anika-header

ПОДЕЛАО АНДРИЋУО РЕДИТЕЉКИО КОСТИМОГРАФКИЊИО СЦЕНОГРАФУКРИТИКАФОТОВИДЕО
Ана Ђорђевић
АНИКА И ЊЕНА ВРЕМЕНА
Инспирисано приповеткама Иве Андрића

Копродукција Српског народног позоришта и БЕО АРТ-а

Редитељка: Ана Ђорђевић
Сценограф: Борис Максимовић
Костимографкиња: Марина Сремац
Композитор: Драган Максимовић
Сценски говор: Дијана Маројевић

Улоге:

Аника
Милица Трифуновић

Мелентије
Ненад Пећинар

Анђа
Биљана Кескеновић

Јакша
Душан Матејић

Лале
Милован Филиповић

Савета
Јована Мишковић

Јелица
Милица Грујичић

Aсистенткиња костимографкиње: Снежана Хорват
Aсистенткиња сценографа: Нада Даниловац
Инспицијент: Владимир Савин
Суфлерка: Наташа Барбир
Мајстор светла: Мирослав Чеман
Мајстор тона: Ђорђе Илић

Премијера: 20. октобра 2017, сцена „Пера Добриновић“, 19.30

Декор, костими и остала сценска опрема израђени су у радионицама Српског народног позоришта.

logo

Иво Андрић рођен је 1892. године у Долцу код Травника.

ivo-andricШколовао се у Травнику, Сарајеву, Бечу и Кракову. Докторирао историјске науке у Грацу. Бавио се дипломатијом, науком и књижевним радом. Нобелову награду за књижевност добио је 1961. године. Умро је у Београду 1975. године.

***

Сарајлија, дете са Истока, Андрић има бескрајно и врело интересовање за исламски елемент који је толико времена
био господар и судбина његова завичаја, за све примитивне, сурове, грозне, а уз то загонетне и живописне типове из тог старог, турског времена Босне. Тај је интерес код Андрића дубоко интиман… Јавља се Исток код Андрића још с једним карактеристичним потезом, са слепом, лудом, варварском пожудом за женом, са оним што би Б. Станковић звао нечистом крвљу, а што Иво Андрић зове несрећном крвљу.

Исидора Секулић


Иво Андрић је првенствено приповедач. Он се придружује низу приповедача разних опредељења и способности што „на хиљаде разних језика, у најразноличнијим условима, из века у век” испредају „причу о судбини човековој, коју без краја и прекида причају људи људима.”

Славко Леовац


С тим великим мајстором ријечи у разговору не треба церемонија, све је истодобно и обично и изванредно. Ви сте с њим у дотицају као у директном контакту с умјетничким стварањем! Све је ту лијепо, дубоко, јасно, проучено.

Љубо Хргић


О Аникиним временима…

Анализа приповетке Аникина времена почиње од савршеног стила, који готово да има ритам класичне хармоније, равномерно спроведене. Причу казује објективни приповедач, дистанциран од догађаја, тоном усменог приповедача, досежући до митских оквира
приче.

Станко Кораћ


Пакао је и у унутрашњој стварности Анике, само је у дубинама, јер Аника ћути о своме интимном животу. Ни они који су јој најближи не познају је. Знају само за њену магичну лепоту и за њен изазовни пркос, њене експлозивне, необичне ћуди. Ни приповедач не открива тајну њене магије и власти над људима. Приповеда о њеној лепоти попут легенде као о чуду које се догодило.

Велибор Глигорић


Андрић тежи митском – судбинском, далеком, вечном… Ако се лепота не додирне, отвара се пут ка насиљу, убијању, лудилу, самоубиству. Није довољан само додир лепоте, јер из тог додира би требало да настане ведрина душе, радост, безбрижност, да
потре егоизам не водећи при том у аутодеструкцију, да донесе срећу без самозаборава или надмености моћи. Лепота треба да
изазива љубав, да се њоме заштити, да се њоме испуњава и да сама буде њоме испуњена. У тренутку када се догађа супротно,
уместо љубави – све и свакад буде преливено мржњом. То је доказ посрнулости света.

Весна Крчмар

Ана Ђорђевић

ana-djordjevicРођена је у Београду, 1977. Дипломирала је позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности.
Професионални је редитељ од 2000. године.
За већину представа писала је ауторски текст или драматизовала прозно дело.


Значајније режије:

Киш/Балетић/Ђорђевић Ред вожње Андреаса Сама, Југословенско драмско позориште 2005, Ж. Б. П. Молијер Дон Жуан, БИТЕФ театар 2005, Ђовани Бокачо Декамерон, Вечерња сцена Позоришта „Бошко Буха“ 2006, Лаза Лазаревић Швабица, Југословенско драмско позориште 2009, Ф. М. Достојевски Записи из подземља, Југословенско драмско позориште 2010, Н. В. Гогољ Женидба, Народно позориште Сомбор 2010, Петар Михајловић Радничка хроника, Народно позориште Републике Српске 2010, Ана Ђорђевић Ђакон, Српско народно позориште 2013, Ана Ђорђевић Четрнаеста, Народно позориште Републике Српске 2013, Вилијам Шекспир Много вике ни око чега, Народно позориште Сомбор 2015, Стојан Срдић Моје дете, Београдско драмско позориште 2016, Мирослав Крлежа У агонији, БеоАрт и Југословенско драмско позориште 2016.


Реч редитељке:

Криза је отварање процепа у појавној, уређеној, устаљеној стварности, кроз који куљају овамо, к нама, наше унутрашње бештије које нисмо препознали, погледали, припитомили, кроз који к нама допире позив да почнемо озбиљно и мукотрпно да радимо да унапредимо себе.
Криза је нужни продукт лажног мира. Аникина времена су времена кризе.
Свака криза је шанса да се постојећи поредак, ван човека и унутар њега, унапреди. То значи да се изнова стваралачки приступи животу, да се утврди да ли постојеће форме понашања одговарају садржајима у људском духу који се усложњавају, да ли савест алармира да се култура свакодневног живота и међуљудског општења истрошила, деформисала, да ли ради против живота, склада и љубави унутар те заједнице, или је треба мењати, како би свако добио нову прилику да буде вољен и срећан.
Шанса да се ствари преиспитају и промене ретко се дочекује с радошћу и спремношћу, јер промена тражи учење, а учење је тежак посао. Човек је више склон да живи стешњеним, неправедним, несрећним, али познатим и одобреним начином живота, него да ризикује, велики рад га мења.
Кризу у Аники и њеним временима не изазивају природне катастрофе широких размера, разорни ратови или егзистенцијална угроженост становништва. Једна личност, само једна личност и то жена, изазива кобну заразу која прети да растури домове, и то додаје целој кризи још једну димензију – завист у односу на толику личну моћ.
Аника је мистерија. Цела њена личност је провокација. Али њу је створила управо та заједница која је се толико боји.
Она је жена рођена из подсвести масе која је окружује – краљица свог царства, непокорна и своја, заносно мудра, лебди изнад тривијалности, и увек може да каже „не“, а то је све што многи мушкарци разних узраста, притиснути брдима, обавезама, окоштало формалним односима, потајно сањају да буду. И не само мушкарци! То сањају и жене, и зато јој се диве и мрзе је, и зато
је протерују из својих живота, насилно и на своју штету.

Марина Сремац, костимографкиња

marina-sremacДипломирала на Факултету примењених уметности и дизајна у Београду, Одсек за костимографију, а Последипломске интердисциплинарне студије на Универзитету уметности у Београду, Група за сценски дизајн, завршила је 2010. године.

Од 1997. године ради као костимографкиња у Српском народном позоришту.

Као костимографкиња и сценографкиња радила у многим позориштима у земљи (НП Београд, НП Суботица, НП Сомбор, НП „Тоша Јовановић” Зрењанин, Новосадско позориште – Újvidéki Színház, Атеље 212, Костолањи Деже, итд.), као и у Persephone Theatre Saskatoon, Канада, Bárka Színház и Vígszínház у Будимпешти, Краљевско позориште Зетски дом на Цетињу, те BDT у Санкт Петербургу, Trondeleg Theatre у Трондхајму, Норвешка.

Сарађивала са Томијем Јанежичем, Андрашом Урбаном, Коканом Младеновићем, Душаном Петровићем, Ксенијом Крнајски, Борисом Лијешевићем, Егоном Савином, Дејаном Мијачем, Милошем Пушићем и многим другим редитељима.

Добитница многих награда међу којима су: две Стеријине награде за костимографију (Наход Симеон Милене Марковић, у режији Томија Јанежича, СНП и Поморанџина кора Маје Пелевић, у режији Кокана Младеновића, Новосадско позориште – Újvidéki Színház), награде за најбоље костиме на Југословенском позоришном фестивалу у Ужицу за представу Ја или неко други Маје Пелевић, у режији Кокана Младеновића, СНП, награде за најбоље костиме на фестивалу POSZT у Печују за представу Опера ултима, Ђармати/Младеновић, у режији Кокана Младеновића, Новосадско позориште – Újvidéki Színház, награде Златна форма за костимографију на бијеналној изложби Форма 2015 итд…

Борис Максимовић, сценограф

b-maksimovicДипломирао је 1974. године на Факултету ликовне уметности, смер графике у Београду, где је и магистрирао 1977. године.

У Српском народном позоришту се запослио као сценограф 1979. и у њему остао до 1992, када је прешао у Народно позориште у Београду, али је са новосадским театром наставио да сарађује као гост.

Његови радови су увек одавали снажну експресивност.

Доследан је у изналажењу и тумачењу правих сценских израза. Гостовао је у најзначајнијим театарским кућама у Југославији, касније у Србији и Црној Гори. Реализовао је многобројне сценографије за балет, опере, оперете, корео-драме, мјузикле, драме и комедије. Само у СНП-у урадио је 40 сценографских решења. Сарађивао је са најзначајнијим редитељима из наше земље као и са редитељима из САД, Украјине, Холандије, Француске, Грчке, Румуније, Италије, Мађарске, Велике Британије, Русије…

Енциклопедија Српског народног позоришта

Аника и њена времена на сцени Српског народног позоришта

Ана Ђорђевић је редитељка која за своје представе ретко узима „готов“ драмски предложак. Она га ствара, исто онолико колико га користи, што јесте блиско савременој позоршној естетици. Ана Ђорђевић је позната и као студиозна у свом раду.
У њеним представама исијавају анализе, повезивања и једна нова читања, како се то у позоришту каже. Тако је и са „Аникиним временима“ Иве Андрића, односно представом Аника и њена времена (копродукција СНП-а и БЕО АРТ-а), у којој се препознају мотиви познате Андрићеве приповетке, његове читаве прозе, уз низ исконструисаних ситуција, односа и дијалога, драматуршки постављених у оквир оног дела приче када Јакша, син добрунског проте Мелентија, уместо да се преда цркви и наследи породични „занат“, предаје себе Аники и „отвореној кући“, вишеградском борделу, ослобођеном свакодневне рутине.


Од првог тренутка, ситуација је постављена тако да, иако потиснуте у куће, без великог изгледа на друштвени утицај и јавни живот, жене обликују стварност у којој живе мушкарци. Са једне стране је Аника (Милица Трифуновић), којој нико не зна зашто се окренула против касабе, потпомогнута неваљалицама, како их Андрић у духу народног језика назива, у овом случају једном, а не две, Саветом (Јована Мишковић). Са друге стоји Анђа (Биљана Кескеновић), протиница, такође удружена са једном девојком, Јелицом (Милица Грујичић). Анђа која у оригиналу, заправо, није Јакшина, него Аникина мајка. Отворени и двоструки обрт – Ана Ђорђевић недвосмислено јасно даје до знања да су жене те које воде „политику“, као и то да су Анђа и Аника главне супарнице, отвара савремени поглед на свет, јачање осећаја да су жене и те како битан друштвени фактор, равноправан ако не и јачи пол од мушкараца, позваних за све и свашта, а отвара и питање односа тих истих жена, унутар породице, где мајка традиционално спутава кћерку да буде самостална и независна, као што помаже оцу (мушкарцу) да сина изведе на прави пут – пут моћи (Јакшу, којег игра Душан Матејић).
У другом плану, представа на трагу каткад суптилног, каткад отворено критичког језика Иве Андрића, отвара питања заосталости средина које своју (не)срећу граде на, такође, традиционалним, затуцаним односима препуним потлачивања, сујеверја, лицемерја… [...] Од упечатљивијих улога, поред женских, већ наведених, Ненад Пећинар је као прота Мелентије успео да искочи, тачније ускочи, упадне у гротло мушкараца избезумљених новим, неистраженим и неосвојеним смислом постојања, док је Милован Филиповић као већ избезумљени Лале (Аникин брат којег Андрић црта инвалидитетом) поентирао на „вези са ђаволом“, имплицитном односу са својом сестром, али и касабом, у којој није прихваћен, као у приповетци, него избачен, у кућу блуда. [...]
Одломак из: Игор Бурић, „Дневник“, 24. октобра 2017.
Фотографије: Срђан Дорошки
ВРХ СТРАНЕ