Рудолф Бручи

КАТАРИНА ИЗМАИЛОВА

Балет у 2 чина (3 слике)


Либрето, према новели Леди Магбет Мценског округа Н. С. Љескова: Димитрије Парлић
Редитељ и кореограф: Димитрије Парлић
Режију и кореографију преноси: Константин Тешеа, к.г. НП Београд
Диригент: Александар Којић
Према сценографији Петра Пашића: Далибор Тобџић
Према костимографији Божане Јовановић: Мирјана Стојановић Маурич
Дизајн светла: Марко Радановић

Улоге:

Катарина
Ана Ђурић

Сергеј
Андреј Колчерију

Свекар
Давид Груосо

Муж
Иван Ђерковић

Нећак
Љиљана Јокановић

Соња, робијашица
Соња Батић

Аксиња, слушкиња
Верица Козарев Кларић

Катаринина визија
Милена Кркотић

I визија
Сања Павић, Катарина Кљајић, Олга Аврамовић, Милан Иван, Александар Бечварди, Зоран Трифуновић

II визија
Милена Кркотић, Милан Иван, Бојан Раднов, Зоран Трифуновић, Наојуки Ацуми, Александар Бечварди

III визија
Милена Кркотић, Јелена Дангузов, Сања Павић, Лана Стојановић, Соња Гаврилов, Давид Груосо, Иван Ђерковић

Маске
Милан Иван, Зоран Трифуновић, Александар Бечварди, Сања Павић, Јелена Николић, Мина Радовић, Јелена Марковић, Ајака Саито

Радници и раднице на имању
Бојана Матић, Ивана Прибић, Ивана Нанић Сувачаревић, Сања Павић, Соња Гаврилов, Јована Пауновић, Лана Стојановић, Јелена Дангузов, Милана Самарџић, Јелена Николић, Јелена Марковић, Мина Радовић, Јука Мацујама, Теона Радановић, Зорана Димитријевић, Ајака Саито, Милица Јелић, Весна Огњанов, Настасја Иветић, Марија Вученовић, Дејана Симатовић, Љубица Селаковић Бандић, Татјана Димовић, Ранко Лазић, Бојан Раднов, Зоран Трифуновић, Милан Иван, Ђулио Милите, Александар Бечварди, Игор Таубер, Наојуки Ацуми, Марко Дубовац, Панајотис Дионисакопулос, Никола Стаменовић*

* Ученик Средње балетске школе у Новом Саду

Учествује Оркестар СНП-а

Репетитори: Оксана Сторожук, Милан Лазић, Весна Бркић, Јелена Вукадиновић, Борис Ладичорбић
Музиколошка анализа: Немања Совтић
Концертмајстори: Владимир Ћуковић, Сергеј Шаповалов
Корепетитори: Золтан Гајдош, Дејан Бркић
Инспицијенти: Тања Цвијић, Иван Свирчевић
Асистент костимографа: Сенка Раносављевић
Мајстор тона: Душан Јовановић
Тонски сарадник: Предраг Петрушевски

Праизведба: 27. новембра 1977, Народно позориште у Београду
Премијера: 20. маја 2017, Српско народно позориште, сцена „Јован Ђорђевић“

Представа траје један сат и тридесет минута са једном паузом.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени су у радионицама Српског народног позоришта.

Извођење поводом обележавања 100 година од рођења Рудолфа Бручија и Димитрија Парлића.



Први чин – Катарина Измаилова, девојка из сиромашне трговачке средине, удајом за богатог трговца Зиновија Борисича, човека педесетих година, започиње брачни живот – монотон и без љубави у свекровој кући. Муж се није много освртао на Катарину, јер је често због трговачких обавеза био одсутан, а она се присећа свог девојаштва. „Опет она иста руска досада, досада трговачког дома, која, како су говорили, нагони човека да се с радошћу чак и обеси“ (Н. Љесков).

Све јој је било туђе: срцем се није везала ни за мужа ни за дом. Једном приликом је срела групу радника у веселом расположењу. Млади Сергеј, најокретнији међу њима, истицао се стасом и лепотом и привукао је њену пажњу. Слушкиња Аксиња ју је упозорила на његово раскалашно и нестално понашање – он је „женскар, бестидник и залуди сваку жену“. Њена романса са Сергејем почиње у архипрозаичној атмосфери, уз примитивне шале и смех најамних радника. У том првом дану десио се њен сусрет са другим животом, веселим и привлачним. Свекар Борис Тимофејич, прави представник старозаветног регламента трговачке куће који цени рад, традицију и опстанак породичног наслеђа, прекида игру и весеље.

Од самог почетка Катарина је постала оруђе у Сергејевим рукама. Он уноси у љубавну авантуру план и рачун: жали се на своју усамљеност, потајно циљајући на њену осаму и чежњу за другачијим животом. Катарина се одупире, али узалуд. Вођена својом визијом, подаје се његовој жељи. Свекар примећује Сергејево искрадање. Ухватио га је, распиње га конопцима и мрцвари.

Како Катарина ни тренутак није могла без Сергеја, њена пробуђена нарав силовито je провалила. Постала је толико одлучна да је није било могуће укротити. Свекрова претња да ће Сергеја отерати на робију а њу одати мужу, учинила је прелом. Она je свекра отровала печуркама.

Бориса брзо сахрањују, не чекајући ни повратак његовог сина.

Други чин – Прељубници проживљавају љубавну идилу у кући, која је за кратко време постала срећно место. Обоје страхују од одмазде, али Катарину мучи мисао како ју је Сергеј лако придобио и како није дуго „гинуо“ за њом. Ни сама не зна да ли јој се привиђење мртвог свекра јавило у сну (сан о одузимању марама као симбол жалости), али са Сергејем се „жива растати неће“. Та мисао постаће њена опсесија. Муж није на време сазнао за очеву смрт јер му се ненадано пружила пословна прилика. Увређен, пошто је чуо гласине о женином неверству, враћа се дому. Намерио је да прељубницу ухвати на делу. Но, она му се супротставља и одлучује да уклони и другу препреку. Од ударца у главу муж пада, а четири шаке на његовом грлу чине упечатљиву сцену двоје саучесника у убиству.

Катарина и Сергеј поново имају период мира. Претпразничко весеље је у току па се мештанима у прослави придружују лепа Катарина, која сад управља имањем и Сергеј, који више није слуга. Но, живот јој је још једном поставио искушење: дечак, Зиновјев нећак Феђа, полагао je право на наслеђе. Болешљивог дечака једне ноћи даве двоје љубавника, којима нико и ништа не може стати на пут. Али злочин је откривен и преступници су осуђени на прогонство у Сибир.

Измаилова је заљубљена жена и све преступе узима на себе да би Сергеја заштитила. У име љубави одриче се свега вредног што има. Сергеј разоткрива свој карактер баш у тренутку када се појављује Соња, млада робијашица, коју не забрињава робијање у Сибиру него је подстиче да тражи љубавне авантуре. У положају човека који нема чему да се нада, Сергеј тражи кривца за своју несрећу и налази га – у Катарини. Зато почиње његова мржња и освета, а најтеже је понижава својим односима са Соњом. Сергеј је последњи пут постао узрок њеног преступа: прогоњена кривицом због почињених убистава, Катарина баца Соњу у реку и сама се дави.

Повратак Катарине Измаилове

Славећи сто година од рођења новосадског композитора Рудолфа Бручија, СНП је у свој репертоар уврстило његово последње балетско дело Катарина Измаилова. По новели „Леди Магбет Мценског округа“ Николаја Љескова, либрето, режију и кореографију остварио је београдски уметник Димитрије Парлић, чија се стогодишњица од рођења прикључује  слављеничком догађају.

Након праизведбе Катарине Измаилове 27. новембра 1977. г. у београдском Народном позоришту, остали су многобројни осврти, позитивне критке и похвале о музици, кореографији и игри балетског ансамбла, где је славећи двадесет година проведеног на сцени, Вишња Ђорђевић имала доминантно место.

Већ истакнута значајем за савремену југословенску позоришну игру, незаборављеног успеха, Катарина Измаилова је на новосадску сцену ушла на „велика врата“. Кореографију је за ову прилику пренео са пажњом и поштовањем првак београдског балета Константин Тешеа.

Новела Н. Љескова, узбудљива и сурова шекспировска прича, о жени која је, тражећи љубав и срећу, постала прељубница и убица, инспирисала је два талентована, искусна и већ призната уметника, да на посебан и нов начин створе дело трајне вредности.

Новосадски балет није лако усвајао музичка, кореографска и стилска обележја новог задатка. Драматика Бручијеве музичке мисли и Парлићеви савремени плесни облици, тражили су потпуну посвећеност свих извођача у времену потраге за истином о животу Катарине Измаилове.

Премијерно вече на новосадској позоришној сцени истакло је квалитет учесника свечаног догађаја: звук истинске бручијевске музике, функционалну сценографију, прилагођена костимска решења и Игру као стожер визуелно-наративног сценског спектакла. Ансамбл балета је својим наступима давао оквир и психолошку подршку солистичким партијама. Између већ познатих и потврђених солиста балета, носилаца главних улога, нашу наклоност привукла је млада првакиња новосадског балета Ана Ђурић. Поистовећујући се са ликом Катарине Измаилове, Ана открива своју вишеслојну уметничку надареност. Лепота и техничност Аниног тела, снажна емотивност и глумачка експресивност потврђују комплетност њене уметничке личности.

Праизведба Катарине Измаилове у Београду 1977. године била је изазов у стварању новог југословенског музичко-плесног стила, а премијера у Новом Саду 2017. године поглед у прошлост са поштовањем и одобравањем.

Ксенија Дињашки, „Степарт“, јун 2017, бр. 46


БРУЧИ И ПАРЛИЋ НАШИ САВРЕМЕНИЦИ
Поводом премијере балета Катарина Измаилова у СНП-у

Премијерним извођењем балета „Катарина Измаилова“ на оригиналну музику Рудолфа Бручија у кореографији и режији Димитрија Парлића, иначе аутора либрета овог драм-балета уобличеног према новели „Леди Магбет Мценског округа“ Н. С. Љескова, СНП одало је омаж двојици великана наше музичке и балетске сцене, а поводом обележавања стогодишњице њиховог рођења. Тиме је текући репертоар Балета СНП-а обогаћен представом која је, након четрдесет година од праизведбе на сцени Народног позоришта у Београду, у пуном сјају доживела своју уметничку реконструкцију и аутентичну интерпретацију, захваљујући балетском прваку Константину Тешеи, који је играчима пренео Парлићеву поставку.

Балет „Катарина Измаилова“ је психолошка драма шекспировске снаге о моралном суноврату жене заробљене традицијом и провинцијском досадом,обузете љубавном страшћу, чија рука не преза да посегне за животима четворо људи који ће јој се испречити на замишљеном путу ка срећи. Таворећи у свакодневној животној колотечини, изложена пресији патријархалног окружења које не признаје, Катарина живи тренутке недозвољене љубавне страсти паралелно са тренуцима бекства у соспствену подсвест-савест, која је прогања до самоуништења.

И Бручи и Парлић у изванредном садејству и прожимању својих уметничких идеја и визија, створили су компатибилну визуализацију драмске радње и психолошких стања главне јунакиње. Бручи енергијом савремене музичке мисли исказане мешавином лиризма и снажне експресије којом кристално јасно осликава не само атмосферу душевног стања главног лика већ и атмосферу амбијента и динамику тока драмског дешавања, а Парлић мајсторски вођеном режијом, опредељен за језик класичне игре обојене експресијом иманентном за његове кореографије које носе лични печат на пољу савремене игре.

Овај целовечерњи балет у два чина и три слике одвија се у затамњеној атмосфери црног фона позорнице, наговештавајући злослутност. Минималистичко сценографско решење вишенаменског простора подељеног у два дела, сцену и хоризонталну галерију повезану са њом мердевинама, Парлићу је омогућило да драмски истовремено укршта реалност и фикцију главне јунакиње али и да нагласи снагом експресије колективне сцене голготе сибирских изгнаника.

Парлић је стваралац-филозоф истанчаног сензибилитета и његови балети су познати по особеном промишљању Ероса и Танатоса. Смрт је датост са којом се овај наш велики кореограф „поиграва“ указујући на њу као извесност након свих наших жвотних уздигнућа и посртања.

Протагонисти балета Ана Ђурић – Катарина, Андреј Колчерију – слуга Сергеј, Ливију Хар – свекар, Давид Груосо – муж, Олга Аврамовић – Катаринина визија, Верица Козарев Кларић – Аксиња слушкиња, Дуња Лепуша – Соња робијашица и Љиљана Јокановић – нећак, досегли су, с малим осцилацијама, свако у свом домену улоге, коректну драмску изражајност и плесну експресију.

Бравурозна у истанчаном глумачком вајању лика Катарине, раскошна у испољавању језиком игре њених унутрашњих, психолошких превирања и ломова, првакиња Балета Ана Ђурић, остварила је висок степен уметничке зрелости, беспрекорног овладавања другачијом, савременијом плесном лексиком, својственој коеореографу Парлићу. Несумњив ослонац имала је у изванредном партнеру Андреју Колчерију који је и овога пута потврдио свој играчки и драмски формат достојан првака Балета. Левитирајући нечујни скокови, снага експресије којом је плесно и глумачки градуирао емотивна расположења лика слуге Сергеја, као и партнерска поузданост, учинили су однос двоје злочиначких љубавника у овом балету изузетно убедљивим.

У том смислу издвајају се страствени љубавни адађо Катарине и Сергеја, затим дует Соње и Сергеја у логору, обојен симболичним детаљима, као и играчки модерно осмишљен терцет Соње, Катарине и Сергеја, којим Парлић експлицитно наглашава комплексну драму љубавног троугла чије ће трагично разрешење убрзо уследити убиством Соње и самоубиством Катарине.

Улога ансамбла у овом Парлићевом балету је веома значајна. Кореографске целине у којима играчи плешу са марамама (сцена свекрове сахране) или изводе карактеристичне трепераве покрете шакама, симболизују колективни дух људског понашања, традицију, радост живљења, али и страдања.

Свестан улоге коју има у свеукупној атмосфери обновљене Парлићеве представе, цео ансамбл и мушких и женских играча, са високом дозом ентузијазма креативно је остварио кореографске целине, испољивши пластичну изражајност (сеоска свечаност) и драмску сугестивност (робијаши).

С обзиром да је представа аутентично „пренета“ у наше време са свим уметничким атрибутима који су је прославили 1977. године, задатак костимографкиње Мирјане Стојановић Маурич био је да испоштује идејна решења костима које је тада креирала Божана Јовановић, уградивши дискретно свој особени осећај за материјале и колорит, као што је веома успешно и сценограф Далибор Тобџић своје идеје прилагодио према тадашњој сценографији Петра Пашића.

Бручијева музика за балет „Катарина Измаилова“ у извођењу Оркестра Опере Српског народног позоришта, а под диригентском палицом изузетног маестра Александра Којића, пленила је симфонијском снагом звука обогаћеним истицањем секција ударачких инструмента (наступ перкусионста) као и хорским деоницама, што је допринело свеукупном драмском доживљају не само трагике јединке понаособ него и људске патње уопште.

Снежана Субић, „Дневник“, 5. јун 2017.