urnebesna-tragedija

ПОДЕЛАО АУТОРУО РЕДИТЕЉКИКРИТИКАФОТОВИДЕО
Душан Ковачевић
УРНЕБЕСНА ТРАГЕДИЈА

Копродукција: СНП и СТРАДА Нови Сад

Режија: Маја Гргић
Композитор и дизајн звука: Дејан Бркић
Сценограф: Жељко Пишкорић
Костимограф: Марина Сремац
Сценски покрет: Иста Степанов Павловић
Лектор: Дејан Средојевић

Играју:

Невен: Марија Меденица
Милан: Миодраг Петровић
Ружа: Александра И. Плескоњић
Коста: Душан Јакишић
Јулка: Тијана Максимовић
Рајна: Мирјана Гардиновачки
Василије: Александар Гајин / Михаило Јанкетић
Доктор: Никола Ивачков
Полицајац: Драган Којић

Мајстор светла: Мирко Чеман
Асистент костимографа: Снежана Хорват
Асистент сценографа: Нада Даниловац
Продуцент: Елизабета Фабри
Инспицијент: Владимир Савин
Суфлер: Срђан Стојновић

Премијера: 6. октобар 2011, сцена „Пера Добриновић“

Представа траје: сат и десет минута.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени у радионицама Српског народног позоришта.

koprodukcija

ДУШАН КОВАЧЕВИЋ

d-kovacevicДрамски писац, сценариста, редитељ, рођен је 1948. Дипломирао је на одсеку драматургије на Академији за позориште, филм, радио и ТВ 1973. Исте године постаје члан Удружења књижевника Србије. Ради као драматург Драмског програма ТВ Београд (1973–1978), доцент на Факултету драмских уметности у Београду (1986–1988). Од 1998. директор је Звездара театра. Године 2000. изабран је за дописног члана САНУ. Године 2005/2006. био је амбасадор СЦГ у Португалији.

Драме: Маратонци трче почасни круг (1973; Стеријина награда града Вршца за савремену комедију), Радован Трећи (1973), Шта је то у људском бићу што га води према пићу (1976), Пролеће у јануару (1977), Свемирски змај (дело за децу у стиху, 1977), Лимунација на селу (1978), Сабирни центар (1982), Балкански шпијун (1983; Стеријина награда за текст), Свети Георгије убива аждаху (1986; Стеријина награда за текст), Клаустрофобична комедија (1987; Стеријина награда за савремену комедију), Професионалац (1990), Урнебесна трагедија (1991), Лари Томпсон – трагедија једне младости (1996), Контејнер са пет звездица (1999), Доктор Шустер (2001; Стеријина награда за текст), Динар по динар (2005), Генерална проба самоубиства (2008), Живот у тесним ципелама (2011).

Драме Душана Ковачевића изведене су у позориштима у Европи, Сједињеним Државама, Канади, Аргентини, Ирану, Турској, Новом Зеланду… а преведене су на више од двадесет језика. Само у београдским професионалним позориштима одиграно је више од 2500 представа по његовим текстовима. Већина његових драма доживела је бројна видео-издања.
Филмски сценарији: Бештије (1976), Посебан третман (1978), Ко то тамо пева (1980), Маратонци (1981), Балкански шпијун (1984), Сабирни центар (1990), Подземље / Андерграунд (1995), Урнебесна трагедија (1995), Професионалац (2003), Свети Георгије убива аждаху (2007).
ТВ драме и оригинални сценарији: Повратак лопова (1974), Двособна кафана (1975), Звездана прашина (1976).
ТВ серије: Чардак и на небу и на земљи (1976), Била једном једна земља (1995).
Радио-драме: 828 километара северно од прве вароши (1970), Био човек (1970).
Романи: Била једном једна земља (1995), 20 српских подела (Срба на Србе), Меда пева блуз (2004).
Награде: Лауреат је многих професионалних, позоришних и филмских награда у земљи и иностранству: „Милош Црњански“, Октобарска награда Београда, две Златне арене на филмским фестивалима у Пули, „Стјепан Митров Љубиша“, Град театар Будва, Златна палма на Канском фестивалу (Подземље), Стеријина награда за животно дело, „Вјекослав Афрић“ за најбоље остварење на подручју филмске уметности, „Бранко Ћопић“ (два пута), „Јоаким Вујић“ за допринос развоју позоришне уметности у Србији, „Тодор Манојловић“ за модерни уметнички сензибилитет, Гран при за сценарио (Балкански шпијун, Професионалац) на Филмском фестивалу у Монтреалу, награда жирија критике за најбољи филм – ФИПРЕСЦИ Монтреал (Професионалац), најбољи сценарио и најбољи филм на Међународном фестивалу у Вијаређу (Професионалац), сценарио за Професионалца номинован међу шест најбољих европских сценарија за 2003. од стране ЕФА у Берлину, Чаплинова награда у Вевеју (Ко то тамо пева), Прва награда на ТВ фестивалу у Кану, Златна палма на Канском фестивалу (Подземље), награде филмских фестивала у Валенсији, Марсеју, Бечу, Немачкој, Чешкој, Словачкој, Пољској… Ко то тамо пева проглашен је за најбољи филм ЈУ кинематографије настао од 1945. до 1995.

На сцени Српског народног позоришта игране су његове драме: Балкански шпијун (режија: Славенко Салетовић, 1983); Свети Георгије убива аждаху (режија: Егон Савин, 1986); Маратонци трче почасни круг (адаптација и режија: Јагош Марковић, 1996); Балкански шпијун (режија: Владимир Лазић, 2004).

МАЈА ГРГИЋ

maja-grgicРођена 1985. у Новом Саду.

Звање дипломирани редитељ стиче на Академији уметности у Новом Саду, у класи професора Боре Драшковића.

Режирала: представу, кратки филм и радио драму Из досаде, по мотивима истоимене приповетке А. П. Чехова, документарни филм Душа, једночинку Идиот Музе Павлове, радио-драме за децу Гусарски капетан Џон Пиплфокс и Маја Мајушна, представу Породичне приче Биљане Србљановић, кратки играни филм Ослобођење, представу Пех под кровом Павела Кохоута, тв емисију Галерија, дечју представу Палчица Х. К. Андерсена, реситал Видовданска тугованка Добривоја Зечевића, коаутор са Богданом Јанковићем на документарно играном филму о Мирославу Антићу Једна од биографија.

Као асистент редитеља радила на филмовима: Успаванка за дечака и Јесен у мојој улици, као и на представи Painkillers.



Реч редитељке

Да ли живимо у прошлости или у садашњости, да ли смо у стању да се суочимо с актуелним проблемима, да ли можемо да разлучимо шта су стварни проблеми, да ли можемо да се суочимо и помиримо с истином и реалношћу, али најважније: шта остављамо потомцима у наслеђе?

Поводом праизвођења Урнебесне трагедије у Звездара театру

Коначно се не зна ко је заиста луд. Сви су поживчанили. Ако је раније још могло бити неке сумње, сада је јасно: клица болести је у друштвеном организму, а инфекција је таква да захвата све ћелије. Душан Ковачевић, који са Урнебесном трагедијом пише можда најуспелију своју драму, родитељску муку дели са дедовима. Конкретни деда је народни херој, пацијент душевне клинике у којој нема разлике између оних који су лечени и оних који лече. Код неког другог писца то би био драмски парадокс; код Душана Ковачевића то је природна појава коју изазивају наоко парадоксалне ситуације.

Ковачевић режира као што пише, а то ће рећи да је прича разговетна, за нечији укус можда сувише једноставна. Писац-редитељ подсећа нас на оно што у позоришту волимо: да видимо неке људе који су нам однекуд познати у околностима за које бисмо се заклели да „краду“ од нашег искуства. Дијагностицирање стања, узроченог комунистичком инфекцијом, у Урнебесној трагедији доведено је, чини се до краја. Оно што следи може бити само анализа болести.

При поновном гледању Урнебесне трагедије још гласније се уочавају снага и индивидуализирана разноврсност глуме којој писац у улози редитеља даје пуну слободу, не одређује јој строге оквире, допушта јој да се размахне и у комичним и у оним другим, нимало забавним пословима.

Урнебесна трагедија почиње као водвиљ, и то је оно што, уз једноставност Ковачевићевог рукописа с одговарајућим поступком у режији може да заведе на помисао како је посреди једна врста лаке друштвене комедије која у себе укључује и елементе (мело)драме. Дакако да је то варка, нарочито Ковачевићеве драматуршке технике, која воли да се игра са жанровима, баш колико и са парадоксима. Породичне и личне трагедије код Ковачевића, мале и велике катастрофе које се дешавају у наоко обичним људским животима, избијају на очиглед када апсурди комедије покажу наличје конкретне, реалистичке ситуације и када комични поводи заврше у трагичним последицама, као што у Урнебесној трагедији завршава бурлеска породичне вечере.

Феликс Пашић, Вечерње новости, 23. март 1991.

Фотографије: Миомир Ползовић
ВРХ СТРАНЕ