travijata

PODELAO AUTORUO DIRIGENTUO REDITELJUO OPERIKRITIKASADRŽAJFOTOVIDEO
Đuzepe Verdi
TRAVIJATA

opera u četiri čina

Libreto: Frančesko Maria Pijave po romanu „Dama s kamelijama“ Aleksandra Dime Sina
Dirigent: Đanluka Marčano
Režija: Mladen Sabljić
Obnova: Voja Soldatović
Scenograf: Dorijan Sokolić, Mileta Leskovac
Kostimograf: Ružica Nenadović Sokolić
Dirigent hora: Vesna Kesić Krsmanović
Koreograf: Vladimir Logunov

ULOGE

Violeta Valeri
Darija Olajoš Čizmić

Flora, njena prijateljica
Verica Pejić

Anina, Violetina služavka
Laura Pavlović

Alfred Žermon
Saša Štulić

Žorž Žermon, njegov otac
Željko R. Andrić

Gaston
Igor Ksionžik

Baron Dufol
Vladimir Zorjan

Markiz D’Obinji
Branislav Stankov

Dr Grenvil
Goran Krneta

Đuzepe, Violetin sluga
Aleksandar Tolimir

Florin sluga
Jovan Pejić

HOR, ORKESTAR I BALET SNP-a

BALET
Solo: Mina Radović, David Gruoso
Ansambl: Milana Samardžić, Vesna Ognjanov, Milica Jelić, Jelena Danguzov

Asistent reditelja: Katarina Mateović Tasić
Repetitori baleta: Vesna Brkić, Branka Gligorić
Obrada teksta za displej: Ivan Svirčević
Koncertmajstori: Vladimir Ćuković, Sergej Šapovalov
Korepetitori: Danijela Hodoba Leš, Strahinja Đokić
Inspicijenti: Dejan Teodorović, Tanja Cvijić, Jaroslava Benka Vlček
Šaptači: Aleksandra Majtan, Sanela Mitrović

Praizvedba: Teatro la Feniče, Venecija, 6. marta 1853.
Premijera: 16. oktobar 1981.
Premijerna obnova: 25. maj 2002, scena „Jovan Đorđević“

Predstava traje oko tri sata.

Dekor, kostimi i ostala scenska oprema izrađeni u radionicama Srpskog narodnog pozorišta.

ĐUZEPE VERDI
(Le Ronkole 10. X 1813 – Milano 27. I 1901)

verdiPorodica mu je bila skromnog porekla, ali njegov talenat je brzo otkrio jedan porodični prijatelj, Antonio Bareci, koji ga je prvo odveo da uči kod dirigenta orkestra u Busetu, a zatim ga je poslao na usavršavanje u Milano. Ali, Verdija nisu primili na Konzervatorijum, i on se obratio jednom privatnom učitelju, Vinčencu Lavinji, s kojim je produbio svoje znanje o italijanskoj i nemačkoj muzici. Ubrzo su ga pozvali u Buseto za dirigenta orkestra, tamo se oženio Margeritom, kćerkom svoga dobročinitelja. Godine 1838. vratio se u Milano gde je njegova prva opera, Oberto, grof od San Bonifacija (Oberto, Conte di San Bonifacio, Skala) doživela priličan uspeh, ali je njegovo sledeće delo, komična opera Jedan dan kraljevanja ili Lažni Stanislav (Un giorno di regno ili Il finto Stanislao, Skala, 1840), doživela potpun neuspeh. To je bio najtužniji period u Verdijevom životu. Bio je razočaran zbog nerazumevanja publike i izmučen teškim porodičnim nesrećama: preranom smrću žene i dvoje dece. Iz depresije ga je izvukao libreto Nabuka, za koji je s oduševljenjem napisao muziku i koji je postigao veliki uspeh u Skali, 1842. Cenzura je zapazila političku težinu Verdijeve ideje u toj operi, gde je individualna drama bila predstavljena u mnogo širem kontekstu kolektivne drame, a sledeća opera, po Grosijevom romanu, Lombarđani u prvom krstaškom ratu (I Lombardi alla prima crociata, Skala, 1843), pala je u nemilost cenzora.

To su bile godine grozničavog rada, kako bi postigao konačno priznanje: između 1844. i 1850, Verdi je komponovao operu Ernani, po romanu Viktora Igoa (Venecija, 1844), po Bajronu Dva Foskara (I due Foscari, Rim, 1844), po Šileru Jovanku Orleanku (Giovanna d Arco, Milano, 1845), Alzira, po Volteru (Napulj, 1845), Atila (Venecija, 1846), Magbet, po Šekspiru (Macbeth, Firenca, 1847), Razbojnike po Šileru (I masnadieri, London, 1847), Gusar po Bajronu (Il corsaro, Trst, 1848), Bitka kod Lenjana po Gveraciju (La battaglia di Legnano, Rim, 1849), Lujza Miler po Šileru (Luisa Miller, Napulj, 1849), Stifelio (Stiffelio, Trst, 1850). Kao već bogat čovek, živeo je s pevačicom Đuzepinom Streponi s kojom se venčao 1859, na imanju Sant Agata, koje je kupio u blizini rodnog sela, i na kojem je sagradio lepu vilu. Tu se posvetio komponovanju svojih velikih remek-dela: Rigoleto (Rigoletto, Venecija, 1851), Trubadur (Il trovatore, Rim, 1853), Travijata (La traviata, Venecija, 1853). To je vreme njegove najveće slave. Otada će Verdi sve manje komponovati, i to gotovo uvek po narudžbini. Za parisku Operu napisao je Sicilijansko večernje (I vespri siciliani, 1855), za Feniče u Veneciji Simon Bokanegra (1857), za Rim Bal pod maskama (Un ballo in mFrensis Pulenkaschera, 1859), koji je imao problema sa cenzurom, za Petrograd Moć sudbine (La forza del destino, 1862), opet za Pariz Don Karlo (Don Karlos, 1867). Kavur je, u ime ujedinjene Italije, zahtevao da on bude član prvog parlamenta. U politici je Verdi bio desničarski liberal, a njegov oprezni konzervatizam osećao se i u muzičkom životu, u njegovom suprotstavljanju simfonijskoj muzici i Vagnerovoj umetnosti. Povodom otvaranja Sueckog kanala, Ismail-paša ga je pozvao da napiše Aidu (Kairo, 1871), i on joj se posvetio s posebnim oduševljenjem, smatrajući je svojim poslednjim operskim delom. Godine 1874, duboko potresen Manconijevom smrću, napisao je Misu rekvijem (Messa da requiem). Njegov izdavač, Rikordi, i Arigo Boito, ubedili su ga da se vrati operi, i 5. februara 1887. Skala je trijumfalno pozdravila njegov novi rastanak sa scenom, Otelo, koji još jednom nije morao da bude i konačni rastanak. Navaljivanja Boita i Rikordija naterala su već osamdesetogodišnjeg Verdija da se drugi put okuša u jednoj komičnoj operi. Falstaf (Skala, 1893) postigao je srdačan i dirljiv uspeh, ali nije bio shvaćen, jer se mnogo razlikovao od onog Verdija kojeg je publika poznavala i volela.

Nadživeo je sve svoje savremenike s kojima se nadmetao ili ih je voleo, Donicetija, Merkadantea, Rosinija, Vagnera, svoje dve žene, i svoj vek. Poslednje godine proveo je posvećen crkvenoj muzici: napisao je Te Deum (1896) i Stabat Mater (1897), odnosno baveći se domom za stare muzičare koji je dao da se sagradi u Milanu.
/Vodič kroz operu, priredio Đoakino Lanca Tomazi/

Verdijeve opere do sada izvedene na sceni Srpskog narodnog pozorišta:
Trubadur, Travijata, Rigoleto, Bal pod maskama, Aida, Otelo, Don Karlos, Nabuko, Simon Bokanegra, Moć sudbine, Magbet i Simon Bokanegra 12. decembra 2013, posle 46 godina od prvog izvođenja.

ALEKSANDAR KOJIĆ

aleksandar-kojic-1Rođen u Novom Sadu. Posle završenih osnovnih i specijalističkih studija dirigovanja, na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, usavršavao se na nekoliko različitih majstorskih kurseva: u Beogradu kod prof. Uroša Lajovica, Beču kod prof. Marka Stringera (Universität fűr Musik und darstellende Kunst, Wien), Majncu – kursevi iz horskog dirigovanja (prof. Erwin Ortner i Frieder Bernius, Meinz), Utrehtu – kursevi iz horskog dirigovanja (prof. Timothy Brown, Utrecht), kao i na radionicama za staru muziku (Helmuth Rilling – Mainz i Ton Koopman – Utrecht). Nakon povratka u Srbiju sarađuje s kamernim orkestrom Camerata academica iz Novog Sada i biva angažovan kao dirigent Omladinskog simfonijskog orkestra Srednje muzičke škole „Isidor Bajić”. Ubrzo, 2010. godine, dobija poziv za mesto dirigenta u Operi Srpskog narodnog pozorišta (SNP) u Novom Sadu. Od avgusta 2012. do aprila 2014. bio je direktor Opere Srpskog narodnog pozorišta.

Pored standardnog operskog repertoara, dokazao se i na polju moderne opere. Izvođenje opere Mileva, savremene kompozitorke Aleksandre Vrebalov, nagrađeno je Godišnjom nagradom Srpskog narodnog pozorišta za najbolju opersku predstavu u 2012. godini. Francuska televizija ARTE snimila je izvođenje i emitovala ga šest meseci, nakon čega je Mileva ušla u prvih 15 svetskih produkcija koje je ova televizija snimala tokom 2012.

U proteklih nekoliko godina Kojić je gostovao u Hrvatskom narodnom kazalištu (HNK) u Zagrebu i HNK Ivana pl. Zajca Rijeka (Hrvatska), Segedinskoj operi (Mađarska), Teatru Opere i Baleta u Krasnojarsku (Rusija).

Operski i baletski repertoar: Verdi (Travijata, Trubadur, Aida, Simon Bokanegra, Nabuko, Rigoleto) Pučini (Boemi, Madam Baterflaj, Toska), Čajkovski (Pikova dama, Evgenije Onjegin, Krcko Oraščić), Mocart (Don Đovani), Doniceti (Ljubavni napitak, Pozorišne zgode i nezgode), Rosini (Seviljski berberin), Kalman (Kneginja čardaša), Britn (kamerna opera Okretaj zavrtnja), Gotovac (Ero s onoga svijeta), Bize (Karmen), Vrebalov (Mileva), Orf (Karmina burana), Bajić (Knez Ivo od Semberije), Đ. K. Menoti (Telefon), S. Barber (Partija bridža), P. Hindemit (Tamo i natrag), M. Teodorakis (Grk Zorba), P. Maskanji (Kavalerija rustikana).

Godišnja nagrada Srpskog narodnog pozorišta:
– za dirigovanje opere Pikova dama P. I. Čajkovskog, 2012.
– za praizvedbu opere Mileva A. Vrebalov 2012.
– za Gala koncert povodom 150. godišnjice rođenja Riharda Štrausa 2015.
– za redakciju partiture i dirigovanja koncertnim izvođenjem opere Knez Ivo od Semberije Isidora Bajića, povodom obeležavanja sto godina od smrti kompozitora, 2016.


MIKICA JEVTIĆ

MIKICA JEVTIĆ dirigentRođen 1977. u gradu Horbu na reci Nekar u Baden – Virtembergu (Nemačka). Studije dirigovanja završio je 2003. godine na Nacionalnoj muzičkoj akademiji Ukrajine u Kijevu u klasi profesora Alina Vlasenka, a na istoj visokoj muzičkoj školi diplomirao je i na odseku za harmoniku kod profesora Pavela Fenjuka.

Od 2001. do 2003. bio je dirigent Simfonijskog orkestra i Orkestra Operskog teatra grada Dnjepropetrovska u Ukrajini. S Gudačkim orkestrom Kijevske muzičke škole nastupao je u Španiji, Poljskoj, Nemačkoj, Portugaliji, a imao je i brojne koncerte s Nacionalnim simfonijskim orkestrom Ukrajine.

Šest godina (od 2005) je radio kao dirigent orkestra Muzičke škole u Šapcu, da bi 2011. postao stalni dirigent Orkestra Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Sarađuje s Vojvođanskim simfonijskim orkestrom.

Dirigent Mikica Jevtić intezivno sarađuje sa ansamblom za savremenu muziku „2K+“ afirmišući tako dela mladih kompozitora.

Dosadašnji operski repertoar Mikice Jevtića sadrži dela: Čajkovskog (Evgenije Onjegin), Verdija (Nabuko, Rigoleto, Travijata), V. A. Mocarta (Figarova ženidba, Čarobna frula), Rimski-Korsakova (Carska nevesta), Pučinija (Madam Baterflaj), Donicetija (Lučija od Lamermura, Ljubavni napitak), K. Orfa (scenska kantata Karmina burana), I. Kalman (Kneginja čardaša).

Na umetnikovom aktuelnom baletskom repertoaru za čije izvođenje dobija i posebne pohvale su ostvarenja: Petra Iljiča Čajkovskog (Krcko Oraščić, Labudovo jezero, Uspavana lepotica), Ludviga Minkusa (Don Kihot), Mikisa Teodorakisa (Grk Zorba), Adolfa Adama (Žizela), Sergeja Prokofjeva (Romeo i Julija).

Iz Jevtićevog koncertnog repertoara izdvajaju se: Gala koncert Opere (13. januara 2012), Gala koncert Opere (14. januara 2013), Novogodišnji koncert – Gala koncert Opere (11. januara 2014), Gala koncert Opere (24. maja 2014), Baletski gala koncert (7. juna 2014), Kad je opera srela film (Novogodišnji gala koncert solista, Hora i Orkestra Opere SNP, 13. januara 2016).

Dobitnik je prve nagrade na 1. Međunarodnom takmičenju dirigenata „Stefan Turčak“ u Kijevu 2006.

VOLFGANG ŠAJT (Wolfgang Scheidt)

wolfgang-scheidtRođen je u Beču. Posle završenih studija prava na Univerzitetu u rodnom gradu, muzičko obrazovanje stiče na Visokoj bečkoj školi (Hochschule für Musik und darstellende Kunst) u klasi prof. F. Valenci-Rihtera (F. Valenzi-Richter) i N. Floresa (Noel Flores) za klavir, prof. Eriha Urbanera (Erich Urbanner) za kompoziciju, Ervina Raca (Erwin Ratz) na teoriji i legendarnog Hansa Svarovskog (Hans Swarowsky) za dirigovanje. Master studije je pohađao u Veneciji i Sijeni. Bio je član i solista hora Bečkih dečaka.

Osvojio je prvu nagradu 1978. na prestižnom međunarodnom takmičenju u dirigovanju “Vittorio Gui” u Firenci. Od 1980. do 1982. bio je glavni dirigent nacionalne Opere u Istanbulu. Nastupao je sa renomiranim orkestrima kao što su orkestri italijanske radio-televizije RAI iz Torina i Milana, zatim, „Mozarteum“ iz Salcburga, minhenskom Filharmonijom, zagrebačkom Filharmonijom, budimpeštanskim simfonijskim orkestrom itd. Sarađuje sa nemačkim operskim kućama i čuvenim pozorištima u Parizu, Tuluzu, Berlinu, Rimu (Teatro dell` Opera), Đenovi (Teatro Margherita), Veneciji (Teatro la Fénice), Buenos Airesu (Teatro Colón), Santjagu, Johanesburgu, Pragu, Bukureštu, Ljubljani, HNK u Zagrebu… Šajt je proteklih godina aktivan u nastavi za dirigente, vokalne soliste i pijaniste.

Iz operskog repertoara: Mocart (Don Đovani, Figarova ženidba, Čarobna frula), Betoven (Fidelio), Rosini (Seviljski berberin), Verdi (Rigoleto, Trubadur, Travijata, Aida), Pučini (Boemi, Toska, Madam Baterflaj), Čajkovski (Evgenije Onjegin), Maskanji (Kavalerija rustikana), Štraus (Slepi miš), Kalman (Kneginja čardaša). Iz bogatog simfonijskog repertoara izdvajaju se dela Hajdna, Mocarta, Betovena, Šuberta, Šumana, Bramsa, Malera, R. Štrausa, Dvoržaka, Rosinija, Sen-Sansa, Debisija, Ravela, Stravinskog, Hindemita i mnogih drugih.

Volfgang Šajt prvi put diriguje u Srpskom narodnom pozorištu 19. oktobra 2016, a njegovo gostovanje je podržao austrijski Kulturni forum Ambasade Austrije iz Beograda.

 

VOJA SOLDATOVIĆ

Voja-SoldatovicRođen je u Novom Sadu. Posle mature, upisuje studije režije na ljubljanskoj Akademiji za pozorište, radio, film i televiziju u klasi prof. Slavka Jana. Već 1967. debituje kao reditelj u Ljubljani, a iste godine potpisuje i svoj prvi angažman u SNP-u gde režira i diplomsku predstavu.

Godine 1971. prelazi u Maribor u SNG u kome ostaje dvadeset sezona, da bi se 1991. vratio u Novi Sad, kao upravnik Pozorišta mladih. Od 1. septembra 1999. ponovo je u Srpskom narodnom pozorištu kao stalni reditelj Opere. Za 40 godina rediteljskog rada Soldatović je režirao preko 180 predstava širom bivše Jugoslavije, ali i u inostranstvu, a ima i preko 200 televizijskih režija za TV Ljubljanu, TV Maribor i TV Novi Sad.

Dobio je više priznanja za svoj rediteljski rad među kojima je Borštnikova nagrada u Mariboru 1971, dva Zlatna smijeha u Zagrebu 1988, Oktobarska nagrada Novog Sada 1993, Nagrada za režiju na Susretu vojvođanskih pozorišta 1997, Zlatna medalja „Jovan Đorđević“ 2000, Iskra kulture 2002. i mnoga druga priznanja.

Njegove predstave su gostovale u Italiji, Francuskoj, Austriji, Rumuniji, Mađarskoj i Češkoj.

Poznat je kao reditelj „dugoprugaških“ predstava koje se godinama igraju – njegova režija komedije Svetislav i Mileva Miloša Nikolića predstavlja apsolutni rekord SNP-a, igrala je punih 21 sezonu.

Prevodio je simultano predstave sa 10 jezika na festivalima u zemlji i inostranstvu.

U Operi Srpskog narodnog pozorišta debitovao je režijom komične opere Viva la mama; godine 1992. režira mjuzikl Violinista na krovu, koji postaje kultna predstava SNP-a; 1999. je režirao operu Aleko, koja je nagrađena Medaljom Puškina a 2003. Verdijevu operu Rigoleto, s kojom je Opera SNP-a doživela ovacije u Kanu (Francuska) 2006. godine. Pored navedenih, Soldatović je režirao Štrausovu operetu Baron ciganin, mjuzikl Čovek od la Manče, Donicetijev Ljubavni napitak, dečje opere Ježeva kućica i Medvedova ženidba, dok je režijski obnovio Verdijevu Travijatu.

Za Novosadski letnji festival režirao je Mocartovu Naivnu varku. Predavao je glumu operskim pevačima i vodio Operski studio na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, kao i na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu.

Tokom februara 1852., boraveći u Parizu, Verdi je imao prilike da, u teatru „Vodvilj“, vidi dramu Dama s kamelijama, koju je prema sopstvenom romanu sačinio Dima Sin. Bio je više nego impresioniran. Već prvog januara sledeće godine, pisaće svom napuljskom prijatelju De Santisu: „Za Veneciju radim Damu s kamelijama, koja će, možda, imati naslov Travijata. Jedan savremeni sadržaj. Neko drugi možda ga ne bi radio zbog kostima, zbog vremena, i zbog hiljade drugih obzira, ja ga radim s punim zadovoljstvom“… Međutim, Verdijeva Travijata nije Dama s kamelijama A. Dime, iako od njega i potiče. Ona se od tog „temelja“ – otisla, već i samim svojim naslovom – Travijata, dakle, ONA KOJA JE SKRENULA S PUTA
/…/ kao i sva dobra dela, i Travijata je mnogoznačna, ispunjena karakterima najraznovrsnijih i najoprečnijih pobuda i delovanja /…/ koja treba učiniti živim i delotvornim ako se želi biti njen (dostojan) tumač, ako se hoće biti savremen, što je njom Verdi i želeo i uspeo biti.
/…/ Travijata je – revolt. Protest. Ako to nije, ona ne može biti – sadašnjost. Naravno, naša! /…/ Ne treba, ili ne bi trebalo nikako smetnuti s uma jednu rečenicu koju je Verdi izrekao u pismu libretisti Pjaveu povodom rada na Magbetu: „Ako na možemo da napravimo jednu genijalnu stvar, nastojimo da ne napravimo jednu opštu stvar!“ Te reči su bile njegov kredo, te reči su i – testament.

Dr Slobodan Turlakov


NAGRADE U SEZONI 2002/2003

Danijela Jovanović – godišnja nagrada „Draga Spasić“ za ulogu Violete
Saša Kovačić – godišnja nagrada „Draga Spasić“ za ulogu Žorža Žermona (Travijata), Sime mlinara (Ero s onoga svijeta) i Bartola (Seviljski berberin)


TRAVIJATA NA SCENI SRPSKOG NARODNOG POZORIŠTA

16. novembra 1947.
Reditelj: J. Kulundžić; Dirigent: V. Ilić, L. Buta, D. Županić, V. Topolković, G. Čila, M. Asić; Scenograf: M. Šerban; Kostimograf: S. Šerban; Uloge: E. Krže/Z. Nikolić, O. Bruči, J. Asić (Violeta), M. Lipković, M. Vrčević, G. Gojković, LJ. Janković, J. Martinović, M. Kotnik-Sarajkić, J. Ječmenica (Flora), D. Burić (Alfred Žermon), I. Vargović, J. Stefanović-Kursula, V. Popović, V. Košir, F. Puhar (Žorž Žermon)

5. novembra 1963.
Dirigent: D. Županić, E. Gvozdanović, M. Jagušt; Režija: E. Frelih; Scenograf: S. Maksimović; Kostimograf: S. Jatić; Uloge: O. Bruči, Z. Nikolić (Violeta), M. Vrčević-Buta/J. Ječmenica, M. Kovalska (Flora), R. Grujić, L. Mancin (Alfred Žermon), F. Puhar (Žorž Žermon)

8. novembra 1970. (obnova)

Režijski obnovio: M. Sabljić; Dirigent: L. Buta, M. Janoski; Izbor scenografije: D. Vasiljević; Izbor kostima: S. Jatić; Uloge: M. Pec-Galer, k.g./V. Berdović, V. Kovač-Vitkai (Violeta), M. Vrčević-Buta/J. Ječmenica, A. Herćan-Bodrič, Z. Nikolova (Flora), V. Kuculović/Š. Mardešić (Alfred Žermon), F. Puhar/D. Marinovski, D. Bugarin (Žorž Žermon)

16. oktobra 1981.
Reditelj: M. Sabljić; Dirigent: M. Janoski/I. Toplak (M. Jagušt, V. Ilić); Scenograf: D. Sokolić, Scenograf: M. Leskovac; Kostimograf: R. Nenadović-Sokolić; Uloge: V. Kovač-Vitkai/Vaneta Janeva-Iveljić, G. Kojadinović, Gordana Tomić, Anuška Pejović, Svitlana Dekar, Milica Stojadinović (Violeta), Z. Nikolova/A. Herćan, I. Kovačević, M. Pavlović-Barać, J. Bodražić, T. Obrenović, D. Jugović, J. Štulić (Flora), V. Kuculović, Dragoslav Ilić, Dušan Plazinić, S. Kocić (Alfred Žermon), M. Milanović/O. Enigaresku, Miodrag D. Jovanović, Nikola Mitić, Željko Lučić, B. Vukasović (Žorž Žermon)

Travijata je bila prva premijera kojom je 16. novembra 1947. godine počeo rad obnovljene Opere i dosad se, uporno, održavala na našem repertoaru. Do danas ova opera nije igrana samo u četiri sezone.

Travijata je mnogo više od tužne priče o sudbini Dame s kamelijama. Ona sadrži muzikom ispričanu sveopštu istinu o životu punom prepreka, nesporazuma i događaja koji uglavnom ne dolaze u pravo vreme – a upravo je to ono u čemu se svako od nas prepoznaje. Tokom višedecenijskog trajanja Travijate na našoj sceni, u ovoj roli su se oprobale mnoge novosadske i gostujuće umetnice, a pred kraj ove sezone, 25. maja 2002, dobili smo još jednu, novu Violetu – Danijelu Jovanović. Kao umetnica 21. veka, koja se formira u doba multimedijalnog prožimanja raznih žanrova i uticaja, ona je unela mnogo, sasvim svog, bliskog novim generacijama pozorišne publike. Na prvom mestu tu je moderno poimanje glume, prikazano kroz pažljivo izrađene nove detalje, oslobođene uobičajenih operskih manira i izveštačenosti. U vokalnom pogledu, kao najveći kvalitet ističemo osećajnost u nijansiranju fraza, svežinu i lakoću koloratura. Glasovna transformacija od lepršave virtuozne velike arije u prvom činu do lirskih i dramatičnih momenata drugog i četvrtog čina bila je uspešna – a upravo to je za mnoge soprane najveće iskušenje. Ukratko, to je kreacija koja neodoljivo pleni životnošću i šarmom. U ovoj predstavi se prvi put pojavila čitava ekipa mladih operskih solista, poteklih većinom iz klase naše primadone Vere Kovač Vitkai. Pre svih, Saša Petrović, kao Alfred, ostvario je svoju do sada najzahtevniju ulogu, potvrđujući da je solista na koga se može ozbiljno računati. Svetla i meka boja njegovog tenora deluje prijatno i pokretljivo, a srčanost i muzikalnost njegovi su aduti kojima će razviti svoje pevačke mogućnosti.

U ulozi Flore nastupila je Željka Zdjelar studentkinja druge godine pevanja, privukavši pažnju na sebe dobro postavljenim glasom i spontanošću kretanja na sceni. Manje uloge Anine i d’Obinija primereno su tumačili studenti završne godine Akademije umetnosti u Novom Sadu i Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu – sopran Senka Soldatović i bariton Predrag Milanović. Posebno prijatno iznenađenje za nas bio je nastup baritona Saše Kovačića, koji je – iako već godinama uspešan solista – tek sad dobio prvu priliku da peva partiju Žorža Žermona. Njegov topao, tehnički siguran i elastičan glas, kao i odgovarajuće scensko držanje, koje je pomno pratilo psihološki preobražaj lika, rezultirali su profesionalnom i nadahnutom kreacijom na koju publika mora da reaguje. Za uspešan nastup svih mladih protagonista, velikim delom je zaslužan dirigent Jon Janku, koji ih je strpljivo upućivao u tajne živog scenskog nastupa. Bilo je uživanje pratiti ovu živu i lepu predstavu koja je zračila energijom nove generacije i posmatrati prepuni auditorijum koji zdušno bodri izvođače. Treba li veće potvrde da scenska umetnost traži nova lica i nova tumačenja, koja će izazvati pozitivan konkurentski duh?

Olena Puškaš

Prvi čin

U svom pariskom salonu, kurtizana Violeta Valeri, čuvena pariska kurtizana, pozdravlja goste na zabavi. Tu su Flora Bervoa, Markiz d’Obinji, njen ljubavnik Baron Dufol i Gaston koji dovodi njenog novog obožavaoca Alfreda Žermona. Ovaj mladić, koji joj se uvek divio iz daljine, pridružuje joj se u vinskoj pesmi. Orkestar se čuje iz susedne prostorije, i dok gosti kreću da igraju, Violeta oseti vrtoglavicu i odlazi u gostinjsku sobu da se povrati. Alfred koristi priliku da joj izrazi svoju ljubav. Ona ga u početku odbija i pravi šale na njegov račun, ali dirnuta njegovom iskrenošću pristaje da se ponovo sastane sa njim. Ovo čuje Baron Dufol i u znak protesta odlazi. Violeta na rastanku poklanja Alfredu jednu kameliju i kaže mu da može da je vidi tek kad ona uvene. Kada gosti odu, Violeta se suočava sa novim, savim nepoznatim osećanjem.

Drugi čin

Nekoliko meseci kasnije Alfred i Violeta žive u poljskoj kući blizu Pariza i čini se da su veoma zedovoljni. Ali, kada mu služavka Anina otkrije da je Violeta prodala svoj nakit kako bi mogla da plati izdržavanja kuće, Alfred odlazi u grad da reši problem. Njegov otac dolazi kod Violete kako bi otrgao sina iz njenog naručja. Iako impresioniran Violetinom otmenošću, on joj objašnjava da skandal koji ta veza izaziva ugrožava veridbu njegove kćerke. Violeta u početku tvrdi da ne može da napusti svoju ljubav, ali teška srca pristaje da žrtvuje svoju ljubav. Kad se Alfred vrati zatiče je kako piše pismo. Zbunjen je jer je saznao za očevu posetu. Violeta ga umiruje i odlazi, a sluga mu donosi njenu oproštajnu poruku. Otac se vraća i očajnog mladića teši pozivajući ga da se vrati u Provansu. Kad ugleda na stolu pozivnicu za Florin bal, Alfredo posumnja da ga je odbacila zbog drugog i odlučuje da se suoči sa njom.

Treći čin

Na svom balu te večeri, Flora od saznaje za njihov rastanak. Društvo je veselo, igraju i kockaju se. Tu je i Alfred, prepun gorkih komentara o ljubavi. Neobuzdano se kocka. Violeta stiže sa Baronom Dufolom, koji joj zabranjuje da razgovara sa mladićem. Svi odlaze na večeru, a Violeta, plašeći se Baronovog gneva, pokušava da Alfreda nagovori da ode. On to tumači kao priznanje da je zaljubljena u Barona. Slomljena, ona se pretvara da je to istina. Sad Alfredo doziva sve, optužujući svoju bivšu ljubav za izdaju i bacajući joj svoj kockarski dobitak pod noge. U tom trenutku stiže i njegov otac koji, kao i ostali gosti, osuđuje takvo ponašanje i primorava ga da napusti bal.

Četvrti čin

U Violetinoj spavaćoj sobi, šest meseci kasnije, doktor Grenvil saopštava Amini da njena gospodarica ima tuberkulozu i da joj nije preostalo još mnogo vremena. Violeta po ko zna koji put čita pismo Alfredovog oca koji joj saopštava da je mladić saznao istinu i da je pošao ka njoj da joj se izvini. Ali Violeta oseća da je već kasno. U Parizu je karneval i kada povorka prođe, Anina utrčava najavljujući Alfreda. Ljubavnici strastveno prave planove kako će zauvek napustiti Pariz. Violeta prikuplja poslednje atome snage i doživljava svoje poslednje trenutke u naručju svoje ljubavi.

Fotografije: Branislav Lučić


Fotografije: Miomir Polzović