ИСТОРИЈАТ


1861-1914.

Српско народно позориште је основано 16/28. јула 1861. године у Новом Саду, у тадашњој Царевини Аустрији (од 1867. Аустроугарска монархија). У Војводини је до тада већ постојала дуга позоришна традиција, од ђачких дилетантских представа, па све до приватних професионалних позоришних трупа. Позориште је оснивано у време буђења националне свести и борбе за националну слободу. У то доба у Новом Саду већина житеља је српске народности, велики број је високообразован, три четвртине имања и трговина били су у рукама Срба, тако да није случајно што је у Новом Саду основано Српско народно позориште. Гостовање позоришне дружине Јована Кнежевића 1860. подстакло је Јована Ђорђевића да напише више чланака у „Србском дневнику” о нужности оснивања Српског народног позоришта. Припреме око оснивања вршили су Светозар Милетић, Стефан Брановачки, Јован Ђорђевић и Јован Јовановић, потоњи Змај. Српско народно позориште основано је на седници Српске читаонице којом је председавао Светозар Милетић, првенствено као национална установа која је имала задатак да путем драмске књижевности и глумачке уметности преноси српску реч и историју, да буди националну свест и подиже културни ниво Срба и тиме пружи отпор бечкој и пештанској власти. Како Позориште није било државна установа Српска читаоница је установила Друштво за Српско народно позориште које ће водити бригу и финансирати Позориште. Оснивачка скупштина Друштва била је 29. и 30. маја 1862. и на њој је донет и први Устав Друштва. Међутим на одобрење за оснивање и рад Друштва чекало се до 18. јула 1865. када је цар Франц Јозеф потписао. Члан Друштва, поред тадашњих угледних људи, могао је постане сваки појединац који уплати 50 форинти и свако правно лице које уплати 100 форинти. Друштво је имало свој Управни одбор на челу са начелником и два одсека: Позоришни, који је водио бригу о глумачкој дружини, репертоару и другим стручним питањима, и Економски, који је обезбеђивао материјална средства за рад Позоришта. Скупштину Друштва чинили су сви чланови појединци и представници чланова правних лица, а састајали су се једном годишње. Месни позоришни одбори били су по целој Војводини и имали задатак да организују рад Позоришта у својим местима приликом гостовања. Први управник био је Јован Ђорђевић, који је на тој функцији остао до 1867. када се одазвао позиву кнеза Михаила и са половином глумаца отишао у Београд и основао Народно позориште. На Ђорђевићево место дошао је Антоније Хаџић. Позориште је основано са деветоро глумаца: Димитрије Ружић, Димитрије Марковић Кикинђанин, Никола Недељковић, Коста Хаџић, Михаило Гавриловић, Михаило Рац(ковић), Младен Цвејић, Стеван Чекић и Драгиња Поповић (касније Ружић), а сутрадан, 17. јула, су примљењни и: Љубица Поповић, Милица Грунчић и Никола Зорић. Прва представа била је Пријатељи Лазара Лазаревића и Мушки метод и женска мајсторија Лајоша Кевера 23. јула/4. августа 1861.

staro-pozoriste-zgrada-dundjerskog

Старо позориште – зграда Дунђерског

Позориште је давало представе по свим местима у Војводини, али је гостовало и ван Војводине. У Новом Саду представе су игране у дворани на спрату кафане „Код сунца”, у сали кафане „Код краљице Јелисавете” (данашњи хотел „Војводина”), лети у арени „Код Зеленог венца” (на месту данашњег Аполо-центра), од 1872. до 1892, када је срушена зграда на Трифковићевом тргу и од 1895. у Дунђерсковом позоришту (налазило се у дворишту данашњег Хотела „Војводине” и изгорело у пожару 22. јануара 1928), позоришна зграда коју је велепоседник Лазар Дунђерски уступио Српском народном позоришту.

После прве деценије рада Позориште покреће и своју издавачку делатност – први број листа Позориште изашао је из штампе 26. децембра 1871, а уређивао га је Антоније Хаџић. Од 1872. Позориште је покренуло едицију Зборник позоришних дела, у којој су објављивана домаћа драмска дела и преводи драма страних писаца која су била на репертоару Српског народног позоришта.


Овај перод рада обележили су и управници: оснивач Јован Ђорђевић до 1868, његов наследник Антоније Хаџић води Позориште до 1879, затим је привремени управитељ Димитрије Ружић до 1892, а потом поново Антоније Хаџић па Димитрије Ружић до 1904, годину и по дана је Бранислав Нушић, затим Пера Добриновић до 1911. и онда све до Првог светског рата Жарко Савић.

До Првог светског рата Српско народно позориште било је мезимче међу народним институцијама.


1918-1941.

После рата Српско народно позориште ради у потпуно новим политичким и друштвеним условима – Војводина је у саставу нове државе. У веома тешким условима, без државне помоћи Друштво за Српско народно позориште обнавља рад Позоришта. Управник и председник Друштва био је др Ђура Трифковић. Први глумачки ансамбл углавном се састојао од предратних чланова, али се током овог периода често мењао јер је позоришни живот у Војводини био богат, па су поједини глумци мењали позоришта и у више наврата поново се враћали. Прва представа Хеј, Словени Ристе Одавића одржана је у сали Дунђерсковог позоришта 12/25. јануара 1919. године. Пре представе свечаност отварања Позоришта почела је пригодном песмом Пролог Анице Савић.

На скупштини Друштва за СНП 23. децембра 1919. већина чланова се изјаснила за подржављање Позоришта. Оно постаје државно 22. децембра 1919. и то под именом Новосадско српско народно позориште и ради до 31. децембра 1921. године. У сезони 1920/21. основана је Оперета и нешто касније Опера. У духу југословенства 1921. из свих државних установа се бришу националне одреднице, па самим тим и Српско народно позориште постаје Народно позориште. После пожара у којем је изгорела зграда Дунђерсковог позориште (22-23. јануара 1928) Народно позориште остаје без зграде. Убрзо је и држава смањила субвенцију и марта 1928. спојила Народно позориште у Новом Саду са Народним казалиштем у Осијеку у један театар под именом Новосадско-осјечко позориште са седиштем у Осијеку и као такво радило је до 1934.

Међутим Друштво за СНП је било незадовољно одлуком што се Српско народно позориште изгубило у државној реорганизацији и сматрало је да је тиме изгубило своју културну, просветну и националну мисију. Друштво за СНП је 6. новембра 1921. основало путујућу трупу под именом Друштво за Српско народно позориште – Позоришна дружина „Јован Ђорђевић”  и та се трупа 22. новембра 1921. спојила са Покрајинским банатским позориштем „Стерија” у Вршцу и давала представе по Војводини, али никада у Новом Саду. Друштво је вратило име трупи 17. фебруара 1924. и оно је деловало као Српско народно позориште до августа 1937. године.

Душтво за СНП се није мирило да је под контролом власти, а власт није дозволила да нема увида у рад позоришта. Како би решила позоришно питање у Војводини Банска управа је 1934. укинула ионако малу субвенцију Српском народном позоришту и знатна материјална средства доделила Народном позоришту у Београду да организује Секцију београдског Народног позоришта за Дунавску бановину која ће давати представе у Новом Саду и местима Војводине. Ова секција је радила само 1934/35. сезону.

Од 15. августа 1937. на територији Војводине делују две секције Народног позоришта Дунавске бановине (основано 25. априла 1936, а касније у називу додато кнеза намесника Павла). Прва секција  даје представе у градовима са сталним седиштем, а друга по местима Војводине. Ту Другу секцију чини Српско народно позориште јер је 29. јануара 1937. потписана резолуција о заједничкој сарадњи Народног позоришта Дунавске бановине Кнеза намесника Павла и Управног одбора Друштва за СНП. Српско народно позориште овако делује до 14. маја 1939. када Друштво раскида уговор о сарадњи и Српско народно позориште са својим Друштвом наставља самосталан рад до избијања Другог светског рата.

По избијању Другог светског рата у Новом Саду престаје сваки позоришни живот. Део Народног позоришта Дунавске бановине привремено је отишао у Смедерево, где је у страшној експлозији погинуло седамнаест глумаца. После ове трагедије остатак трупе, уз сагласност Министарства просвете, је наставио рад у Панчеву све време рата под именом Дунавско народно позориште или Позориште Дунавске бановине.

Међуратни период је најнеповољније раздобље у историји Српаког народног позоришта. Оно није успело да достигне уметнички ниво предратног, али је успело да одржи своју мисију по местима Војводине ширећи просветарску, културну и националну мисао.


1944-до данашњих дана

После рата Српско народно позорште добија статус државне установе. Прва представа 17. марта 1945. била је Најезда Леонида Леонова. Драмски ансамбл чинили су глумци предратног Народног позоришта Дунавске бановине који су окупацију провели у Новом Саду, глумци Друге секције истог позоришта, неколико глумаца који су дошли из Београда и неколико талентованих аматера. Од децембра 1944. до децембра 1951. ради под именом Војвођанско народно позориште. Првобитно су представе игране у згради Мађарске римокатоличке читаонице у порти католичке цркве, а у лето 1945. отворена је Летња позорница у самој порти. Зграда Дома културе (бивши Соколски дом, данас Позориште младих) Позоришту је уступљена 1947. године. Ту зграду СНП користи све до усељења у своју зграду 28. марта 1981. године. Поред сцене у Дому културе, СНП је 2. октобра 1959. отворило своју Малу салу у Улици Јована Суботића 5, која од јануара 1961. носи име Весели театар „Бен Акиба“ (данас Новосадско позориште).

Српско народно позориште основало је 1947. Оперу, а 1950. Балет.

Од 1947. до 1959. у Новом Саду постојала је Средња позоришна школа са два одсека, глумачки и балетски (која је прерасла у Балетску школу), а од 1964. до 1972. постојао је Драмски студио СНП. И Школа и Студио су оспособљавали млади уметнички кадар за рад у СНП. Српско народно позориште је од 1961. више од две деценије имало своју штампарију под именом Штампарски погон Српског народног позоришта, која се налазилa у Улици Лазе Телечког бр. 5.

Први послератни управник био је Жарко Васиљевић, а затим су се на том положају између осталих налазили и: Влада Поповић, Станислав Бајић, Богдан Чиплић, Јован Коњовић, Душан Поповић, Радомир Радујков, Милош Хаџић чије се управниковање од 1958. до 1979. назива „златно доба СНП“ и многи други.

После рата важан део сваке представе постаје сценографија и костим. До Првог светског рата не може се говорити о сценографији и костиму у правом смислу те речи. Представе су игране у неколико типизираних декора, који су били више декорација него права сценографија. Елементи декора и костими куповани су на распродајама фундуса мађарских и немачких позоришта или од путујућих немачких и мађарских трупа. Глумци су у почетку играли у својим оделима, а касније су добијали додатак на плати за набавку нових. У међуратном периоду први пут се појављује сценограф – Миленко Шербан, сликар, који ће и у првим послератним годинама радити у Позоришту. После њега долазе сценографи: Владимир Маренић, Стеван Максимовић, Милета Лесковац и Борис Максимовић, али Позориште ангажује и гостујуће сценографе: Миограда Табачког, Герослава Зарића и др. Првог сталног костимографа Стану Јатић (Церај-Церић) Српског народно позориште запослило је 1948. године. Пред рат и одмах после, костиме су радили Соња Шербан и Милица Бабић-Јовановић. Седамдесетих година XX века Позориште запошљава костимографкиње Јасну Бадњаревић и Мирјану Стојановић-Маурич, a повремено се ангажују и гостујући: Љиљана Драговић, Божана Јовановић, Ангелина Атлагић и др.

Важан сегмент рада СНП је издавачка делатност, у оквиру које је СНП издало многе књиге из историје Позоришта, зборнике и многе пригодне публикације (Споменица 1861-1961; Српском народном позоришту 1861-1986; В. Поповић, Записи из позоришта; Л. Дотлић, Из нашег позоришта старог; Балет првих педесет година; Педесет година ОпереДрама Српског народног позоришта и многе друге). Лист Позориште покренло је Друштво за СНП 1871, први број је изашао 26. децембра, а последњи недатиран 1908. године. Током 1880. и 1883. лист није излазио, а 1881/82. издаван је као годиште сезоне под уредништвом Антонија Хаџића. Од 5. новембра 1909. до 31. јануара 1910. лист уређује Јован Грчић прво као  Позориште а затим као Ново Позориште. Почетком сезоне 1968/69. лист је поново покренут и од тада стално излази.

Датум (16) 28. марта (1861) када су Јован Јовановић и Стеван Брановачки упутили позив да својим прилозима помогну отварање народног позоришта узет је за Дан Српског народног позоришта када се сумирају достигнућа из претходне године и награђују заслужни. Најпрестижнија награда која се тада додељује је Награда „Јован Ђорђевић”.

СНП је 2006. године постало члан Европске театраске конвенције и члан Асоцијације Kвартет, у којој су и театри из Мађарске, Републике Чешке и Француске.
Српско народно позориште је 2011. године било домаћин Генералне скупштине Европске театарске конвенције, једне од две најугледније европске позоришне организације, а две године доцније представник СНП-а је изабран за члана Борда (Управног одбора) ове Асоцијације.
Исте, 2011. године, згарада Српског народног позоришта је средствима Фонда за развој Војводине темељно реновирана.

Српско народно позориште је увек било један од најважнијих културних институција у земљи, а не треба заборавити да је СНП иницирало оснивање других културних институција, као што су Стеријино позорје 1956, Академију уметности 1970. и Позоришни музеј Војводине 1982.

На основу доступне грађе и литературе текст саставила др Милена Лесковац

ВРХ СТРАНЕ