travijata

ПОДЕЛАО АУТОРУО ДИРИГЕНТУО РЕДИТЕЉУО ОПЕРИКРИТИКАСАДРЖАЈФОТОВИДЕО
Ђузепе Верди
ТРАВИЈАТА

опера у четири чина

Либрето: Франческо Мариа Пијаве по роману „Дама с камелијама“ Александра Диме Сина
Диригент: Александар Којић / Микица Јевтић
Режија: Младен Сабљић
Обнова: Воја Солдатовић
Сценограф: Доријан Соколић, Милета Лесковац
Костимограф: Ружица Ненадовић Соколић
Диригент хора: Весна Кесић Крсмановић
Кореограф: Владимир Логунов

УЛОГЕ

Виолета Валери
Данијела Јовановић

Флора, њена пријатељица
Јелена Кончар / Верица Пејић

Анина, Виолетина служавка
Лаура Павловић / Верица Пејић

Алфред Жермон
Саша Штулић / Александар Саша Петровић

Жорж Жермон, његов отац
Жељко Р. Андрић / Васа Стајкић

Гастон
Игор Ксионжик

Барон Дуфол
Владимир Зорјан / Небојша Бабић / Иван Дајић, к. г.

Маркиз Д’Обињи
Бранислав Станков / Жељко Р. Андрић

Др Гренвил
Горан Крнета

Ђузепе, Виолетин слуга
Александар Толимир / Бранислав Цвијић

Флорин слуга
Јован Пејић

ХОР, ОРКЕСТАР И БАЛЕТ СНП-а

БАЛЕТ
Соло: Милена Кркотић, Милан Иван
Ансамбл: Милана Самарџић, Мина Радовић, Јована Пауновић, Јелена Дангузов

Асистент редитеља: Катарина Матеовић Тасић
Репетитори балета: Весна Бркић, Бранка Глигорић
Обрада текста за дисплеј: Иван Свирчевић
Концертмајстори: Владимир Ћуковић, Сергеј Шаповалов
Корепетитори: Данијела Ходоба Леш, Страхиња Ђокић
Инспицијенти: Дејан Теодоровић, Тања Цвијић
Шаптачи: Александра Мајтан, Санела Митровић

Праизведба: Театро ла Фениче, Венеција, 6. марта 1853.
Премијера: 16. октобар 1981.
Премијерна обнова: 25. мај 2002, сцена „Јован Ђорђевић“

Представа траје око три сата.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени у радионицама Српског народног позоришта.

ЂУЗЕПЕ ВЕРДИ
(Le Ronkole 10. X 1813 – Milano 27. I 1901)

verdiПородица му је била скромног порекла, али његов таленат је брзо открио један породични пријатељ, Антонио Бареци, који га је прво одвео да учи код диригента оркестра у Бусету, а затим га је послао на усавршавање у Милано. Али, Вердија нису примили на Конзерваторијум, и он се обратио једном приватном учитељу, Винченцу Лавињи, с којим је продубио своје знање о италијанској и немачкој музици. Убрзо су га позвали у Бусето за диригента оркестра, тамо се оженио Маргеритом, кћерком свога доброчинитеља. Године 1838. вратио се у Милано где је његова прва опера, Оберто, гроф од Сан Бонифација (Oberto, Conte di San Bonifacio, Скала) доживела приличан успех, али је његово следеће дело, комична опера Један дан краљевања или Лажни Станислав (Un giorno di regno или Il finto Stanislao, Скала, 1840), доживела потпун неуспех. То је био најтужнији период у Вердијевом животу. Био је разочаран због неразумевања публике и измучен тешким породичним несрећама: прераном смрћу жене и двоје деце. Из депресије га је извукао либрето Набука, за који је с одушевљењем написао музику и који је постигао велики успех у Скали, 1842. Цензура је запазила политичку тежину Вердијеве идеје у тој опери, где је индивидуална драма била представљена у много ширем контексту колективне драме, а следећа опера, по Гросијевом роману, Ломбарђани у првом крсташком рату (I Lombardi alla prima crociata, Скала, 1843), пала је у немилост цензора.

То су биле године грозничавог рада, како би постигао коначно признање: између 1844. и 1850, Верди је компоновао оперу Ернани, по роману Виктора Игоа (Венеција, 1844), по Бајрону Два Фоскара (I due Foscari, Рим, 1844), по Шилеру Јованку Орлеанку (Giovanna d Arco, Милано, 1845), Алзира, по Волтеру (Напуљ, 1845), Атила (Венеција, 1846), Магбет, по Шекспиру (Macbeth, Фиренца, 1847), Разбојнике по Шилеру (I masnadieri, Лондон, 1847), Гусар по Бајрону (Il corsaro, Трст, 1848), Битка код Лењана по Гверацију (La battaglia di Legnano, Рим, 1849), Лујза Милер по Шилеру (Luisa Miller, Напуљ, 1849), Стифелио (Stiffelio, Трст, 1850). Као већ богат човек, живео је с певачицом Ђузепином Стрепони с којом се венчао 1859, на имању Сант Агата, које је купио у близини родног села, и на којем је саградио лепу вилу. Ту се посветио компоновању својих великих ремек-дела: Риголето (Rigoletto, Венеција, 1851), Трубадур (Il trovatore, Рим, 1853), Травијата (La traviata, Венеција, 1853). То је време његове највеће славе. Отада ће Верди све мање компоновати, и то готово увек по наруџбини. За париску Оперу написао је Сицилијанско вечерње (I vespri siciliani, 1855), за Фениче у Венецији Симон Боканегра (1857), за Рим Бал под маскама (Un ballo in mFrensis Pulenkaschera, 1859), који је имао проблема са цензуром, за Петроград Моћ судбине (La forza del destino, 1862), опет за Париз Дон Карло (Don Karlos, 1867). Кавур је, у име уједињене Италије, захтевао да он буде члан првог парламента. У политици је Верди био десничарски либерал, а његов опрезни конзерватизам осећао се и у музичком животу, у његовом супротстављању симфонијској музици и Вагнеровој уметности. Поводом отварања Суецког канала, Исмаил-паша га је позвао да напише Аиду (Каиро, 1871), и он јој се посветио с посебним одушевљењем, сматрајући је својим последњим оперским делом. Године 1874, дубоко потресен Манцонијевом смрћу, написао је Мису реквијем (Messa da requiem). Његов издавач, Рикорди, и Ариго Боито, убедили су га да се врати опери, и 5. фебруара 1887. Скала је тријумфално поздравила његов нови растанак са сценом, Отело, који још једном није морао да буде и коначни растанак. Наваљивања Боита и Рикордија натерала су већ осамдесетогодишњег Вердија да се други пут окуша у једној комичној опери. Фалстаф (Скала, 1893) постигао је срдачан и дирљив успех, али није био схваћен, јер се много разликовао од оног Вердија којег је публика познавала и волела.

Надживео је све своје савременике с којима се надметао или их је волео, Доницетија, Меркадантеа, Росинија, Вагнера, своје две жене, и свој век. Последње године провео је посвећен црквеној музици: написао је Те Деум (1896) и Стабат Матер (1897), односно бавећи се домом за старе музичаре који је дао да се сагради у Милану.
/Водич кроз оперу, приредио Ђоакино Ланца Томази/

Вердијеве опере до сада изведене на сцени Српског народног позоришта:
Трубадур, Травијата, Риголето, Бал под маскама, Аида, Отело, Дон Карлос, Набуко, Симон Боканегра, Моћ судбине, Магбет и Симон Боканегра 12. децембра 2013, после 46 година од првог извођења.

АЛЕКСАНДАР КОЈИЋ

aleksandar-kojic-1Рођен у Новом Саду. После завршених основних и специјалистичких студија дириговања, на Факултету музичке уметности у Београду, усавршавао се на неколико различитих мајсторских курсева: у Београду код проф. Уроша Лајовица, Бечу код проф. Марка Стрингера (Universität fűr Musik und darstellende Kunst, Wien), Мајнцу – курсеви из хорског дириговања (проф. Erwin Ortner и Frieder Bernius, Meinz), Утрехту – курсеви из хорског дириговања (проф. Timothy Brown, Utrecht), као и на радионицама за стару музику (Helmuth Rilling – Mainz и Ton Koopman – Utrecht). Након повратка у Србију сарађује с камерним оркестром Camerata academica из Новог Сада и бива ангажован као диригент Омладинског симфонијског оркестра Средње музичке школе „Исидор Бајић”. Убрзо, 2010. године, добија позив за место диригента у Опери Српског народног позоришта (СНП) у Новом Саду. Од августа 2012. до априла 2014. био је директор Опере Српског народног позоришта.

Поред стандардног оперског репертоара, доказао се и на пољу модерне опере. Извођење опере Милева, савремене композиторке Александре Вребалов, награђено је Годишњом наградом Српског народног позоришта за најбољу оперску представу у 2012. години. Француска телевизија ARTE снимила је извођење и емитовала га шест месеци, након чега је Милева ушла у првих 15 светских продукција које је ова телевизија снимала током 2012.

У протеклих неколико година Којић је гостовао у Хрватском народном казалишту (ХНК) у Загребу и ХНК Ивана пл. Зајца Ријека (Хрватска), Сегединској опери (Мађарска), Театру Опере и Балета у Краснојарску (Русија).

Оперски и балетски репертоар: Верди (Травијата, Трубадур, Аида, Симон Боканегра, Набуко, Риголето) Пучини (Боеми, Мадам Батерфлај, Тоска), Чајковски (Пикова дама, Евгеније Оњегин), Моцарт (Дон Ђовани), Доницети (Љубавни напитак, Позоришне згоде и незгоде), Росини (Севиљски берберин), Калман (Кнегиња чардаша), Бритн (камерна опера Окретај завртња), Готовац (Еро с онога свијета), Бизе (Кармен), Вребалов (Милева), Oрф (Кармина бурана), Бајић (Кнез Иво од Семберије), Ђ. К. Меноти (Телефон), С. Барбер (Партија бриџа), П. Хиндемит (Тамо и натраг), М. Теодоракис (Грк Зорба), П. Маскањи (Кавалерија рустикана).

Годишња награда Српског народног позоришта:
- за дириговање опере Пикова дама П. И. Чајковског, 2012.
- за праизведбу опере Милева А. Вребалов 2012.
- за Гала концерт поводом 150. годишњице рођења Рихарда Штрауса 2015.
- за редакцију партитуре и дириговања концертним извођењем опере Кнез Иво од Семберије Исидора Бајића, поводом обележавања сто година од смрти композитора, 2016.


МИКИЦА ЈЕВТИЋ

МИКИЦА ЈЕВТИЋ диригентРођен 1977. у граду Хорбу на реци Некар у Баден – Виртембергу (Немачка). Студије дириговања завршио је 2003. године на Националној музичкој академији Украјине у Кијеву у класи професора Алина Власенка, а на истој високој музичкој школи дипломирао је и на одсеку за хармонику код професора Павела Фењука.

Од 2001. до 2003. био је диригент Симфонијског оркестра и Оркестра Оперског театра града Дњепропетровска у Украјини. С Гудачким оркестром Кијевске музичке школе наступао је у Шпанији, Пољској, Немачкој, Португалији, а имао је и бројне концерте с Националним симфонијским оркестром Украјине.

Шест година (од 2005) је радио као диригент оркестра Музичке школе у Шапцу, да би 2011. постао стални диригент Оркестра Српског народног позоришта у Новом Саду. Сарађује с Војвођанским симфонијским оркестром.

Диригент Микица Јевтић интезивно сарађује са ансамблом за савремену музику „2К+“ афирмишући тако дела младих композитора.

Досадашњи оперски репертоар Микице Јевтића садржи дела: Чајковског (Евгеније Оњегин), Вердија (Набуко, Риголето, Травијата), В. А. Моцарта (Фигарова женидба, Чаробна фрула), Римски-Корсакова (Царска невеста), Пучинија (Мадам Батерфлај), Доницетија (Лучија од Ламермура, Љубавни напитак), К. Орфа (сценска кантата Кармина бурана), И. Калман (Кнегиња чардаша).

На уметниковом актуелном балетском репертоару за чије извођење добија и посебне похвале су остварења: Петра Иљича Чајковског (Крцко Орашчић, Лабудово језеро, Успавана лепотица), Лудвига Минкуса (Дон Кихот), Микиса Теодоракиса (Грк Зорба), Адолфа Адама (Жизела), Сергеја Прокофјева (Ромео и Јулија).

Из Јевтићевог концертног репертоара издвајају се: Гала концерт Опере (13. јануарa 2012), Гала концерт Опере (14. јануарa 2013), Новогодишњи концерт – Гала концерт Опере (11. јануарa 2014), Гала концерт Опере (24. мајa 2014), Балетски гала концерт (7. јунa 2014), Кад је опера срела филм (Новогодишњи гала концерт солиста, Хора и Оркестра Опере СНП, 13. јануарa 2016).

Добитник је прве награде на 1. Међународном такмичењу диригената „Стефан Турчак“ у Кијеву 2006.

ВОЛФГАНГ ШАЈТ (Wolfgang Scheidt)

wolfgang-scheidtРођен је у Бечу. После завршених студија права на Универзитету у родном граду, музичко образовање стиче на Високој бечкој школи (Hochschule für Musik und darstellende Kunst) у класи проф. Ф. Валенци-Рихтера (F. Valenzi-Richter) и Н. Флореса (Noel Flores) за клавир, проф. Ериха Урбанера (Erich Urbanner) за композицију, Ервина Раца (Erwin Ratz) на теорији и легендарног Ханса Сваровског (Hans Swarowsky) за дириговање. Мастер студије је похађао у Венецији и Сијени. Био је члан и солиста хора Бечких дечака.

Освојио је прву награду 1978. на престижном међународном такмичењу у дириговању “Vittorio Gui” у Фиренци. Од 1980. до 1982. био је главни диригент националне Опере у Истанбулу. Наступао је са реномираним оркестрима као што су оркестри италијанске радио-телевизије RAI из Торина и Милана, затим, „Mozarteum“ из Салцбурга, минхенском Филхармонијом, загребачком Филхармонијом, будимпештанским симфонијским оркестром итд. Сарађује са немачким оперским кућама и чувеним позориштима у Паризу, Тулузу, Берлину, Риму (Teatro dell` Opera), Ђенови (Teatro Margherita), Венецији (Teatro la Fénice), Буенос Аиресу (Teatro Colón), Сантјагу, Јоханесбургу, Прагу, Букурешту, Љубљани, ХНК у Загребу… Шајт је протеклих година активан у настави за диригенте, вокалне солисте и пијанисте.

Из оперског репертоара: Моцарт (Дон Ђовани, Фигарова женидба, Чаробна фрула), Бетовен (Фиделио), Росини (Севиљски берберин), Верди (Риголето, Трубадур, Травијата, Аида), Пучини (Боеми, Тоска, Мадам Батерфлај), Чајковски (Евгеније Оњегин), Маскањи (Кавалерија рустикана), Штраус (Слепи миш), Калман (Кнегиња чардаша). Из богатог симфонијског репертоара издвајају се дела Хајдна, Моцарта, Бетовена, Шуберта, Шумана, Брамса, Малера, Р. Штрауса, Дворжака, Росинија, Сен-Санса, Дебисија, Равела, Стравинског, Хиндемита и многих других.

Волфганг Шајт први пут диригује у Српском народном позоришту 19. октобра 2016, а његово гостовање је подржао аустријски Културни форум Амбасадe Аустрије из Београда.

 

ВОЈА СОЛДАТОВИЋ

Voja-SoldatovicРођен је у Новом Саду. После матуре, уписује студије режије на љубљанској Академији за позориште, радио, филм и телевизију у класи проф. Славка Јана. Већ 1967. дебитује као редитељ у Љубљани, а исте године потписује и свој први ангажман у СНП-у где режира и дипломску представу.

Године 1971. прелази у Марибор у СНГ у коме остаје двадесет сезона, да би се 1991. вратио у Нови Сад, као управник Позоришта младих. Од 1. септембра 1999. поново је у Српском народном позоришту као стални редитељ Опере. За 40 година редитељског рада Солдатовић је режирао преко 180 представа широм бивше Југославије, али и у иностранству, а има и преко 200 телевизијских режија за ТВ Љубљану, ТВ Марибор и ТВ Нови Сад.

Добио је више признања за свој редитељски рад међу којима је Борштникова награда у Марибору 1971, два Златна смијеха у Загребу 1988, Октобарска награда Новог Сада 1993, Награда за режију на Сусрету војвођанских позоришта 1997, Златна медаља „Јован Ђорђевић“ 2000, Искра културе 2002. и многа друга признања.

Његове представе су гостовале у Италији, Француској, Аустрији, Румунији, Мађарској и Чешкој.

Познат је као редитељ „дугопругашких“ представа које се годинама играју – његова режија комедије Светислав и Милева Милоша Николића представља апсолутни рекорд СНП-а, играла је пуних 21 сезону.

Преводио је симултано представе са 10 језика на фестивалима у земљи и иностранству.

У Опери Српског народног позоришта дебитовао је режијом комичне опере Вива ла мама; године 1992. режира мјузикл Виолиниста на крову, који постаје култна представа СНП-а; 1999. је режирао оперу Алеко, која је награђена Медаљом Пушкина а 2003. Вердијеву оперу Риголето, с којом је Опера СНП-а доживела овације у Кану (Француска) 2006. године. Поред наведених, Солдатовић је режирао Штраусову оперету Барон циганин, мјузикл Човек од ла Манче, Доницетијев Љубавни напитак, дечје опере Јежева кућица и Медведова женидба, док је режијски обновио Вердијеву Травијату.

За Новосадски летњи фестивал режирао је Моцартову Наивну варку. Предавао је глуму оперским певачима и водио Оперски студио на Академији уметности у Новом Саду, као и на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу.

Током фебруара 1852., боравећи у Паризу, Верди је имао прилике да, у театру „Водвиљ“, види драму Дама с камелијама, коју је према сопственом роману сачинио Дима Син. Био је више него импресиониран. Већ првог јануара следеће године, писаће свом напуљском пријатељу Де Сантису: „За Венецију радим Даму с камелијама, која ће, можда, имати наслов Травијата. Један савремени садржај. Неко други можда га не би радио због костима, због времена, и због хиљаде других обзира, ја га радим с пуним задовољством“… Међутим, Вердијева Травијата није Дама с камелијама А. Диме, иако од њега и потиче. Она се од тог „темеља“ – отисла, већ и самим својим насловом – Травијата, дакле, ОНА КОЈА ЈЕ СКРЕНУЛА С ПУТА
/…/ као и сва добра дела, и Травијата је многозначна, испуњена карактерима најразноврснијих и најопречнијих побуда и деловања /…/ која треба учинити живим и делотворним ако се жели бити њен (достојан) тумач, ако се хоће бити савремен, што је њом Верди и желео и успео бити.
/…/ Травијата је – револт. Протест. Ако то није, она не може бити – садашњост. Наравно, наша! /…/ Не треба, или не би требало никако сметнути с ума једну реченицу коју је Верди изрекао у писму либретисти Пјавеу поводом рада на Магбету: „Ако на можемо да направимо једну генијалну ствар, настојимо да не направимо једну општу ствар!“ Те речи су биле његов кредо, те речи су и – тестамент.

Др Слободан Турлаков


НАГРАДЕ У СЕЗОНИ 2002/2003

Данијела Јовановић – годишња награда „Драга Спасић“ за улогу Виолете
Саша Ковачић – годишња награда „Драга Спасић“ за улогу Жоржа Жермона (Травијата), Симе млинара (Еро с онога свијета) и Бартола (Севиљски берберин)


ТРАВИЈАТА НА СЦЕНИ СРПСКОГ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА

16. новембра 1947.
Редитељ: Ј. Кулунџић; Диригент: В. Илић, Л. Бута, Д. Жупанић, В. Тополковић, Г. Чила, М. Асић; Сценограф: М. Шербан; Костимограф: С. Шербан; Улоге: Е. Крже/З. Николић, О. Бручи, Ј. Асић (Виолета), М. Липковић, М. Врчевић, Г. Гојковић, Љ. Јанковић, Ј. Мартиновић, М. Котник-Сарајкић, Ј. Јечменица (Флора), Д. Бурић (Алфред Жермон), И. Варговић, Ј. Стефановић-Курсула, В. Поповић, В. Кошир, Ф. Пухар (Жорж Жермон)

5. новембра 1963.
Диригент: Д. Жупанић, Е. Гвоздановић, М. Јагушт; Режија: Е. Фрелих; Сценограф: С. Максимовић; Костимограф: С. Јатић; Улоге: О. Бручи, З. Николић (Виолета), М. Врчевић-Бута/Ј. Јечменица, М. Ковалска (Флора), Р. Грујић, Л. Манцин (Алфред Жермон), Ф. Пухар (Жорж Жермон)

8. новембра 1970. (обнова)

Режијски обновио: М. Сабљић; Диригент: Л. Бута, М. Јаноски; Избор сценографије: Д. Васиљевић; Избор костима: С. Јатић; Улоге: М. Пец-Галер, к.г./В. Бердовић, В. Ковач-Виткаи (Виолета), М. Врчевић-Бута/Ј. Јечменица, А. Херћан-Бодрич, З. Николова (Флора), В. Куцуловић/Ш. Мардешић (Алфред Жермон), Ф. Пухар/Д. Мариновски, Д. Бугарин (Жорж Жермон)

16. октобра 1981.
Редитељ: М. Сабљић; Диригент: М. Јаноски/И. Топлак (М. Јагушт, В. Илић); Сценограф: Д. Соколић, Сценограф: М. Лесковац; Костимограф: Р. Ненадовић-Соколић; Улоге: В. Ковач-Виткаи/Ванета Јанева-Ивељић, Г. Којадиновић, Гордана Томић, Анушка Пејовић, Свитлана Декар, Милица Стојадиновић (Виолета), З. Николова/А. Херћан, И. Ковачевић, М. Павловић-Бараћ, Ј. Бодражић, Т. Обреновић, Д. Југовић, Ј. Штулић (Флора), В. Куцуловић, Драгослав Илић, Душан Плазинић, С. Коцић (Алфред Жермон), М. Милановић/О. Енигареску, Миодраг Д. Јовановић, Никола Митић, Жељко Лучић, Б. Вукасовић (Жорж Жермон)

Травијата је била прва премијера којом је 16. новембра 1947. године почео рад обновљене Опере и досад се, упорно, одржавала на нашем репертоару. До данас ова опера није играна само у четири сезоне.

Травијата је много више од тужне приче о судбини Даме с камелијама. Она садржи музиком испричану свеопшту истину о животу пуном препрека, неспоразума и догађаја који углавном не долазе у право време – а управо је то оно у чему се свако од нас препознаје. Током вишедеценијског трајања Травијате на нашој сцени, у овој роли су се опробале многе новосадске и гостујуће уметнице, а пред крај ове сезоне, 25. маја 2002, добили смо још једну, нову Виолету – Данијелу Јовановић. Као уметница 21. века, која се формира у доба мултимедијалног прожимања разних жанрова и утицаја, она је унела много, сасвим свог, блиског новим генерацијама позоришне публике. На првом месту ту је модерно поимање глуме, приказано кроз пажљиво израђене нове детаље, ослобођене уобичајених оперских манира и извештачености. У вокалном погледу, као највећи квалитет истичемо осећајност у нијансирању фраза, свежину и лакоћу колоратура. Гласовна трансформација од лепршаве виртуозне велике арије у првом чину до лирских и драматичних момената другог и четвртог чина била је успешна – а управо то је за многе сопране највеће искушење. Укратко, то је креација која неодољиво плени животношћу и шармом. У овој представи се први пут појавила читава екипа младих оперских солиста, потеклих већином из класе наше примадоне Вере Ковач Виткаи. Пре свих, Саша Петровић, као Алфред, остварио је своју до сада најзахтевнију улогу, потврђујући да је солиста на кога се може озбиљно рачунати. Светла и мека боја његовог тенора делује пријатно и покретљиво, а срчаност и музикалност његови су адути којима ће развити своје певачке могућности.

У улози Флоре наступила је Жељка Здјелар студенткиња друге године певања, привукавши пажњу на себе добро постављеним гласом и спонтаношћу кретања на сцени. Мање улоге Анине и д’Обинија примерено су тумачили студенти завршне године Академије уметности у Новом Саду и Факултета музичке уметности у Београду – сопран Сенка Солдатовић и баритон Предраг Милановић. Посебно пријатно изненађење за нас био је наступ баритона Саше Ковачића, који је – иако већ годинама успешан солиста – тек сад добио прву прилику да пева партију Жоржа Жермона. Његов топао, технички сигуран и еластичан глас, као и одговарајуће сценско држање, које је помно пратило психолошки преображај лика, резултирали су професионалном и надахнутом креацијом на коју публика мора да реагује. За успешан наступ свих младих протагониста, великим делом је заслужан диригент Јон Јанку, који их је стрпљиво упућивао у тајне живог сценског наступа. Било је уживање пратити ову живу и лепу представу која је зрачила енергијом нове генерације и посматрати препуни аудиторијум који здушно бодри извођаче. Треба ли веће потврде да сценска уметност тражи нова лица и нова тумачења, која ће изазвати позитиван конкурентски дух?

Олена Пушкаш

Први чин

У свом париском салону, куртизана Виолета Валери, чувена париска куртизана, поздравља госте на забави. Ту су Флора Бервоа, Маркиз д’Обињи, њен љубавник Барон Дуфол и Гастон који доводи њеног новог обожаваоца Алфреда Жермона. Овај младић, који јој се увек дивио из даљине, придружује јој се у винској песми. Оркестар се чује из суседне просторије, и док гости крећу да играју, Виолета осети вртоглавицу и одлази у гостињску собу да се поврати. Алфред користи прилику да јој изрази своју љубав. Она га у почетку одбија и прави шале на његов рачун, али дирнута његовом искреношћу пристаје да се поново састане са њим. Ово чује Барон Дуфол и у знак протеста одлази. Виолета на растанку поклања Алфреду једну камелију и каже му да може да је види тек кад она увене. Када гости оду, Виолета се суочава са новим, савим непознатим осећањем.

Други чин

Неколико месеци касније Алфред и Виолета живе у пољској кући близу Париза и чини се да су веома зедовољни. Али, када му служавка Анина открије да је Виолета продала свој накит како би могла да плати издржавања куће, Алфред одлази у град да реши проблем. Његов отац долази код Виолете како би отргао сина из њеног наручја. Иако импресиониран Виолетином отменошћу, он јој објашњава да скандал који та веза изазива угрожава веридбу његове кћерке. Виолета у почетку тврди да не може да напусти своју љубав, али тешка срца пристаје да жртвује своју љубав. Кад се Алфред врати затиче је како пише писмо. Збуњен је јер је сазнао за очеву посету. Виолета га умирује и одлази, а слуга му доноси њену опроштајну поруку. Отац се враћа и очајног младића теши позивајући га да се врати у Провансу. Кад угледа на столу позивницу за Флорин бал, Алфредо посумња да га је одбацила због другог и одлучује да се суочи са њом.

Трећи чин

На свом балу те вечери, Флора од сазнаје за њихов растанак. Друштво је весело, играју и коцкају се. Ту је и Алфред, препун горких коментара о љубави. Необуздано се коцка. Виолета стиже са Бароном Дуфолом, који јој забрањује да разговара са младићем. Сви одлазе на вечеру, а Виолета, плашећи се Бароновог гнева, покушава да Алфреда наговори да оде. Он то тумачи као признање да је заљубљена у Барона. Сломљена, она се претвара да је то истина. Сад Алфредо дозива све, оптужујући своју бившу љубав за издају и бацајући јој свој коцкарски добитак под ноге. У том тренутку стиже и његов отац који, као и остали гости, осуђује такво понашање и приморава га да напусти бал.

Четврти чин

У Виолетиној спаваћој соби, шест месеци касније, доктор Гренвил саопштава Амини да њена господарица има туберкулозу и да јој није преостало још много времена. Виолета по ко зна који пут чита писмо Алфредовог оца који јој саопштава да је младић сазнао истину и да је пошао ка њој да јој се извини. Али Виолета осећа да је већ касно. У Паризу је карневал и када поворка прође, Анина утрчава најављујући Алфреда. Љубавници страствено праве планове како ће заувек напустити Париз. Виолета прикупља последње атоме снаге и доживљава своје последње тренутке у наручју своје љубави.

Фотографије: Миомир Ползовић
ВРХ СТРАНЕ