне париске Опере, да би се 1910. са великим успехом вратио за време Руских сезона под вођством Серегеја Дјагиљева. Морамо рећи да су мали део балета компоновали Лудвиг Минкус и Чезарe Пуњи. Ово је једна свевременска прича о изгубљеној љубави која је јача од смрти. Балет Српског народног позоришта се поново враћа овом балетском „драгуљу“, на радост свих нас и наше верне публике.

Микица Јевтић, диригент

I чин: Радња се збива у средњем веку, на падинама уз Рајну. Безазлена сељанчица Жизела заљубљује се у грофа Алберта, који, прерушен у сељака, лови дивљач заједно са својом свитом у шуми недалеко од села. Заустављају се пред Жизелином кућом да би се окрепили. Њихову игру прекида шумар Хиларион који воли Жизелу, а презире свог супарника Лојса, још не знајући да је он гроф Алберт, који се представља другим именом како би лакше завео Жизелу.
Заљубљени се састају, она кида латице цвета, питајући да ли је он воли. Алберт је, разуме се, спреман да јој се на то закуне; Жизела, преплашена, забрани му да то чини. Појављује се поново Хиларион, она га одбија, а он се заклиње да ће јој се осветити. Виноградари, младићи и девојке, прослављајући бербу, наилазе и Жизела се хвата с њима у низ веома живахних игара, мада је мајка преклиње да се чува: у претераној љубави за игру, могла би да умре и постане Вила. У том се војвода од Курландије и његова кћерка Батилда враћају из лова. Батилда је очарана Жизелом и поклања јој своју огрлицу. Долази Хиларион, показујући мач младог Алберта и открива превару. Жизела, сазнавши да је Алберт вереник лепе војвоткиње, погођена до дна душе, баци огрлицу и зграби мач да себи прекрати живот. Бунца, губи разум и пада мртва, а Алберт се, од бола, сруши преко ње.

II чин: Гробље на месечини. Жизелин гроб. Шумар Хиларион пролази између гробова, мучен грижом савести и ишчезава. Откуцава поноћ, појављује се Мирта, краљица вила, обавијена белим веловима; у руци држи гранчицу мирте, симбол своје моћи. Придружују јој се друге виле, затим се отвара гроб и из њега излази Жизела. Поклонивши се пред Миртом, заигра, али неко се приближава. Виле падају у несвест. То је гроф Алберт, који се са букетом љиљана у наручју, сруши на гроб своје љубљене, измучен закаснелим сазнањем да је волео Жизелу. Њен дух га облеће и нестаје па гроф мисли да му се све привиђа. Виле се враћају, хватају издајника Хилариона и после махните игре бацају га у језеро. Али Мирта жели да казни грофа: играће и он, док га смрт не обори. Жизела преклиње Мирту, која је неумољива и удешава да гроф Алберт буде близу гроба, чији крст треба да га заштити. Узалуд. Мирта својим жезлом додирује Жизелу, која почиње безнадежно да игра с Албертом. Грофове снаге су исцрпене и треба да га стигне судбина као и шумара Хилариона. Чују се звона која најављују зору, чаролија нестаје, сени невеста се враћају у свој неземаљски свет. И несрећна Жизела се враћа у царство мртвих, пошто је Алберту пожелела да буде срећан са Батилдом. Жизелина љубав, чак и после смрти, спасава му живот.

zizela-scena
Фотографија: Миомир Ползовић

ВЕЧНА ЖИЗЕЛА

Јуна месеца 1841. године париска Опера доживела је национални тријумф извођењем балета Жизела или Виле на музику Адолфа Адама и кореографију Жана Коралија. После 176 година новосадско Српско народно позориште премијерном обновом истог балета, под називом Жизела, 23. септембра отвара своју 157. позоришну сезону.
Дуг живот и популарност код публике овог белог балета, говори нам да је то дело највише балетске вредности које ставља на пробу врхунске техничке и креативне моћи ансамбла једног балета. Жизела је испит зрелости њених протагониста а игра ансамбла у II чину је највиши домет који један Corps de Ballet може да постигне. Хајнеовска прича о девојкама у белим хаљинама које умиру пре венчања, њихова вилинска, лебдива, неовоземаљска тела која „играју по петељкама цвијећа не помичући их“ у романтичном играчком стилу остају за вечност.

Кореографију Милице Јовановић, у редакцији Леонида Лавровског по Жилу Пероу, преносили су репетитори балета, тумачећи дело својственим уметничким виђењем. Осетан је био недостатак оригиналних кореографских пасажа, ставова и поза као и стилске обојености игре, што су и примарни недостаци обнове чувеног балета. Представа је текла уједначеним темпом коректног извођења у којем су протагонисти дали највећи допринос у разумевању класично играчких, стилских и глумачких задатака.

Ана Ђурић је свом лику Жизеле даривала све што је до сада стекла на балетској сцени. Сво њено уметничко биће стапало се са ликом велике играчке јунакиње. Мало је говорити о Аниној сигурној техници, о лебдивим вилинским скоковима, уверљивом лудилу или о присутној истинској љубави према Алберту од почетка до краја представе. Реално је рећи како нам се чинило да је испред нас сама Жизела и да чудесном игром промиче у магли омекшаној месечином немачких шума. Верујемо да ће ова улога остати Анин форте у њеној уметничкој каријери.

Андреј Колчерију је био уздржан у љубавној игри на самом почетку представе, али је зато у II чину интерпретативно и технички био веран Албертовом лику. Већ стечена играчка зрелост дала је посебност његовој игри, партнерству и драмским моментима.

Соња Батић у улози Мирте, владала је сценом гордошћу истинске краљице. Хладна и неумољива, непокретног лица кретала се сценом изузетним suivi-јеом.

Самјуел Бишоп је сигурном техником и ваљаним глумачким настојањима остварио успешан лик шумара Хилариона.

Ансамбл Балета је играо дисциплиновано и коректно. Но, сигурно је да је девојкама у лепршавим белим хаљинама требало још проба. Недостајала су, нарочито, улагања у хомогеност вилинске игре и настојања да делују јединствено, да својом хармонијом буду поистовећени са индивидуалношћу носиоца главних улога.

Одлуком да балет Жизела отвори нову сезону СНП-а, указано је повереље балетском ансамблу и свим осталим учесницима (диригент и Оркестар, сценограф и костимограф), у припремама за прво подизање завесе. Била је одговорност и храброст да се у кратком временском року представи ремек-дело светске балетске литеартуре. Ипак, забележене су нове извођачке вредности. А за игру, која није достигла истински „жизелински“ артизам, остаје време у којем је могуће ново сазнање и нова игра.

Ксенија Дињашки, балетски критичар, Вечна Жизела, 3. октобар 2017.


БРАВО, АНА

„БРАВО АНА!“ Шта друго рећи младој новосадској балерини, солисткињи Балета Српског народног позоришта Ани Ђурић након представе Жизела у којој је са перфекцијом иманентном врхунским балеринама у пуном техничком и интерпретативном сјају остварила насловну улогу.

Њена дисциплина духа, недвосмислен таленат као и рад са балет-мајстором Оксаном Сторожук три су упоришне тачке на којима, веома успешно, почива њена уметничка игра на пољу класичног балетског израза, развијајући се узлазном линијом.
Ана Ђурић је за непуне четири сезоне играња на сцени СНП-а остварила респектабилан и надасве пожељан број насловних улога у класичним балетима попут „Дон Кихота“, „Крцка Орашчића“, „Ромеа и Јулије“, „Успаване лепотице“, „Лабудовог језера“, „Жизеле“.

Њена играчка персона, добила је на тај начин онај изузетни плесно-захтевни амбијент који од играча изискује, вежбање, вежбање и вежбање.., рад на комплексном уметничком изразу и затим обједињавање техничких домета са плесном изражајношћу. Тако су представе у којима је играла, биле њени играчки универзитети а новосадски балетски ансамбл као и партнери, прваци и солисти, попут Андреја Колчеријуа и Ливиу Хара са којима наступа, изванредна подршка њеној играчкој каријери.

Оксана Сторожук је, показалао се то на Анином примеру, изванредан, ако не и врхунски балетски педагог који из властитог плесног искуства уме да пренесе сопствено знање на играче.

Ана Ђурић у том смислу добија поуке које одговорно примењује на своју игру, постижући одличне резултате.
Најсвежији пример је улога Жизеле, у којој је с разиграном љупкошћу успела да изрази невиност и заљубљеност чедне сељанчице, као и да са мером оствари експресију лудила у првом чину. Док је њена трансформација у загробни /вилински/ лик Жизеле у другом чину била на завидном нивоу.

Деловала је етерично, њени скокови били су прецизни, високи и нечујни, а адађа технички изведена до перфекције у суптилној повезаности читавог тела са ваздушастим рукама и вилинским ставом.

Њени дуетни наступи са Ливију Харом /гроф Алберт/, пре свега у великом „pa de deux-u“, зрачили су хармонијом, прелепим позама, брижно извајаним стопалом, како на шпицу тако и класичним ставовима тзв. отворених позиција.

Завидна сигурност с којом је изводила тешке елементе, за које је веома битна концентрација и равнотежа због статичних поза лаганог подизања арабеска, указују на одлично постављен торзо и еластичност ногу.

Ана Ђурић је балерина складне фигуре, хармонично распоређеног талента на свеукупност класичне балетске игре у смислу лакоће скокова, сигурних вртешки и широког распона драмске изражајности, чија естетска појавност на сцени оставља упечатљив утисак. Тако да и овај кратки приказ њеног премијерног наступа у балету „Жизела“ представља само делић увида у оствареност њене најновије улоге са којом је потврдила узлазну линију своје петогодишње играчке каријере.

Што се тиче свеукупног утиска о представи „Жизела“ изведеној 23. априла, на сцени „Јован Ђорђевић“ СНП-а,чини се да јој је, упркос играчком полету ансамбла и солидном наступу осталих протагониста, недостајала кохерентност и „утегнутост“.

Солиста балета Ливиу Хар био је на висини свог играчког задатка у лику грофа Алберта, којег је остварио драмски убедљиво у оба чина, како у соло наступима тако и у изванредној дуетној подршци са Аном. Високих скокова /с мало тврђим доскоком/, пленио је прецизним вртешкама и грацилном играчком фигуром.

Плесни пар Катарина Кљајић и Милан Иван, били су играчки и технички делимично неусклађени у pas de deux-u првог чина, који је иначе веома захтеван, Бојана Митић у улози Мирте, краљице вила, одлично је остварила своју улогу, доносећи атмосферу оностраног, зрачећи етеричношћу и техничком сигурношћу, док је Семјуел Бишоп у лику шумара Хиларона дао свој пуни максимум.

Снежана Субић, 23. април 2015.

Фотографије: Срђан Дорошки
Фотографије: Миомир Ползовић
ВРХ СТРАНЕ