katarina-izmailova-header

ПОДЕЛАО КОМПОЗИТОРУО КОРЕОГРАФУО ДИРИГЕНТУСАДРЖАЈО ДЕЛУКРИТИКАФОТОВИДЕО
Рудолф Бручи
КАТАРИНА ИЗМАИЛОВА

Балет у 2 чина (3 слике)


Либрето, према новели Леди Магбет Мценског округа Н. С. Љескова: Димитрије Парлић
Редитељ и кореограф: Димитрије Парлић
Режију и кореографију преноси: Константин Тешеа, к.г. НП Београд
Диригент: Александар Којић
Према сценографији Петра Пашића: Далибор Тобџић
Према костимографији Божане Јовановић: Мирјана Стојановић Маурич

Улоге:

Катарина
Маријана Ћурчија / Ана Ђурић

Сергеј
Самјуел Бишоп / Андреј Колчериу

Свекар
Давид Груосо / Ливиу Хар

Муж
Иван Ђерковић / Давид Груосо

Нећак
Љиљана Јокановић / Јелена Николић

Соња, робијашица
Соња Батић / Дуња Лепуша / Милена Кркотић

Аксиња, слушкиња
Верица Козарев Кларић / Бојана Митић / Јелена Марковић

Катаринина визија
Милена Кркотић / Олга Аврамовић

I визија
Сања Павић, Соња Батић, Милена Кркотић, Дуња Лепуша, Олга Аврамовић, Соња Гаврилов, Јована Пауновић, Лана Стојановић, Милан Иван, Александар Бечварди, Зоран Трифуновић, Наојуки Ацуми, Ђулио Милите

II визија
Олга Аврамовић, Милена Кркотић, Милан Иван, Бојан Раднов, Зоран Трифуновић, Наојуки Ацуми, Александар Бечварди, Ђулио Милите, Марко Дубовац

III визија
Олга Аврамовић, Милена Кркотић, Ливиу Хар, Давид Груосо, Сања Павић, Лана Стојановић, Соња Гаврилов, Јелена Дангузов, Милана Самарџић, Јована Пауновић

Маске
Милан Иван, Зоран Трифуновић, Александар Бечварди, Сања Павић, Соња Батић, Милена Кркотић, Бојана Митић, Надежда Салак, Јелена Марковић, Јелена Николић, Весна Илић, Мина Радовић

Радници и раднице на имању
Дуња Лепуша, Олга Аврамовић, Јелена Марковић, Верица Козарев Кларић, Бојана Митић, Бојана Матић, Сања Павић, Милена Кркотић, Соња Батић, Надежда Салак, Ирена Месарош, Љубица Селаковић Бандић, Ивана Прибић, Весна Илић, Ивана Нанић Сувачаревић, Маја Кувељић, Соња Гаврилов, Јована Пауновић, Лана Стојановић, Милана Балаж, Зорана Радивојевић, Ивана Иванов Маћешић, Јелена Дангузов, Милана Самарџић, Јелена Николић, Мина Радовић, Јука Мацујама, Ана Миленковић, Милица Ремештар, Милица Јелић, Бобана Роквић, Дејана Симатовић, Иван Ђерковић, Бојан Раднов, Зоран Трифуновић, Милан Иван, Ђулио Милите, Александар Бечварди, Игор Таубер, Наојуки Ацуми, Марко Дубовац, Ранко Лазић, Глеб Суманов, Никола Стаменовић*

* Ученик Средње балетске школе из Новог Сада

Учествује Оркестар СНП-а

Репетитори: Оксана Сторожук, Милан Лазић, Весна Бркић, Јелена Вукадиновић, Борис Ладичорбић
Музиколошка анализа: Немања Совтић
Концертмајстори: Владимир Ћуковић, Сергеј Шаповалов
Корепетитори: Золтан Гајдош, Дејан Бркић
Инспицијенти: Тања Цвијић, Иван Свирчевић
Асистент костимографа: Сенка Раносављевић
Дизајнер светла: Марко Радановић
Мајстор тона: Душан Јовановић; тонски сарадник: Предраг Петрушевски

Праизведба: 27. новембра 1977, Народно позориште у Београду
Премијера: 20. маја 2017, Српско народно позориште, сцена „Јован Ђорђевић“

Представа траје један сат и тридесет минута са једном паузом.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени су у радионицама Српског народног позоришта.

Извођење поводом обележавања 100 година од рођења Рудолфа Бручија и Димитрија Парлића.

Рудолф Бручи, виолинист, композитор и музички педагог
(Загреб, 30. III 1917 – Нови Сад, 30. X 2002)

rudolf-bruciOпште и музичко школовање започео је у Крижевцима, а наставио у Вараждину, Копривници и Зaгребу. На загребачкој Музичкој академији уписао је виолину, а још као студент постао је члан Загребачког гудачког квартета и почео да компонује.

Своје прво дело већег обима написао је 1940: оперету Прва љубав по либрету Н. Најгербауера. На одсеку композиције Музичке академије у Београду студирао је код П. Бингулца, М. Тајчевића и К. Барановића. Пошто је дипломирао, 1952, одлази на специјализацију у Беч, код проф. Алфреда Ула.

Био је корепетитор и шеф оперског хора СНП (1951-1955), хонорарни в. д. директора Опере СНП (1962-1964), а потом и директор Средње музичке школе „Исидор Бајић“ у Новом Саду (до 1974). Оснивањем Академије уметности у Новом Саду, 1974, постаје њен први декан; у СНП-у оснива Музички центар Војводине (1980), који његовим одласком у пензију, 1983, престаје да постоји. Дописни члан Војвођанске академије наука постао је 1979, а редовни 1984.

Његов обимни стваралачки опус обухвата вокално-инструментална, симфонијска и музичко-сценска дела, од којих се издвајају: кантате Србија (1960), Човек је видик без краја (1961) и Војводина (1970), ораторијуми, концерти за виолину и оркестар, за кларинет и оркестар, за тромбон и оркестар, за фагот и оркестар, свита Маскал, Metamorfoze B-A-C-H, Simfonia lesta (Гран при на Међународном музичком конкурсу краљице Елизабете, Брисел, 1966), Трећа симфонија, Интрада, балети Сусрети (1963), Демон злата (1965), Кирка (1967), Ноћ на прузи (1972), Катарина Измаилова ’77 (1977 – супруга и син су после Бручијеве смрти музику за овај балет уступили СНП-у).

Добитник је значајних награда, од којих се издвајају: Октобарска награда Новог Сада (1961), француски орден Order national du mérité (1977), Седмојулска награда (1985). Постхумно му је додељена Златна медаља „Јован Ђорђевић“ СНП-а (2017).

У СНП-у су извођене његове кантате Војводина (1971) и Човек је видик без краја (1977), ораторијум Сви смо ми једна партија (1979), балети Демон злата (1966) и Ноћ на прузи (1970), опера Гилгамеш (1986).

избор из Енциклопедије СНП-a


Инспирације…

Праизведба балета Р. Бручија Катарина Измаилова 77*, НП Београд, 27. XI 1977, либрето, кореографија и режија Д. Парлића, сценограф П. Пашић, костимограф Б. Јовановић, диригент Д. Миладиновић. Улоге: В. Ђорђевић (Катарина), Р. Вучић (Сергеј), Б. Младеновић (Свекар), Ј. Деспотовић (Катаринин муж), З. Симић (Нећак), Љ. Шарановић (Соња), С. Вукићевић (Аксиња).
У сезони 1977/78. изведено 11 пута, 1981/82 – 29 пута.
Последњи пут 31. I 1982.
Гостовања: Нови Сад, Осијек, Загреб, Љубљана, Дортмунд (1978), Дубровачке љетње игре (1980).

У СНП-у: опера Д. Шостаковича Катарина Измајлова, премијера 10. X 2006, Београд и у СНП-у 14. X 2006, (режија Д. Миладиновић, диригенти У. Лајовиц, к.г. / Ж. Милановић). Изведено 5 пута.

Екранизација (избор): Сибирска леди Магбет, југословенски филм, режија А. Вајда, 1961; Леди Макбет Мценского уезда, руски филм, режија Р. Баљајан, 1989; Подмосковные вечера, руски филм, режија В. Тодоровски, 1994; Lady Macbeth, британски филм, режија В. Олдројд, 2016.

* После неколико приказивања балет је извођен под насловом Катарина Измаилова. Под тим насловом балет се преноси у Српско народно позориште.

Димитрије Парлић, балетски играч и кореограф
(Солун, Грчка, 23. X 1916* – Београд, 29. IX 1986)

d-parlicОсновну школу завршио је у Скопљу, где је започео и средњу (I мушка гимназија). Школовање је наставио у Новом Саду, али је пре завршетка гимназије, обузет позориштем, прешао у Београд и уписао се у Глумачку школу Народног позоришта (Глумачко-балетски одсек при београдској Музичкој академији).

Како је за педагога за класичан балет 1937. била постављена Јелена Пољакова, код ње је започео своје играчко образовање… По завршетку школе примљен је у Балет НП, а свој први професионални уговор (као хонорарни играч) потписао је у сезони 1939/40… За време рата играо је у Београду, Софији и Бечу. Своју прву кореографију урадио је после ослобођења у Загребу за оперу Пикова дама. Године 1946. прешао је у Београд, где је припремио своју прву целовечерњу кореографију, балет Копелија (1948) Л. Делиба. Већ следеће године поставља балет Ромео и Јулија (прво извођење на сцени НП Београд) и оцењено је као културни догађај…

Успешност његових ауторских радова донела су му признања и ван земље, односно ангажмане, као што су: директор и кореограф Балета бечке Опере, Балета римске Опере, стални кореограф Фестивала у Бреганцу и Салцбургу, гост-кореограф Опере у Хелсинкију… Формирао се у најистакнутијег југословенског кореографа. Оставио је изузетна кореографска дела и тиме значајно допринео не само развитку кореографске уметности, него и ослобађању креативних потенцијала свих учесника у реализацији балетског дела… У СНП-у је поставио балет Двобој (1977). Носилац је награда Владе Републике Србије за истакнуто остварење у уметности (1949), Седмојулске награде (1950), Октобарске награде (1969), Ордена рада са златним венцем (1973)…

из Енциклопедије СНП-а


Признања за балет Катарина Измаилова: за поставку балета (Југословенско балетско бијенале, Љубљана, 1979); најбоље остварење (Анале коморне опере и балета, Осијек, 1979); најбоље остварење у области позоришне уметности (СИЗ за културу, Београд, 1977).

Награда која носи његово име најпрестижнија je у балетској уметности, а додељује је Удружење балетских уметника Србије (УБУС).

* Као године рођења навођене су и 1917. и 1919. (према М. Јовановић, Кореограф Димитрије Парлић)


Константин Тешеа, к.г. НП Београд

k-teseaЗавршио је уметничку школу „Жорж Енеску“ 1982, балетски одсек, у Букурешту (Румунија). Исте године ангажован у Опери у Букурешту, у којој од 1981. активно игра солистичке и главне улоге (Лабудово језеро, Четири годишња доба, Симфонија без краја, Франческа да Римини, Румунска симфонија). Од 1985. ангажован је као првак у ХНК у Сплиту. Од 1991. као првак балета у Народном позоришту у Београду, где је остварио улоге у балетима: Лабудово језеро, Копелија, Ромео и Јулија (кореограф Д. Парлић), Дон Кихот, Успавана лепотица, Доктор Џекил и мистер Хајд (В. Логунов), Жизела (Л. Лавровски), Ромео и Јулија (А. Шекера), Љубав чаробница, Охридска легенда, Песник Чајковски (Л. Пилипенко), Бахчисарајска фонтана (Р. Кљавин), Силфиде (М. Фокин), Краљица Марго (К. Симић) и другим.

Гостовао је у балетима европских позоришта (Грчка, Немачка, Швајцарска, Луксембург, Аустрија, Москва-Бољшој театар, Кипар…). Остварио је и самостална гостовања и учешћа на фестивалима (Љубљана, Ријека, Аустрија, Бугарска, Кина, Либан…). Често је гостовао у Македонском народном театру (Скопље), Српском народном позоришту (Грк Зорба, Жизела), „Мадленијануму“ (Нижински, Златна птица).

Од 2003. је педагог у Балету НП Београд, а био је професор у Балетској школи „Лујо Давичо“ (2007-2009).

Аутор је кореографије за оперу Хасанагиница (НП Београд, 2009).

Добитник је многобројних признања и награда, од којих се издваjaју: Прва награда на балетском бијеналу (Румунија, 1981), Награда за најбољег партнера на Југословенском балетском такмичењу (Нови Сад, 1991), Годишња награда за улогу Меркуција (Ромео и Јулија, 1993, НП Београд), Плакета НП Београд (2006), Златни беочуг (Културно просветна заједница Београд, 2011), Награда за животно дело (Удружење балетских уметника Србије, 2013), Награда „Милорад Мишковић“ (2016).

Александар Којић, диригент

a-kojicРођен у Новом Саду. После завршених основних и специјалистичких студија дириговања на Факултету музичке уметности у Београду, усавршавао се на неколико различитих мајсторских курсева: у Београду, Бечу, Мајнцу. Од 2010. је диригент у Опери СНП-а, а од августа 2012. до априла 2014. био је директор Опере СНП-а. Поред стандардног оперског репертоара, доказао се и на пољу модерне опере.

Гостовао је у Загребу, Ријеци, Сегединској опери, Театру Опере и Балета у Краснојарску, НП Београд. На оперском и балетском репертоару заступљена су дела Вердија (Травијата, Трубадур, Аида, Симон Боканегра, Набуко, Риголето), Пучинија (Боеми, Мадам Батерфлај, Тоска), Чајковског (Пикова дама, Евгеније Оњегин), Моцарта (Дон Ђовани), Доницетија (Љубавни напитак, Позоришне згоде и незгоде), Росинија (Севиљски берберин), Калмана (Кнегиња чардаша), Бритна (камерна опера Окретај завртња), Готовца (Еро с онога свијета), Бизеа (Кармен), Вребалове (Милева), Oрфа (Кармина бурана), Бајића (Кнез Иво од Семберије), Менотија (Телефон), Барбера (Партија бриџа), Хиндемита (Тамо и натраг), Теодоракиса (Грк Зорба), Маскањија (Кавалерија рустикана).

Награђиван је Годишњом наградом СНП-а за дириговање опере Пикова дама Чајковског 2012, за праизведбу опере Милева А. Вребалов 2012, за Гала концерт поводом 150. годишњице рођења Р. Штрауса 2015, за редакцију партитуре и дириговања концертним извођењем опере Кнез Иво од Семберије И. Бајића, поводом 100. годишњице од смрти композитора 2016.


Нека свако у себи нађе одговор

Музика Рудолфа Бручија враћа се на „велика врата“ на сцену Српског народног позоришта.

Специфична музичка креација одјекнула је попут пада метеора тадашњом југословенском музичком сценом, касних 70-их и раних 80-их година прошлог века. Без улепшавања стварности, подилажења уху и оку, али са снажном жељом да подстакне на размишљање, то је прича о положају жене у друштву, о породици, о власти, о моћи и на крају о злочинима и казни. Данас, као и пре 40 година, Бручијева Катарина са несмањеном упечатљивошћу увлачи слушаоца и гледаоца у свој потресни свет. Међутим, није ли то управо и наш свет, ван позоришта? Колико је онда сама Катарина крива за све и да ли је? Бручи нам је оставио то питање отворено. Нека свако у себи нађе одговор.

Александар Којић, диригент

Први чин – Катарина Измаилова, девојка из сиромашне трговачке средине, удајом за богатог трговца Зиновија Борисича, човека педесетих година, започиње брачни живот – монотон и без љубави у свекровој кући. Муж се није много освртао на Катарину, јер је често због трговачких обавеза био одсутан, а она се присећа свог девојаштва. „Опет она иста руска досада, досада трговачког дома, која, како су говорили, нагони човека да се с радошћу чак и обеси“ (Н. Љесков).

Све јој је било туђе: срцем се није везала ни за мужа ни за дом. Једном приликом је срела групу радника у веселом расположењу. Млади Сергеј, најокретнији међу њима, истицао се стасом и лепотом и привукао је њену пажњу. Слушкиња Аксиња ју је упозорила на његово раскалашно и нестално понашање – он је „женскар, бестидник и залуди сваку жену“. Њена романса са Сергејем почиње у архипрозаичној атмосфери, уз примитивне шале и смех најамних радника. У том првом дану десио се њен сусрет са другим животом, веселим и привлачним. Свекар Борис Тимофејич, прави представник старозаветног регламента трговачке куће који цени рад, традицију и опстанак породичног наслеђа, прекида игру и весеље.

Од самог почетка Катарина је постала оруђе у Сергејевим рукама. Он уноси у љубавну авантуру план и рачун: жали се на своју усамљеност, потајно циљајући на њену осаму и чежњу за другачијим животом. Катарина се одупире, али узалуд. Вођена својом визијом, подаје се његовој жељи. Свекар примећује Сергејево искрадање. Ухватио га је, распиње га конопцима и мрцвари.

Како Катарина ни тренутак није могла без Сергеја, њена пробуђена нарав силовито je провалила. Постала је толико одлучна да је није било могуће укротити. Свекрова претња да ће Сергеја отерати на робију а њу одати мужу, учинила је прелом. Она je свекра отровала печуркама.

Бориса брзо сахрањују, не чекајући ни повратак његовог сина.

Други чин – Прељубници проживљавају љубавну идилу у кући, која је за кратко време постала срећно место. Обоје страхују од одмазде, али Катарину мучи мисао како ју је Сергеј лако придобио и како није дуго „гинуо“ за њом. Ни сама не зна да ли јој се привиђење мртвог свекра јавило у сну (сан о одузимању марама као симбол жалости), али са Сергејем се „жива растати неће“. Та мисао постаће њена опсесија. Муж није на време сазнао за очеву смрт јер му се ненадано пружила пословна прилика. Увређен, пошто је чуо гласине о женином неверству, враћа се дому. Намерио је да прељубницу ухвати на делу. Но, она му се супротставља и одлучује да уклони и другу препреку. Од ударца у главу муж пада, а четири шаке на његовом грлу чине упечатљиву сцену двоје саучесника у убиству.

Катарина и Сергеј поново имају период мира. Претпразничко весеље је у току па се мештанима у прослави придружују лепа Катарина, која сад управља имањем и Сергеј, који више није слуга. Но, живот јој је још једном поставио искушење: дечак, Зиновјев нећак Феђа, полагао je право на наслеђе. Болешљивог дечака једне ноћи даве двоје љубавника, којима нико и ништа не може стати на пут. Али злочин је откривен и преступници су осуђени на прогонство у Сибир.

Измаилова је заљубљена жена и све преступе узима на себе да би Сергеја заштитила. У име љубави одриче се свега вредног што има. Сергеј разоткрива свој карактер баш у тренутку када се појављује Соња, млада робијашица, коју не забрињава робијање у Сибиру него је подстиче да тражи љубавне авантуре. У положају човека који нема чему да се нада, Сергеј тражи кривца за своју несрећу и налази га – у Катарини. Зато почиње његова мржња и освета, а најтеже је понижава својим односима са Соњом. Сергеј је последњи пут постао узрок њеног преступа: прогоњена кривицом због почињених убистава, Катарина баца Соњу у реку и сама се дави.

О Парлићевој кореографији балета Катарина Измаилова (избор из критика)

„Његов либрето је приповест из Мценског округа, ослободио локалних детаља, те је усмерио радњу на низ играчких целина, стварних догађаја и халуцинација главне јунакиње, које је спретно повезао кореографском мишљу, која је користила богатство играчког изражавања у савременом позоришту.“

из: Милица Зајцев, Допринос савременом театру, „Борба“, Београд, 5. XII 1977.

„…Остаје у памћењу неколико антологијских сцена; убиство мужа млакоње; љубавни дует прељубнице Катарине и Сергеја; Катаринине визије; сцена Сергејевог распињања конопцима;
… дует Соње и Сергеја у логору, као и терцет Соње, Катарине и Сергеја, приказан савременом експресионистичком техником и жестоким изразом који открива богатство нијанси у односима ова три лика… “

из: Мирјана Здравковић, Стил и кореографске режије у „драмским“ балетима Д. Парлића, 125 година Народног позоришта у Београду, Београд, 1997.


Катарина Измаилова последњи је и најзначајнији балет југословенског композитора Рудолфа Бручија. Либрето је саставио Димитрије Парлић по новели Н. Љескова Леди Магбет Mценског округа.

Хватајући се у коштац с литерарним предлошком, којем је Шостаковичева опера завештала ауру „неуралгичне тачке“ у историји музике XX века, Бручи и Парлић определили су се за деисторизацију/универзализацију приче о Катарини Измаиловој. Страдање главног женског лика пренето је, како наводи музиколог Богдан Ђаковић, „у неко време које би могло да буде и садашње, и прошло, и будуће. На тај начин дошло се до изванредног, деликатног а јасног уопштавања у идејном, симболичком смислу.“ О естетској намери аутора балета најбоље сведочи коментар у програмској белешци са премијерног извођења: „Ликови, карактери и ситуације развијају се и откривају као да се то догађало било када, било гдје а истовремено као да је све то – сада, у овом тренутку.

Катарина од преступнице постаје жртвом, трагичним ликом који губи животну оријентацију и покушава да на насиље одговори насиљем. Починивши злочин, Катарина не налази срећу – муче је грижња савјести, пати од халуцинација.

Рушилачке снаге које ју разарају огромне су, насупрот Катарини и њеној чежњи за срећом и љубављу“. (Милица Јовановић, из штампаног програма за премијеру у Народном позоришту у Београду, 27. XI 1977).

Према партитури, балет садржи три чина. Накнадном интеграцијом другог и трећег чина добијена је форма у којој први чин обухвата сцене: Досада; Визија девојаштва; Опроштај са супругом; Весеље радника; Први сусрет Катаринe и Сергеја; Долазак свекра; Љубавна игра I; Визија II; Кажњавање Сергеја; Сукоб Катарине и свекра (свекрова смрт). Други чин укључује сцене: Велика љубавна сцена (Катарина и Сергеј); Визија III (мртви свекар); Долазак мужа и његова смрт; Претпразничко вече; Смрт дечака наследника; Прогонство у Сибир; Сергејева невера; Освета (смрт супарнице); Самоубиство.

У свом једином целовечерњем балету Бручи гради традиционалне драмске, лирске, скерцозне и жалобне комплексе на бази модернистичких изражајних средстава попут кластерске плохе, огољеног ритма и експресионистичке мелодије. Произвођење целина из сведених јединица музичке грађе указује на необарокну логику афективног јединства сцене/нумере. Конкретнији необарокни означитељи уведени су кроз моторичну концертантност и полифоне елементе попут канонске имитације, фуге, флоридусне хетерофоније и контрапунктског сучељавања експресивних линија. Особеностима последњег Бручијевог балета треба придружити и цитат оргуљске токате Ј. С. Баха (Токата и фуга у де-молу BWV 565) у потресној сцени убиства детета.

Немања Совтић, музиколог


Николај Семјонович Љесков, феномен руске књижевне сцене
(Николай Семёнович Лесков, Горохово, Орловска губернија, 4/16. II 1831 – Санкт Петербург 21. II/5. III 1895)

Познат по приповеци Леди Магбет Мценског округа (Леди Макбет Мценского уезда, 1864), коју је штампао Достојевски у свом часопису „Епоха“. Језиком и стилом утицао је на своје савременике, али још више на доцнија поколења. На сцени СНП-а играна је његова драма Због миша (1920).


„Љесков је најсамониклији руски писац, далек од сваког страног утицаја. Читајући његове књиге, боље осетиш Русију са свим што је у њој ружно и лепо; јасније сагледаш замршеног Руса који, и када искрено верује у лепоту и слободу, – измудри да буде роб свог веровања и угњетач свог ближњега.“

Максим Горки, О литератури, Београд, 1949.

Повратак Катарине Измаилове

Славећи сто година од рођења новосадског композитора Рудолфа Бручија, СНП је у свој репертоар уврстило његово последње балетско дело Катарина Измаилова. По новели „Леди Магбет Мценског округа“ Николаја Љескова, либрето, режију и кореографију остварио је београдски уметник Димитрије Парлић, чија се стогодишњица од рођења прикључује  слављеничком догађају.

Након праизведбе Катарине Измаилове 27. новембра 1977. г. у београдском Народном позоришту, остали су многобројни осврти, позитивне критке и похвале о музици, кореографији и игри балетског ансамбла, где је славећи двадесет година проведеног на сцени, Вишња Ђорђевић имала доминантно место.

Већ истакнута значајем за савремену југословенску позоришну игру, незаборављеног успеха, Катарина Измаилова је на новосадску сцену ушла на „велика врата“. Кореографију је за ову прилику пренео са пажњом и поштовањем првак београдског балета Константин Тешеа.

Новела Н. Љескова, узбудљива и сурова шекспировска прича, о жени која је, тражећи љубав и срећу, постала прељубница и убица, инспирисала је два талентована, искусна и већ призната уметника, да на посебан и нов начин створе дело трајне вредности.

Новосадски балет није лако усвајао музичка, кореографска и стилска обележја новог задатка. Драматика Бручијеве музичке мисли и Парлићеви савремени плесни облици, тражили су потпуну посвећеност свих извођача у времену потраге за истином о животу Катарине Измаилове.

Премијерно вече на новосадској позоришној сцени истакло је квалитет учесника свечаног догађаја: звук истинске бручијевске музике, функционалну сценографију, прилагођена костимска решења и Игру као стожер визуелно-наративног сценског спектакла. Ансамбл балета је својим наступима давао оквир и психолошку подршку солистичким партијама. Између већ познатих и потврђених солиста балета, носилаца главних улога, нашу наклоност привукла је млада првакиња новосадског балета Ана Ђурић. Поистовећујући се са ликом Катарине Измаилове, Ана открива своју вишеслојну уметничку надареност. Лепота и техничност Аниног тела, снажна емотивност и глумачка експресивност потврђују комплетност њене уметничке личности.

Праизведба Катарине Измаилове у Београду 1977. године била је изазов у стварању новог југословенског музичко-плесног стила, а премијера у Новом Саду 2017. године поглед у прошлост са поштовањем и одобравањем.

Ксенија Дињашки, „Степарт“, јун 2017, бр. 46


БРУЧИ И ПАРЛИЋ НАШИ САВРЕМЕНИЦИ
Поводом премијере балета Катарина Измаилова у СНП-у

Премијерним извођењем балета „Катарина Измаилова“ на оригиналну музику Рудолфа Бручија у кореографији и режији Димитрија Парлића, иначе аутора либрета овог драм-балета уобличеног према новели „Леди Магбет Мценског округа“ Н. С. Љескова, СНП одало је омаж двојици великана наше музичке и балетске сцене, а поводом обележавања стогодишњице њиховог рођења. Тиме је текући репертоар Балета СНП-а обогаћен представом која је, након четрдесет година од праизведбе на сцени Народног позоришта у Београду, у пуном сјају доживела своју уметничку реконструкцију и аутентичну интерпретацију, захваљујући балетском прваку Константину Тешеи, који је играчима пренео Парлићеву поставку.

Балет „Катарина Измаилова“ је психолошка драма шекспировске снаге о моралном суноврату жене заробљене традицијом и провинцијском досадом,обузете љубавном страшћу, чија рука не преза да посегне за животима четворо људи који ће јој се испречити на замишљеном путу ка срећи. Таворећи у свакодневној животној колотечини, изложена пресији патријархалног окружења које не признаје, Катарина живи тренутке недозвољене љубавне страсти паралелно са тренуцима бекства у соспствену подсвест-савест, која је прогања до самоуништења.

И Бручи и Парлић у изванредном садејству и прожимању својих уметничких идеја и визија, створили су компатибилну визуализацију драмске радње и психолошких стања главне јунакиње. Бручи енергијом савремене музичке мисли исказане мешавином лиризма и снажне експресије којом кристално јасно осликава не само атмосферу душевног стања главног лика већ и атмосферу амбијента и динамику тока драмског дешавања, а Парлић мајсторски вођеном режијом, опредељен за језик класичне игре обојене експресијом иманентном за његове кореографије које носе лични печат на пољу савремене игре.

Овај целовечерњи балет у два чина и три слике одвија се у затамњеној атмосфери црног фона позорнице, наговештавајући злослутност. Минималистичко сценографско решење вишенаменског простора подељеног у два дела, сцену и хоризонталну галерију повезану са њом мердевинама, Парлићу је омогућило да драмски истовремено укршта реалност и фикцију главне јунакиње али и да нагласи снагом експресије колективне сцене голготе сибирских изгнаника.

Парлић је стваралац-филозоф истанчаног сензибилитета и његови балети су познати по особеном промишљању Ероса и Танатоса. Смрт је датост са којом се овај наш велики кореограф „поиграва“ указујући на њу као извесност након свих наших жвотних уздигнућа и посртања.

Протагонисти балета Ана Ђурић – Катарина, Андреј Колчерију – слуга Сергеј, Ливију Хар – свекар, Давид Груосо – муж, Олга Аврамовић – Катаринина визија, Верица Козарев Кларић – Аксиња слушкиња, Дуња Лепуша – Соња робијашица и Љиљана Јокановић – нећак, досегли су, с малим осцилацијама, свако у свом домену улоге, коректну драмску изражајност и плесну експресију.

Бравурозна у истанчаном глумачком вајању лика Катарине, раскошна у испољавању језиком игре њених унутрашњих, психолошких превирања и ломова, првакиња Балета Ана Ђурић, остварила је висок степен уметничке зрелости, беспрекорног овладавања другачијом, савременијом плесном лексиком, својственој коеореографу Парлићу. Несумњив ослонац имала је у изванредном партнеру Андреју Колчерију који је и овога пута потврдио свој играчки и драмски формат достојан првака Балета. Левитирајући нечујни скокови, снага експресије којом је плесно и глумачки градуирао емотивна расположења лика слуге Сергеја, као и партнерска поузданост, учинили су однос двоје злочиначких љубавника у овом балету изузетно убедљивим.

У том смислу издвајају се страствени љубавни адађо Катарине и Сергеја, затим дует Соње и Сергеја у логору, обојен симболичним детаљима, као и играчки модерно осмишљен терцет Соње, Катарине и Сергеја, којим Парлић експлицитно наглашава комплексну драму љубавног троугла чије ће трагично разрешење убрзо уследити убиством Соње и самоубиством Катарине.

Улога ансамбла у овом Парлићевом балету је веома значајна. Кореографске целине у којима играчи плешу са марамама (сцена свекрове сахране) или изводе карактеристичне трепераве покрете шакама, симболизују колективни дух људског понашања, традицију, радост живљења, али и страдања.

Свестан улоге коју има у свеукупној атмосфери обновљене Парлићеве представе, цео ансамбл и мушких и женских играча, са високом дозом ентузијазма креативно је остварио кореографске целине, испољивши пластичну изражајност (сеоска свечаност) и драмску сугестивност (робијаши).

С обзиром да је представа аутентично „пренета“ у наше време са свим уметничким атрибутима који су је прославили 1977. године, задатак костимографкиње Мирјане Стојановић Маурич био је да испоштује идејна решења костима које је тада креирала Божана Јовановић, уградивши дискретно свој особени осећај за материјале и колорит, као што је веома успешно и сценограф Далибор Тобџић своје идеје прилагодио према тадашњој сценографији Петра Пашића.

Бручијева музика за балет „Катарина Измаилова“ у извођењу Оркестра Опере Српског народног позоришта, а под диригентском палицом изузетног маестра Александра Којића, пленила је симфонијском снагом звука обогаћеним истицањем секција ударачких инструмента (наступ перкусионста) као и хорским деоницама, што је допринело свеукупном драмском доживљају не само трагике јединке понаособ него и људске патње уопште.

Снежана Субић, „Дневник“, 5. јун 2017.

Фотографије: Бранислав Лучић
ВРХ СТРАНЕ