mileva

PODELAO KOMPOZITORKIO DIRIGENTUO REDITELJUO OPERIKRITIKAFOTOVIDEO
PREMIJERA – PRAIZVEDBA opere povodom 150. godišnjice SNP

MILEVA

Po motivima iz života Mileve Marić Ajnštajn Aleksandre Vrebalov

Libreto: Vida Ognjenović, prema sopstvenoj drami Mileva Ajnštajn
Adaptacija teksta: Aleksandra Vrebalov
Dirigent: Aleksandar Kojić
Reditelj i scenograf: Ozren Prohić, Hrvatska
Kostimograf: Jasna Badnjarević

Dirigent Hora: Vesna Kesić Krsmanović
Scenski pokret: Lidija Radovanov
Dizajn svetla: Deni Šesnić, Hrvatska
Dizajn zvuka: Marinko Vukmanović
Snimci i efekti: Doroteja Vejnović

ULOGE

Mileva junior: Darija Olajoš Čizmić
Mileva senior: Violeta Srećković
Albert: Vladimir Andrić, k.g. Beograd
Zorka: Jelena Končar
G-din Marić: Branislav Jatić
G-đa Marić: Marina Pavlović Barać
Profesor Veber: Miljenko Đuran, k.g. Hrvatska
Milana: Verica Pejić
Helena: Laura Pavlović
Ružica: Maja Mijatović, k.g. Beograd
Beso: Saša Štulić
Grosman: Branislav Cvijić
Moric: Igor Ksionžik
Erat: Željko R. Andrić
Konrad: Goran Krneta
Poštar: Slavoljub Kocić

ORKESTAR I HOR OPERE SNP-a
Tamburaški orkestar „Novosadski svirci“

Koncertmajstori: Vladimir Ćuković, Sergej Šapovalov
Korepetitori: Danijela Hodoba Leš, Strahinja Đokić
Inspicijenti: Tanja Cvijić, Dejan Teodorović
Glavni asistent reditelja: Dragan Jerinkić
Asistent reditelja: Katarina Mateović Tasić
Stručni konsultant scenografa: Željko Piškorić
Asistent kostimografa: Snežana Horvat
Asistent stručnog konsultanta scenografa: Nada Danilovac

Sufler: Aleksandra Majtan
Majstor tona: Dušan Jovanović
Displej: Ivan Svirčević
Operativni direktor Opere: Lado Leš
Sekretar Opere: Emilija Bilić

Novosadska premijera: 21. oktobar 2011, scena „Jovan Đorđević“
Beogradska premijera – 43. BEMUS: 25. oktobar 2011, Centar „Sava“

Predstava traje dva sata i dvadeset minuta, s jednom pauzom.

Dekor, kostimi i ostala scenska oprema izrađeni u radionicama Srpskog narodnog pozorišta.

Fejsbuk stranica opere „Mileva“

ALEKSANDRA VREBALOV

AleksandraVrebalovNovosađanka Aleksandra Vrebalov studirala je kompoziciju u rodnom gradu, a potom magistrirala i doktorirala u Sjedinjenim Američkim Državama. Napisala je više od pedeset muzičkih komada. Mnogobrojne narudžbine uključuju dela pisana za Karnegi Hol, Klaris Smit centar u Merilendu, Kronos Kvartet, San Francisko Konzervatorijum, Merkin Hol u Njujorku i Festival Balet u Providensu.

Vrebalova je nagrađivana od American Academy of Arts and Letters, Highsmith Composition Competition, Meet the Composer, Vienna Modern Masters, Daglas Mur fonda i dobitnica je više nagrada Udruženja kompozitora Amerike ASCAP, uključujući stipendiju Leonarda Bernštajna. Godine 2010. dodeljena joj je Mokranjčeva nagrada za Stanice – najbolje premijerno izvedeno delo u Srbiji u prethodnoj godini.

Bila je gostujući kompozitor u Mekdauel Koloniji, na američkim operskim projektima, American Lyric Theater i Other Minds Festival u San Francisku; 2000. godine je kao stipendista Rokfeler centra boravila na jezeru Komo.

Dela su joj snimana za Vienna Modern Masters, Nonesuch, Inova i Centaur Records. Kompoziciju Pannonia Boundless je kao partituru objavila izdavačka kuća Boosey & Hawkes 2007. godine.

Član je grupe South Oxford Six, predaje na Siti Univerzitetu u Njujorku, a osnivač je i međunarodnih letnjih kurseva za kompoziciju Leto u Somboru, koji su imali svoju četvrtu sezonu u avgustu 2010. godine.


Reč kompozitorke

Kada sam u proleće 2008. godine pričala sa Milivojem Mlađenovićem, tadašnjim upravnikom SNP-a o jubilarnoj sezoni, rekao je da je pozorište zainteresovano za lokalnu temu – tada sam predložila Milevu. Predložila sam Milevu i zato što njena sudbina ima mnogo elemenata koji su po intenzitetu i bogatstvu prevodivi u operu – to je tragična sudbina, sa karakterima većim od života, sa ljubavi ogromnom i nesrećnom, a Mileva je heroina-mučenica.

Vida Ognjenović je zbog svoje dugogodišnje inspiracije i pisanja o Milevi Marić Ajnštajn bila najlogičniji izbor za libretistu, i na moju veliku radost, složila se da napiše libreto po svojoj drami.

Milevin status kod nas je vrlo kontroverzan – ili je potpuno nepriznata i ignorisana ili je mitologizovana. Bila je klasični „the other“ – iselila se iz zemlje, imala vanbračno dete, bila udata u drugu veru, imala mentalno obolele sestru i dete, bila je razvedena. Sve su to bili tabui, i sve to još na početku XX veka.

Ajnštajn možda nikada ne bi napisao teoriju relativiteta da nije Mileve, ali i takav naš stav Milevu Marić na neki način obezvređuje, jer šalje poruku da ako nije ona zaslužna za teoriju, onda nam nije ni zanimljiva.

U mom najličnijem odnosu prema njoj, preovladavaju teme ženske – šta znači biti jedino žensko u klasi, šta znači imati visoke aspiracije i briljantan um i onda se (kao žrtva vremena i kulture) odreći svih snova i posvetiti porodici, i to porodici koja se raspada na toliko mnogo načina; zatim, inspirativno mi je bilo i to što je sa samo dvadesetak godina bila u žiži progresivnih ideja, intelektualnih debata, izuma, i što je znala da odabere najvećeg genija XX veka, kao i on nju, što je živela slobodno, što nikada posle razvoda nije govorila protiv Ajnštajna. U negativnom smislu, fascinirala me je njena hermetičnost, i to što nikada posle razvoda nije imala želju da se bavi naučnim radom; zanimljivo je i da nije htela da se vrati u Srbiju da živi – gajila je kaktuse i brinula se o šizofreničnom mlađem detetu posle Albertovog iseljenja u Ameriku, kome se tamo kasnije pridružio i stariji sin.

Želela sam da Milevin vojvođanski milje bude muzički definisan. Opera počinje scenom u vojvođanskom ataru kojim ranom zorom prolaze tamburaši prateći pripitog gospodina. Ta tamburaška pesma se do kraja opere pojavljuje u mnogo različitih oblika: kao zvuk muzičkih kutija, kao sećanje na rodni kraj Mileve i njenih drugarica dok su na studijama u Cirihu, kao i na samom kraju opere u potpunoj melodijskoj i ritmičkoj apstrakciji.

Ajnštajnov glas, kao i svi konkretni zvuci koji se pojavljuju kao elektronski, unapred snimljeni elementi, imaju za funkciju da nas svojim simboličkim značenjem, više nego konkretnim, dovedu u emotivno stanje koje za svakog od nas ta simbolika evocira. Kucanje satova, kapanje vode, prolasci vozova – svi ti zvuci predstavljaju kontinuitete, ritmizirane, koji ponekad ukazuju na red, ponekad na raspad – ali uvek na prolazak vremena, na konačnost.

Nadam se da će baš ova, prva produkcija Mileve u režiji Ozrena Prohića naći svoje mesto i na drugim scenama, jer svojom vizuelnom čistotom i duboko osmišljenim tretmanom simbola i arhetipova postavlja aktuelna, univerzalna pitanja i izmešta nas iz lokalnog i istorijskog.

Iz intervjua Zorice Kojić dodatku dnevnog lista Danas, oktobra 2011.

ALEKSANDAR KOJIĆ

aleksandar-kojic-1Rođen u Novom Sadu. Posle završenih osnovnih i specijalističkih studija dirigovanja, na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, usavršavao se na nekoliko različitih majstorskih kurseva: u Beogradu kod prof. Uroša Lajovica, Beču kod prof. Marka Stringera (Universität fűr Musik und darstellende Kunst, Wien), Majncu – kursevi iz horskog dirigovanja (prof. Erwin Ortner i Frieder Bernius, Meinz), Utrehtu – kursevi iz horskog dirigovanja (prof. Timothy Brown, Utrecht), kao i na radionicama za staru muziku (Helmuth Rilling – Mainz i Ton Koopman – Utrecht). Nakon povratka u Srbiju sarađuje s kamernim orkestrom Camerata academica iz Novog Sada i biva angažovan kao dirigent Omladinskog simfonijskog orkestra Srednje muzičke škole „Isidor Bajić”. Ubrzo, 2010. godine, dobija poziv za mesto dirigenta u Operi Srpskog narodnog pozorišta (SNP) u Novom Sadu. Od avgusta 2012. do aprila 2014. bio je direktor Opere Srpskog narodnog pozorišta.

Pored standardnog operskog repertoara, dokazao se i na polju moderne opere. Izvođenje opere Mileva, savremene kompozitorke Aleksandre Vrebalov, nagrađeno je Godišnjom nagradom Srpskog narodnog pozorišta za najbolju opersku predstavu u 2012. godini. Francuska televizija ARTE snimila je izvođenje i emitovala ga šest meseci, nakon čega je Mileva ušla u prvih 15 svetskih produkcija koje je ova televizija snimala tokom 2012.

U proteklih nekoliko godina Kojić je gostovao u Hrvatskom narodnom kazalištu (HNK) u Zagrebu i HNK Ivana pl. Zajca Rijeka (Hrvatska), Segedinskoj operi (Mađarska), Teatru Opere i Baleta u Krasnojarsku (Rusija).

Operski i baletski repertoar: Verdi (Travijata, Trubadur, Aida, Simon Bokanegra, Nabuko, Rigoleto) Pučini (Boemi, Madam Baterflaj, Toska), Čajkovski (Pikova dama, Evgenije Onjegin, Krcko Oraščić), Mocart (Don Đovani), Doniceti (Ljubavni napitak, Pozorišne zgode i nezgode), Rosini (Seviljski berberin), Kalman (Kneginja čardaša), Britn (kamerna opera Okretaj zavrtnja), Gotovac (Ero s onoga svijeta), Bize (Karmen), Vrebalov (Mileva), Orf (Karmina burana), Bajić (Knez Ivo od Semberije), Đ. K. Menoti (Telefon), S. Barber (Partija bridža), P. Hindemit (Tamo i natrag), M. Teodorakis (Grk Zorba), P. Maskanji (Kavalerija rustikana).

Godišnja nagrada Srpskog narodnog pozorišta:
– za dirigovanje opere Pikova dama P. I. Čajkovskog, 2012.
– za praizvedbu opere Mileva A. Vrebalov 2012.
– za Gala koncert povodom 150. godišnjice rođenja Riharda Štrausa 2015.
– za redakciju partiture i dirigovanja koncertnim izvođenjem opere Knez Ivo od Semberije Isidora Bajića, povodom obeležavanja sto godina od smrti kompozitora, 2016.


Reč dirigenta

Postavljajući na scenu operu o Milevi Marić Ajnštajn, ispisujemo novu i po mnogo čemu drugačiju stranicu naše novije istorije. Ovo značajno opersko ostvarenje nije tek puka uspomena na nekoga ko je hodio istim ulicama kojima i mi danas hodimo niti šturi omaž poznatoj ličnosti. To je živi spomenik nekome ko je i danas tu sa nama i pored nas.

Vrlo često vođena i inspirisana muzikom, Mileva sigurno danas deli sa nama ovo svečano sto pedeseto pozorišno leto. Mi je raširenih ruku primamo u naše društvo iz koga nikada nije ni izašla, iako je često tako izgledalo.

Mileva nam neće zameriti. Tiho će poneti novo ruho u koje je zaodenuta njena zemaljska povest. Ovo je opera o njoj.

OZREN PROHIĆ

ozren-prohicRođen 1968. u Zagrebu gde je završio Klasičnu gimnaziju te diplomirao kazališnu režiju i radiofoniju na Akademiji dramske umetnosti i književnost na Filozofskom fakultetu, na kojem je i magistrirao temom o Krleži.

Režirao je preko pedeset dramskih, proznih i operskih naslova u svim važnijim pozorištima i na glavnim festivalima u Hrvatskoj (HNK Zagreb, HNK „I. pl. Zajca“ u Rijeci, HNK Split, Gradsko kazalište Marina Držića u Dubrovniku, Gradsko dramsko kazalište Gavella, Teatar&TD, Dubrovačke letnje igre, Splitsko leto) u Sarajevu (Narodno pozorište, SARTR, Kamerni teatar) i Koblencu, Nemačka.

Od njegovih režija ističu se: Na rubu pameti, Hrvatski bog Mars i Kraljevo M. Krleže, Dum Marinovi sni i Dundo Maroje M. Držića, Kralj Edip Sofokla, Heraklo/Alkestida Euripida, Orestija Eshila, Natan Mudri Lesinga te Ujka Vanja Čehova, a od operskih naslova ističu se: Turčin u Italiji i Seviljski berberin Rosinija, Rigoleto, Nabuko, Magbet, Atila i Moć sudbine Verdija, Đani Skiki Pučinija, Kavalerija rustikana Maskanjija, Orfej Monteverdija, Mazepa Čajkovskog i Adriana Lekuvrer Čilee.

Do sada je radio i dve operske praizvedbe Aska i vuk A. Horozića i Šuma Striborova I. J. Skendera.

Predstave su mu gostovale na brojnim festivalima. Dobitnik je više nagrada.

Vanredni je profesor na Odseku za kazališnu režiju i radiofoniju Akademije dramske umjetnosti u Zagrebu.

Direktor je Opere Hrvatskog narodnog kazališta „Ivana pl. Zajca“ u Rijeci petu godinu.

MILEVA ILI ČUDESNO OGLEDALO SAVREMENOSTI

Početkom 20. veka vladalo je mišljenje, čak i među onim najpozvanijim, da je opera „mrtva“. Pri tome se nije mislilo samo na bespredmetnost stvaranja novih dela ovog žanra, već i na sudbinu postojećih, za koja se smatralo da neće „preživeti“ u umetničkom mnoštvu koje je obećavalo to novo

stoleće. Svedoci smo, međutim, da su proroci pogrešili. Ne samo da njihova „svevideća kugla“ tada nije tačno predskazala, već je izvesno da njene magične moći ne treba uvažavati ni danas. Opera ne samo da je preživela, nego je i ostala, kako je to svojevremeno tvrdio P. J. Salazar, „čudesno ogledalo savremenosti“. Upravo to je i Mileva, muzičko-scensko ostvarenje kompozitorke Aleksandre Vrebalov, koje nam tu našu savremenost smelo baca u lice kroz dramatičnu priču žene-naučnice čiji se životni put pred nama ispreda kao kakva univerzalna priča u kojoj će se svako (svaka) od nas prepoznati.

Ona nam nudi sve – i definiciju ljubavi (da je neobjašnjiva) i proročanstvo o braku (da će ga u 20. veku nestati – kakav neutemeljeni optimizam!) i tvrdnju da je sasvim u redu biti nečiji kišobran (zaštita, oslonac, temelj) i uverenje da će muzika spasiti svet (kao u Atalijevoj Buci). A upravo je muzika ta koja nam saopštava ove važne stvari. A Mileva? Ona muzikom objašnjava sebe samu, od svog prvog predstavljanja koje nosi teret pokreta naniže (da bi se Albert kasnije imao odakle otisnuti u visine), do pučinijevske arije u kojoj uzvišeno brani neobjašnjivost ljubavi. No, i ostali likovi, zajedno sa horom, su tu zato da objasne nju, da nju iskažu onako kako ona to nije umela za života, da nju „dokažu“, „označe“ i „označaje“. Jer se kroz priču o njoj saopštava položaj Žene i njeno nastojanje da bude uzeta u obzir, čak i danas. Feministkinje, pri tom, ne bi trebalo da zadovoljno trljaju ruke, jer je reč o onome što je mnogo više od pukog zahteva za ravnopravnošću.

Ako se u svemu tome ikom desi da, sa onim poznatim brižnim izrazom lica kritičara koji treba da donese estetsku presudu, zaluta u raspravu o tonalnosti ili atonalnosti ove opere, neka se ne trudi.

Sve vrste muzike koje se ovde susreću, od tamburaša, Mocarta, do elektronike, aleatorike, ali i do onog što bi se sada (bez straha) nazvalo tradicionalnim malerovskim pismom, Aleksandra Vrebalov „kroti“ orfejevskom samouverenošću. Sazvuk sekunde koji pri tome vlada znak je dvojnosti, razuma i srca, nauke i umetnosti, ljubavi i mržnje, života i smrti, jezika Našeg i jezika Drugih. Ta dijalektika pulsira u glavnoj junakinji iznutra (a da je ona dostojanstveno podnosi), ili dramatično, brutalno besni spolja, u rascepu svesti njene sestre odmah na početku, ili pomirljivo lebdi tamo gde se susreću i prepliću Mileva devojka i Mileva žena, ili se grči tamo gde se prepliću i sapliću jedno o drugo Mileva i Albert, tamo gde se sudaraju njihova prošlost i budućnost. Muzika nam, međutim, saopštava i ono što bdi iznad ovih antagonizama. Kroz zvuke vozova koji prolaze, vodenih kapi koje padaju u bezdan nepovratka, otkucaje sata koji odbrojavaju život, muzika zvuči o prolaznosti, neminovnosti koja nam preti od samog rođenja i koja nas baš zato nagoni da joj se suprotstavljamo, da joj se neprekidno tvrdoglavo suprotstavljamo lepotom koju tražimo, stvaramo, činimo. Zato kraj Mileve uopšte nije kraj, nije tačka, već ugovor o opstanku, o sećanju, osiguranje od zaborava.

Ira Prodanov Krajišnik

P. S. Čuvajte se valcera. Prokleto je težak.


Povodom opere Mileva
OSVRT NA GLAVNI LIK

Opera Mileva, ostvarena snažnim muzičkim i dramskim idiomom, osvetljava momente života Mileve Marić Ajnštajn koji daju sliku njene sudbine.

Dakle možemo reći da je ovde sudbina lika direktna posledica životnih okolnosti i stvarne ličnosti, ali Aleksandra Vrebalov dodaje operi jednu spiritualnu filozofsku dimezniju u nekoliko poteza, naročito uvođenjem dualiteta protagonistkinje (Mileva junior vs. Mileva senior). Time postiže neposredno suočavanje sadašnjeg sa budućim odnosno prošlim, dakle naglašava istorizam, a izborom dvojnih arija otvara filozofsku, vanvremensku dimenziju Milevine sudbine.

Mileva je rođena kao treće dete, nakon što su prethodna dva (kćerka pa sin) umrla ubrzo nakon rođenja.

Majka, prema izvorima, ne skida crninu nakon gubitka prvog deteta, odlazi redovno u obilazak grobova, i sasvim mogućno nosi u sebi dugotrajnu bol, ako ne i elemente depresije. Doda li se tome da je Mileva rođena s prirođenim iščašenjem kuka otvara se verovatnost za naglašenu osećajnost roditelja, koja onda utiče na njen razvoj.

Izvesno je da je njena posebnost kao prvog deteta koje preživljava, u koje su polagane velike nade, doprinela njenoj jačoj osetljivosti prema roditeljima. Njena izuzetna nadarenost ojačava tu posebnost.

Mileva se tako puna ambicije nalazi na višem studiju fizike u Cirihu, u toku kojeg kreće i početak zanosne ljubavi prema Albertu Ajnštajnu. Njegov uspeh i njihova zajednica postaju njena glavna investicija. Zbližavanje Alberta i Mileve u ljubavnom zanosu, istovremeno je jedan proces emancipacije, psihološke i socijalne. Planiranje porodice bio je složen zadatak za mladi par koji se sukobljava sa nemalim porodičnim preprekama. Oboje su rešavali pitanje lojalnosti prema željama roditelja. Za Milevu u toj vezanosti posebno mesto imala je i mlađa sestra Zorka koja je prema postojećim podacima bolovala od šizofrenije. Par je bio suočen i s predbračnom trudnoćom i davanjem prvog deteta, na usvajanje. U godinama po venčanju, slede rođenja dva sina, oba nadarena, od kojih se kod mlađeg kasnije razvija mentalno oboljenje.

Brak Mileve i Alberta koji traje formalno osamnaest godina, pokazuje ozbiljne teškoće već i pre poslednjih desetak u kojima je Albert odlučio da živi sa novoizabranom ženom. Mileva prolazi kroz više perioda depresije. Nakon razdvajanja s Albertom osnovni sadržaji su joj briga za sinove, često u otežanim uslovima, te za porodicu u Novom Sadu, dok ljubav prema Albertu traje. Mileva je umrla podlegavši komplikacijama moždanog udara.

Ako se vratimo operi i pitanju sudbine, pitamo se da li su događaji u Milevinom životu zagonetni, da li su bili predvidivi, i ako jesu, da li su postojali drugi putevi, drugi izbori. Sudbina se često vezuje sa tragičnim, neželjenim, negativnim, a pozitivno se možda prepoznaje samo kao tragični gubitak nečeg dobrog i lepog.

Pokušajmo dakle uočiti u kojoj meri je vitalnost prisutna u porodici Marić, u kojoj meri je to zajednica koja raste društveno i materijalno, i koliko je elana i ljubavi ugrađeno u napredovanje, u želju za Milevin uspeh. Iščašenje kuka, gubitak deteta, kasnije briga za bolesnu Zorku, ne zaustavljaju snagu Milevinog urođenog talenta i radovanja životu, te uspeha obično neočekivanog za žene u ono vreme. Njena snaga se ne iscrpljuje ni u drugoj polovini života kada je suočena s višestrukim teškoćama. Sve je to deo jedne te iste sudbine, rezultat jedne iste životne borbe.

Psihološkim rečnikom rečeno, Mileva poseduje snažni, visoko funkcionalni ego i izbor Alberta kao partnera nas i ne začuđuje. Redovito se nailazi na pitanje zašto je Mileva izabrala brak i napustila karijeru naučnika? Pri tom se nekako pretpostavlja da se tu radi o gubitku, izboru manje vrednog puta.

Činjenica je da je Mileva i sarađivala s Albertom i pomagala u njegovom radu u ranim godinama braka.

Činjenica je takođe da Mileva nije uspevala u završnom ispitu, što je stalo na put njenom napredovanju.

Da li su njene snage tu bile podeljene između akademskog interesa i ljubavnog zanosa prema Albertu?

Moguće je. Jedan drugi, dodatni činilac, jeste moguća teškoća sa prvim znacima depresije, u ovom slučaju tek prisutnim u obliku otežane koncentracije i možda malodušnosti. Nadalje, verovatna je depresija posle davanja kćerke na usvajanje, postoje podaci o pojavi česte „mrzovolje“, učestale su duže depresije sa somatskim problemima u drugoj polovini braka, i konačno patnje sa konotacijom neizlečivosti.

Pri tome se ne umanjuje značaj eventualnih spoljnih elemenata, sumiranih recimo kao stres (napori kojima je izložena žena u društvu, stres od strane porodice, stres od strane bračnog partnera). Stres ima i unutarnje izvorište, na primer u Milevinoj velikoj osetljivosti prema zadovoljenju roditelja, idealizacija voljenih osoba, kao i prenaglašena samokritika su nemali činioci. Ovakva sklonost povećava anksioznost, intenzitet reakcije na gubitak i razdvajanje, što je vidljivo u nizu situacija sa Albertom.

Vratimo li se opet pitanju o Milevinoj sudbini treba dodati upravo pomenute faktore kao sudbinske, i koje nije uvek mogla ili umela da izmeni.

Više od stoleća civilizacijskog iskustva u životu porodice nas deli od braka Mileve Marić i Alberta Ajnštajna, vreme u kojem su stvorena dela kojima je njena generacija težila, vreme o kojem su Mileva i Albert sanjarili, i kojem je i ona doprinela.

Sagledano iz ove udaljenosti vidimo Milevu u njenoj sudbini uspeha, sudbini velike ljubavi i izdržljivosti u patnji, te u vremenu kojem bi rado pružili ruku pomoći.

Ali opera Mileva, kroz svoju kompleksnu rezonancu, jeste naša sadašnjost koja se javlja u relativitetu vremena u kome se egzistencijalno određujemo u nadi za bolji život. Milevina ljubav i snaga, vera u Alberta, analogna je onoj kojom se on određuje prema nauci, gde nam je sudbina u otkrivanju nepoznatih galaksija (setimo se arije koja sledi Šekspirove stihove). Taj tandem, kao imperativ, upućuje nas na momenat našeg savremenog humanističkog osvešćenja, koje zahteva ljubav i odgovornost za bližnjeg, zajednicu, za stvaralaštvo i prirodu.

Dr Vladimir Kašnar, Njujork, 22. septembar 2011.


PLEMENITA DOSTOJANSTVENOST OPERSKOG LIRIZMA
O operi Mileva Aleksandre Vrebalov

Izbegavajući svaki vid žanrovskog traganja za potencijalno optimalnim izgledom operskog dela na početku druge decenije 21. veka, uz punu svest o značaju porudžbine i prijemčivosti kompozicije u svečarskoj sezoni našeg najstarijeg nacionalnog teatra, Novosađanka i Njujorčanka Aleksandra Vrebalov se opredelila za muziku koja „dobrovoljno“ prati zahvalan libreto Vide Ognjenović, ali još više samu tragičnu sudbinu Novosađanke Mileve Marić Ajnštajn. Odrastajući u Kisačkoj ulici, u atmosferi srednjoevropskog grada, ali i objektivno patrijarhalnoj sredini, Mileva je uspela da stigne do „preciznih nebeskih orbita“ evropskih visokih škola, znamenitih profesora, lične i „rodne“ emancipacije, te konačno do uma i srca jednog od najznačajnijih ličnosti savremene civilizacije – Alberta Ajnštajna. Čitav Milevin vek bio je ispunjen suprotnostima koje su je neminovno odvele u sfere tužnih, često mračnih trenutaka: devojka, mlada žena ogromnih potencijala, od intelektualnih, naučnih, ali i prirodno materinskih i društveno-socijalnih, sve do emotivnih, na sopstvenu nesreću izabrala je onog, koji je, upravo zbog dara genijalnosti, pregazio i uništio njenu ličnost, nadu, veru, čitav život.

No, zahvaljujući izvrsnom dramskom predlošku Vide Ognjenović od kojeg je krenula, kao i delikatno odabranim fragmentima Geteove poeme Urworte, Šekspirovog Mletačkog trgovca i iz originalne prepiske između Ajnštajna i Mileve, Aleksandra Vrebalov je u konačnoj adaptaciji i dramatizaciji teksta samoj Milevi darovala mogućnost i čin oprosta, uz završne reči: „Znam, pogrešili smo negde, jer ako je kosmos beskonačan i ljudska sreća može Beskonačna biti.“ Smenjujući scene iz Ciriha, Berna, Novog Sada ili majura Marićevih iz Kaća, Vrebalova ostvaruje izvanredno poetsko jedinstvo dramsko-muzičkog prostora, blisko dometima antičke tragedije, na koju nas pored tipizirano vođenog horskog ansambla, podseća hladni objektivizam svedene, a suštinski u „gro-planu“ emotivnih odnosa usplamtele, pri tom, apsolutno suptilno postavljene režije Ozrena Prohića.

Glavni likovi arhetipski precizni i po potrebi bogato nadograđeni, dati su u rasponu od karikaturalnih gestova (profesor Veber), preko plemenite sugestivne uzdržanosti (Milevina majka), tipične zaštitničke uloge roditelja sa ovog podneblja (Milevin otac), dramsko-pokretačkih pozicija sporednih ličnosti (Milevine drugarice – Milana, Helena, Ružica), najzad sve do sestre Zorke, koja predstavlja onaj neumoljiv i neizlečivi deo postojanja i tragičnog bića glavne junakinje i njenog šireg porodičnog kruga.

Postavka dve uloge Mileve – junior i senior, scenski potpuno pojednostavljena i izuzetno efektna, kao i kroz profilisane muzičko-tembarske i dramske „polovine“ glavne ličnosti, predstavlja kostur čitave predstave kroz oscilacije između mogućih potencijala mlade devojke i urušenih životnih staza zrele žene.

Bogata paleta ukupno aktiviranih muzičkih parametara, paradigmi i metafora, određuju ukupno pripadanje naše, ne tako davne prošlosti tom evropskom, danas posebno aktuelnom centriranom idealu, gde se na istoj kulturološkoj ravni smenjuju zvuci valcera, Mocarta i tamburaške svirke.

U dramaturškoj transformaciji svojevrsnog muzičkog mota dela, pesmi Dunave plavi sa početka opere, Milevina drugarica Ružica potom peva (Prvi čin, peta slika) pesmu o izgubljenom momku.

To je zapravo simbol zauvek izgubljenog Alberta, pri čemu je ta „brza matica“ zapravo matica života Ajnštajnovih, koja je u sjaju genijalnih naučnih uspeha njegovih, ali i nedvosmisleno visoko postavljenog egoizma, konačno progutala njihovu ljubav i čitavu Milevinu sudbinu. U fantazmagoričnom, apstraktnom i nademotivnom završnom, muzički furioznom Epilogu (Drugi čin, peta scena / drugi deo), prepoznajemo samo fragmente ove pesme, koja se konačno raspada poput života glavne junakinje.

Delo obiluje izuzetnim muzičkim odsecima, poput dvostruke fuge (Prvi čin, četvrta slika) koja od „hindemitovske“ gustine i pregnantnosti stiže do krajnje prozračnosti, vešte konstrukcije paralelno odvijajuće „dvostruke scene“ (Drugi čin, četvrta scena – Mileva sa prijateljicama na majuru i Albert sa prijateljima u kancelariji) u najboljoj tradiciji italijanske opere druge polovine 19. veka, preko neoklasičnog scenskog treptaja Igora Stravinskog, do stilski drugačijeg vrhunskog lirizma, postmodernističke jednostavnosti i gotovo religijske meditativnosti (Drugi – čin, peta scena / prvi deo). Ipak, posebno se izdvajaju ljubavni i lirsko-tragični punktovi: Milevina arija Ljubav je ono što se ne može izreći (Prvi čin, treća scena), a iznad svega trenutak njenog sećanja na mrtvu devojčicu (Drugi čin, treća scena), u sceni kada obe Mileve blisko narodnoj tužbalici pevaju i bolno zaključuju – „Živiš li igde osim u srcu mom? Spavaj anđele moj. Dok je moga veka, moje srce ti je i grob i kolevka“.

U domenu vokalnih deonica i njihovih prožimanja, odnosa i međusobnih zvučnih susreta izuzetne artističke lepote, služeći se intervalom sekunde kao bliskim, ali ujedno i često disonantno veoma udaljenim zvučnim parametrom, Vrebalova polazi od folklornog atributa ovog intervala u funkcionalno kadencionom značenju, koji „uspravno“ harmonski postavljen nudi obilje uzbudljivih dramsko-muzičkih rešenja. Tako je Naša lirska pesma, negde sa kraja Kisačke, neke druge novosadske, vojvođanske toponimsko-karakterne i psihološke odrednice, postala i ostala taj poetsko-idejni krug ove tužne muzičke priče o jednoj Srpkinji iz južne Ugarske. Ta pesma je produžila lirski patos sa jednog Šumanovićevog platna, prepoznatljivog detalja otrgnutog iz pripovetke Veljka Petrovića ili trenutak dodira opisa stiha Miloša Crnjanskog. Bivajući kasnije u svome trajanju dopunjena „antićevsko-balaševićevskom“ provenijencijom, konačno je prelomljena i ponovo orkestriranana diskretnom rukom Aleksandre Vrebalov. Time je zauvek utonula u najtoplije pore intimnih životnih momenata pretvorena u umetnički iskaz razumljiv svakome. Nije li to više nego dovoljno za veliki jubilej našeg pozorišta, za sve nas, danas, nikad site i iznova željne panonske melanholije i tonova koji reči i emocije, poput cvrkuta tamburaša zanose duboko u dušu.

Bogdan Đaković

TRIJUMF OPERE MILEVA U SPRSKOM NARODNOM POZORIŠTU
VEZA ZAVIČAJNOG S UNIVERZALNIM

Koliko god se kreatorima repertoara naših operskih kuća možda činilo da savremena domaća opera „nema prođu” kod publike, svaku dilemu na ovom planu otklonio je trijumfalni uspeh novosadske premijere – praizvedba opere Mileva kompozitorke Aleksandre Vrebalov u Srpskom narodnom pozorištu, dela smele inovativnosti i savremenog muzičkog izraza, /…/ uzbudljiva scensko-muzička predstava, koja upečatljivo prikazuje tragičnu sudbinu naše sugrađanke Mileve Marić Ajnštajn, koja je provela život u senci velikog naučnika, suočena sa sopstvenim sudbinskim lomovima i osujećenim željama i nadama na ličnom i naučnom planu. /…/

Intimnu dramu Milevinog suočavanja sa sopstvenom osujećenošću i životnim porazima, autorka je prikazala na zanimljiv način, uvodeći dva lika protagonistkinje: lik mlade Mileve, koji je pevački vrlo sugestivno, proživljeno i scenski uverljivo tumačila mlada sopranistkinja Darija Olajoš Čizmić, dok je njen lik u zrelijim godinama decentno i upečatljivo tumačila mecosopranistkinja Violeta Srećković. I treća ženska uloga, lik Milevine bolesne sestre Zorke izbio je u prvi plan u angažovanom, scenski i muzički dorečenom izvođenju mlade Jelene Končar. Podjednako impresivne i pevački ubedljive interpretacije ostvarili su i nosioci glavnih muških uloga, gostujući solisti Vladimir Andrić u roli Ajnštajna i Miljenko Đuran kao profesor Veber, kao i Branislav Jatić u ulozi Milevinog oca, gospodina Marića.

Izizetno odgovoran i složen dirigentski zadatak besprekorno je obavio mladi dirigent Aleksandar Kojić, koji je nenametljivim, ali sigurnim gestom vodio predstavu, ostvarivši blisku saradnju sa solistima, kao i sa preciznim i zvučno dobro izbalansiranim ansamblom Orkestra i Hora Srpskog narodnog pozorišta. Svedenu i maštovitu rediteljsku postavku, primerenu ovom operskom delu osmislio je gostujući reditelj iz Zagreba Ozren Prohić.

Autorka kostimografije je Jasna Badnjarević, scenski pokret razradila je Lidija Radovanov, a ukupnom uspehu ove moderno i dinamično postavljene predstave znatno su doprineli i dizajner svetla Deni Šesnik, dizajner zvuka Milenko Vukmanović i autor video projekcije Ivan Faktor iz Hrvatske.

Borislav Hložan, Dnevnik, 24. oktobar 2011.


ŽENSKO PITANJE

/…/ kompozitorka je vrlo dobro znala, i svojim ostvarenjem dokazala, da je priča o Albertu i Milevi lokalna tema univerzalnog značenja, tema koja pre svega otvara pitanja ženske egzistencije i partnerskih odnosa, tada, pre sto godina, ali i sada. Aktuelno i zanimljivo, još jedno žensko pero u nizu izvanrednih operskih ostvarenja naših autorki poslednjih godina. /…/ Izabrani su, dakle, karakteristični događaji u Milevinom životu, odlazak na studije u Cirih, susret sa Ajnštajnom, rađanje, odnosno gubitak dece, bolesti u porodici, profesionalna osujećenost – čitav niz motiva koji otkrivaju složene odnose među glavnim junacima, tj. ceo jedan život koji od Mileve stvara tragičnu junakinju, gotovo antičku heroinu. Aleksandra Vrebalov kao da podvlači tu tragiku ka kraju opere gde neke scene, a posebno poslednja, dobijaju oratorijumsku težinu. Tako su i vizuelno zamišljene – hor je sada potpuno bezličan, i bukvalno – pevači nemaju lica, to je hor-komentator, kao u baroknom oratorijumu, a na kraju Mileva u svom dvostrukom liku, pred notnim pultom peva svoju završnu, dramatičnu koloraturu. Naime, neobičnost koncepcije je i to što se u tom prostorno-vremenskom diskontinuitetu istovremeno pojavljuju mlada i zrela Mileva, sopran Darija Olajoš Čizmić odnosno mecosopran Violeta Srećković, inače, obe odlične, čime se još čvršće prepliću niti jednog životnog puta i on sagledava iz različitih perspektiva.

Aleksandra Vrebalov je svojom muzičkom partiturom vrlo vešto i efektno pratila taj put uobličavajući svaku scenu u odgovarajuće muzičko ruho, počev od ilustrativnih momenata poput tamburaša na samom početku, spretno ukomponovane Mocartove muzike, valcera ili folklorno intonirane pesme, pa do muzički krajnje komplikovanih i razrađenih epizoda. /…/ Evokativnost muzike Aleksandre Vrebalov je nešto što je dobro poznato, ali u operi je došlo do punog izražaja zahvaljujući upravo muzičko-scenskoj formi. Konkretni, vanmuzički zvuci, uključujući i Ajnštajnov glas, na primer, kao i odgovarajući video prilozi, kompjuterska grafika, fotografije i filmski klipovi samo su zvučno i značenjski obogatili i povezali tok.

Potpuno u skladu sa muzikom bili su maštoviti kostimi sa elementima epohe Jasne Badnjarević te svedena, ali istovremeno i monumentalna scenografija i raznovrstan, razigrani mizanscen reditelja Ozrena Prohića, gosta iz Hrvatske. On je vešto iskoristio oba plana scene, koncipirajući zadnji kao osnovu kako za snažne kolorističke efekte tako i neke elemente radnje, dok je prednji rezervisao za osnovni tok fabule. Vešto je vodio i grupisao, te sučeljavao soliste, odnosno horske grupe kombinujući ih u vrlo dinamične prizore. /…/

Od samog početka, zapravo, bilo je jasno da je opera zamišljena u najboljem duhu savremenog pozorišnog izraza. U prvoj sceni, naime, briljira Jelena Končar u ulozi Milevine bolesne sestre Zorke čija psihička i telesna rastrzanost ne može biti veća. A zatim se pojavljuje lik za likom, svaki upečatljiv i odlično glumački i vokalno izveden: zabrinuti i ozbiljni g. i g-đa Marić, tj. Marina Pavlović Barać i Branislav Jatić; strogi i bezobzirni profesor Veber, Miljenko Đuran, mladalački, bezbrižni Ajnštajn, Vladimir Andrić, te niz sporednih, ali ništa manje uspelih likova. Mlad je i dirigent Aleksandar Kojić kojem treba odati posebno priznanje za uspešno rukovođenje jednim ovako komplikovanim i višeznačnim delom savremenog muzičkog jezika, koje će, nadamo se, upravo zbog univerzalnosti teme, te atraktivnosti realizacije dobiti priliku da se pokaže i na drugim operskim scenama.

Gorica Pilipović, Radio Beograd 2, emisija „Kulturni krugovi“, 26. oktobar 2011.


I MORAŠ BITI ONO ŠTO JESI

Intenzivna, gusta radnja, nadnaravni glasovi pevača i hora, spektakularna premda sa mnogo ukusa svedena scen, orkestar pouzdan poput časovnika-vremeplova kojim se prenosimo kroz žižu prelamanja vekova s jedne na drugu stranu, tamni tereti života koje je na svoja pleća primila jedna žena kao zalog briljantnog, zvezdanog uspeha svog – malo je reći tek životnog – izabranika. /…/
Reč je naravno o Milevi neverovatne kompozitorke Aleksandre Vrebalov, BEMUS-ovoj beogradskoj premijeri ove opere po motivima iz života Mileve Marić Ajnštajn (libreto Vida Ognjenović), u režiji i scenografiji Ozrena Prohića i sa dirigentom Aleksandrom Kojićem, delu, dakle, žudno iščekivanom na ovim Muzičkim svečanostima, kojim Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada obeležava 150-godišnjicu postojanja. /…/

Izuzetni solisti – Darija Olajoš Čizmić i Violeta Srećković kao Mileva junior i senior sa svojom senzualnom čistotom i meditativnošću, Vladimir Andrić kao Albert Ajnštajn, sugestivna Jelena Končar u zahtevnoj ulozi sestre Zorke, Branislav Jatić i Marina Pavlović Barać kao Milevini roditelji, Miljenko Đuran u upečatljivoj ulozi Profesora Vebera, Milevine drugarice (Verica Pejić, Maja Mijatović i Laura Pavlović) i svi drugi, zatim potresan i drhtav od sopstvenog elektriciteta Hor (dirigent Vesna Kesić Krsmanović), orkestar pun delikatnih čari, poput jednostavno nevidljive sile koja nosi sa umešnošću uzbudljive događaje na pozornici, elegantni kostimi Jasne Badnjarević – sve dovedeno do monumentalnog izraza na sceni Sava centra, grade zajedno ovu povest koja vas potresa, ali istovremeno istinski zadivljuje.

Mocart, tamburaši, pesme o Dunavu i izgubljenom draganu, povremeno sasvim zlokobni ritam valcera, Ajnštajnov glas, žuborenje vode, sustizanje kompozicija vozova, novi vek koji u horu vri kao košnica, susret Mileve i Alberta kao u kakvom mesečarenju, u tom „snu o sreći, nekoj čudnoj zbunjenosti, neobjašnjivoj, snažnoj sili“, sve to i još mnogo više obuhvata izuzetna muzika Aleksandre Vrebalov. I moraš biti ono što jesi, kako veli i živi Mileva. A Aleksandra Vrebalov i perfektan stvaralački ansambl oko njene Mileve ubeđuju vas do kraja u to.

Zorica Kojić, Danas, 27. oktobar 2011.


OPERA MILEVA SNP-a USPEŠNO IZVEDENA NA FESTIVALU „ARMEL“ U SEGEDINU
MOĆNO I POTRESNO

Ansambl Opere Srpskog narodnog pozorišta je 12. oktobra dobio ovacije publike posle izvođenja opere Mileva na prestižnom međunarodnom festivalu „Armel“ čija se završnica odvijala u Segedinu od 6. do 15. oktobra. Radi se o festivalu jedinstvenom po svojoj koncepciji osmišljenoj tako da s jedne strane traga za novim teatarskim putevima izvođenja muzičko-scenskih dela, a s druge otkriva i podržava talentovane operske izvođače sposobne da u svim aspektima odgovore zahtevima našeg doba. Opera Mileva Aleksandre Vrebalov u režiji Ozrena Prohića našla se u ovogodišnjoj selekciji zajedno sa produkcijama iz grada domaćina, Centra za savremenu operu iz Njujorka, Teatra „Jožef Kajetan Til“ iz Plzena i Slovačkog narodnog pozorišta. /…/ Nešto manja scena Segedinskog pozorišta od naše bilo je iskušenje u tehničkom smislu „premeštanja“ scenografije i režije, ali su odlični akustički uslovi doprineli da izvođenje u muzičkom domenu bude kompaktnije, a odnos glasova i orkestra bolji.

Utisak koji je predstava ostavila u novoj sredini mogao bi se najkraće opisati sa dve reči: moćno i potresno. Zanimljiva orkestracija potencirana pregnantnom ritmičkom potkom kao i originalno preplitanje folklornih i modernih muzičkih elemenata u partituri Aleksandre Vrebalov delovali su snažno, a skoncentrisani i nadahnuti solisti kao i efektne horske scene na potresan način su prikazali muzičko-scensku priču o sudbini Novosađanke Mileve Marić, žene rastrgnute između ličnih emocija i očekivanja porodice i društva. Dve uloge su tumačili mladi gostujući umetnici – Viktorija Markarjan (Mileva junior) i Dan Popoesku (Jakob Erat) za koje je ovo bio finalni deo takmičenja operskih solista. Njihovo izvođenje bilo je dikcijski besprekorno pripremljeno na srpskom, a svako je na svoj način, u skladu sa zahtevima i obimom uloge pokušao da dostigne jedinstvo vokalnog i scenskog utiska. Od domaćih solista posebno priznanje publike dobila je Jelena Končar (Zorka), a odlične kreacije ostvarili su i ostali nosioci većih uloga: Violeta Srećković, Vladimir Andrić, Miljenko Đuran, Saša Štulić, Branislav Jatić, Marina Pavlović Barać, koji su zajedno sa svim protagonistima skandiranjem i ritmičnim aplauzima publike više puta pozivani na scenu.

Olena Puškaš, Dnevnik, 17. oktobar 2012.

Fotografije: Miomir Polzović