vladimir-i-kosara-header

ПОДЕЛАО КОМПОЗИТОРУО ДИРИГЕНТУО ДЕЛУСАДРЖАЈКРИТИКАФОТОВИДЕО
Стеван Дивјаковић
ВЛАДИМИР И КОСАРА
Праизведба опере у два чина

Концертно извођење

Либрето приредио: Стеван Дивјаковић*

Диригент: Микица Јевтић

Улоге:

Владимир, дукљански краљ (тенор)
Саша Петровић

Косара, Самуилова кћи (сопран)
Данијела Јовановић

Владислав, синовац Самуилов (баритон)
Небојша Бабић

Самуил, бугарски краљ (баритон)
Васа Стајкић

Радован, Владимиров пријатељ (баритон)
Жељко Р. Андрић

Мара, Косарина пријатељица (мецосопран)
Виолета Срећковић

Давид, бугарски архиепископ (бас)
Горан Крнета

ХОР И ОРКЕСТАР СНП-а

Хор припремила: Весна Кесић Крсмановић
Режијска поставка: Катарина Матеовић Тасић
Концертмајстори: Владимир Ћуковић, Сергеј Шаповалов
Корепетитори: Данијела Ходоба Леш, Марина Рајновић
Инспицијенти: Тања Цвијић, Дејан Теодоровић
Сценограф: Саша Сенковић
Видео и титлови: Иван Свирчевић
Мајстор светла: Марко Радановић
Мајстор тона: Душан Јовановић

Премијера: 18. марта 2017, сцена „Јован Ђорђевић“, 20.00
Реприза: 28. марта 2017, 20.00 поводом Дана СНП-а

Време трајања: око два сата с једном паузом

*Коришћена су либрета Владимир и Косара Петра Прерадовића, Миодрага Милановића и трагедија Владислав Јована Стерије Поповића.

Опера Владимир и Косара реализована уз подршку Града Новог Сада и Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама АПВ.

logo

Стеван Дивјаковић

stevan-divjakovicЖанровски богат опус Стевана Дивјаковића сведочи о аутору заинтересованом за различите правце музике друге половине 20. века, који у том мноштву проналази оне „формуле” у којима са друге стране знака једнакости стоји комуникација као императив стварања. Стога је овде реч о делима која временом попримају све одлике постмодерног. „Музикант у оном најбољем смислу, у смислу апсолутне мајсторије” (Зоран Христић, композитор, Уметничко вече Стевана Дивјаковића, Културни центар Новог Сада, 6. јуна 2005) можда понајбоље објашњава овакав музички језик, у коме су начете све оне теме живота, патње, љубави, вере, које вечно „брину” уметност и уметнике. Не губећи се у експериментима, у потрази за ефектима, Стеван Дивјаковић кроз медиј симфонијског оркестра, балетског приказа, гудачког квартета, оркестра хармоника, соло песме тако ствара врхунска дела која обележавају не само наш културни простор него и културни простор Европе и света.

др Ира Проданов, музиколог


Дотицај савршенства

Мени је у музичком опусу Стевана Дивјаковића, од првих сретaња са његовим композицијама, превасходно био битан у размишљању по слушању литерарни предложак, поетски подтекст његовог дела. То поетично, у хармонији, у сазвуку, тај дотицај савршенства, разазнао сам давно у Алтум силенцијуму, а доцније у ткању његових балетских визија. Када смо радили балет Бановић Страхиња, застао је после прелепе и моћне уводне музике и тражио да му напишем песме које се неће ни чути ни видети, али ће их преточити у музику. Хармонија, као сестра склада, нашла је драгоценог тумача и бележника у Стевану Дивјаковићу, чије се дело годинама опире притајеном терору несклада у нашим животима. Као што силази рудар у последњу тишину, тако је наш композитор силазио у тамно предворје сна о лепоти. И умео да тај сан преточи у музику која ће нас надживети у безвремењу.

Перо Зубац, књижевник


Дела Стевана Дивјаковића у СНП-у: Алтум силенцијум (заједно са делом Земља Г. Ленђела, прем. 20. децембра 1989), Алтум силенцијум (заједно са делом Кармина бурана К. Орфа, прем. 6. јуна 1992), Предсмртна љубавна песма (у склопу балетске вечери Поема о љубави, прем. 10. априла 1996), Жртва (у склопу Кореографске инспирације, 6. марта 1999). Аутор је музике за више драмских представа СНП-а (Мурлин Мурло, 1996, Ревизор, 1996, Мрешћење шарана, 1996, Поп Ћира и поп Спира, 1997, Мера за меру, 1998, Ожалошћена породица, 2000, Грета страница 89, 2005).

Микица Јевтић

mikica-jevticРођен 1977. у Хорбу (Немачка). Студије дириговања завршио је 2003. године на Националној музичкој академији Украјине у Кијеву (класa проф. Алина Власенка), где је дипломирао и на одсеку за хармонику код професора Павела Фењука. Од 2001. до 2003. био је диригент Симфонијског оркестра и Оркестра Оперског театра града Дњепропетровска (Украјинa). С Гудачким оркестром Кијевске музичке школе наступао је у Шпанији, Пољској, Немачкој, Португалији, а имао је и бројне концерте с Националним симфонијским оркестром Украјине. Од 2005. је радио као диригент оркестра Музичке школе у Шапцу, а 2011. постао је стални диригент Оркестра Српског народног позоришта у Новом Саду. Сарађује с Заводом за културу Војводине, Војвођанским симфонијским оркестром, Зрењанинским камерним оркестром и ансамблом за савремену музику „2К+“, афирмишући дела домаћих композитора.

Оперски репертоар: Чајковски (Евгеније Оњегин), Верди (Набуко, Риголето, Травијата), В. А. Моцарт (Фигарова женидба, Чаробна фрула), Римски-Корсаков (Царска невеста), Пучини (Мадам Батерфлај), Доницети (Лучија од Ламермура, Љубавни напитак), К. Орф (сценска кантата Кармина бурана), И. Калман (Кнегиња чардаша). Балетски репертоар: Чајковски (Крцко Орашчић, Лабудово језеро, Успавана лепотица), Л. Минкус (Дон Кихот), М. Теодоракис (Грк Зорба), А. Адам (Жизела), Прокофјев (Ромео и Јулија). Из Јевтићевог концертног репертоара издвајају се: Гала концерт Опере (13. јануарa 2012), Кад је опера срела филм (Новогодишњи гала концерт Опере СНП, 13. јануарa 2016), Звиждук у осам (Концерт Опере СНП-а, 8. марта 2017).

Добитник је прве награде на 1. Међународном такмичењу диригената „Стефан Турчак“ у Кијеву 2006.

Прича о љубави и страдањима Владимира и Косаре

То није само прича о љубави и ратничким подвизима једног кнеза. То је песма о љубави између Владимира и Косаре, њиховој патњи, болу којом су се од раног средњовековног периода српске усмене и писане традиције и доцније, инспирисали и отргли је од заборава писци житија, историчари, уметници, књижевници, владари (Летопис Попа Дукљанина; Христифор Жефаровић, бакрорез Св. Јован Владимир, 1742; Андрија Качић Миошић Песма о краљу Владимиру, 1759; Лазар Лазаревић старији, Владимир и Косара, 1829; Јован Стерија Поповић, Владислав, 1843; Петар Прерадовић Владимир и Косара, 1873; кнез Никола Петровић Балканска царица, 1886; Стеван Сремац Из књига староставних, 1904; епископ Николај Читанка о светом Јовану Владимиру, 1925; Милован Витезовић Света љубав, 1999) и други.

Давно било, давно битисало,
Давно томе паметара нема,
Само памте гусле јаворове,
Пак причају кâ да ј’ јуче било.

Јован Јовановић Змај, одломак из: Владимир и Косара, „Снохватице“, 1895.


Јован Владимир, кнез, владар Дукље
(?, друга половина X в. – Преспа, Македонија, 22. V 1016)

Непознати су му родитељи и претходници на дукљанском престолу. Византијски писци га спомињу у вези са борбама против Самуила (976-1014), који је покушао да обнови Бугарско царство, а Летопис Попа Дукљанина садржи сажето житије овога владара, који је убрзо после смрти поштован као светитељ. Византијски писац Јован Скилица убраја га међу византијске пријатеље. Док је он као кнез владао „Трималијом и оближњим областима Србије“, биле су мирне прилике у Драчу, где је било седиште царевог намесника, стратега теме Дирахијон. Иако зна да је Владимир био Самуилов зет, Скилица га ипак позитивно карактерише: „човек правичан и мирољубив и пун врлине“. Према житију сачуваном у Летопису Попа Дукљанина, наследио је оца (треба да се звао Петрислав, а био је син „краља“ Хвалимира) и мирно владао док га није напао бугарски цар Самуило. Владимир се повукао на планину Облик, боравио ту неко време а затим се предао да би поштедео своје људе. Самуило је безуспешно опседао Улцињ, спалио Котор и Дубровник, пустошио све до Задра и преко Босне и Рашке вратио се у своју земљу. Сматра се да су повољни услови за овај поход били на самом крају X в. (око 998). Са припремама за борбу против Самуила повезује се вест о српском посланству које је 992. бродом одлазило византијском цару Василију II и пало у ропство Арабљана. По освајању Дукље Владимир је био одведен на Самуилов двор у Преспу. Ту се, према житију, Самуилова ћерка Косара заљубила у отменог сужња и од оца измолила дозволу да се уда за њега. Као царски зет враћен је на власт у Дукљу. Ту је у мирним односима према Византинцима у Драчу дочекао смрт Самуилову и владавину његовог сина Гаврила Радомира (1014-1015). За време другог наследника, цара Јована Владислава (1015-1018), Владимир је домамљен у Преспу и убијен. Пренесен је и сахрањен у Богородичној цркви у Крајини, где је настао његов светачки култ о којем сведоче споменуто латинско житије у Летопису Попа Дукљанина, затим грчко житије настало у XIV в. (објављено у XVIII в.), као и реликвије пренесене у Драч (почетком XIII в.), а касније Владимиру посвећени манастир Шин Ђон код Елбасана у Албанији…

Академик Сима Ћирковић, Српски биографски речник, IV, Нови Сад, 2009


Владимир и Косара, као драму у 3 чина Лазара Лазаревића старијег, први пут су приказали дилетанти учитеља Јована Милошевића у Новом Саду 1836. Прво извођење у СНП-у 1. октобра 1861. у Новом Саду. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: Д. Ружић (Владимир), Д. Поповићева (Косара), Т. Марковић (Самуило), Н. Зорић (Асењ), Н. Недељковић (Љубивој). Изведено 14 пута све до 1863. године.

Из енциклопедије СНП-а

ПРВИ ЧИН
Сцена прва

Глуво је доба ноћи. Дукљани под окриљем таме долазе да избаве Владимира, свога вољеног краља, из бугарског заточеништва у Преспи. Приближавајући се одлучно тамници чују Владимирову песму којом он велича своју љубав према бугарској принцези Косари. Збуњени су сазнањем да њиховом краљу заточеништво мрско није јер га је оно сјединило с вољеном. Владимиров одани пријатељ Радован подсећа војску на краљево јунаштво које је потребно покореном народу Дукље. Уто се зачу како се неко приближава тамници и краљеви тајни посетиоци се сакрише да виде ко долази.
Сазнавши да неко тајно посећује Владимира, Владислав (Самуилов синовац и потајни претендент на престо и Косарину руку) долази са стражом да открије ко то, обавијен велом ноћи, обилази заточеног дукљанског краља. Његово изненађење је велико, када открије да је то Косара која долази са својом верном слушкињом Маром. Ништа мање није изненађена ни Косара када схвати да је њена тајна откривена. Видно је огорчена због изненадног сусрета и отворено показује своју нетрпељивост према Владиславу који јој, упркос њеном гнушању, изјављује љубав. На Косарино одбијање Владислав одговара претњом да ће је разоткрити код оца, цара Самуила. Не бојећи се његових речи, Косара признаје своју љубав и храбро изјављује да ће и сама све рећи своме оцу. Владислав, свеједно, остаје неумољив и прети да ће он на послетку бити њен муж, али ни Косара не посустаје под његовим злокобним претњама.
Радован, који се са Дукљанима појављује из таме, прекида њихову препирку и прети престрашеном Владиславу да ће сви страдати ако не ослободи Владимира. Косара, храбро иступивши пред Радована и Дукљане, признаје своју љубав према Владимиру пред свима и шаље Мару да га доведе из тамнице. Владислав ову њену одлуку доживљава као увреду, док Дукљани усхићено очекују долазак свог краља.
Владимир, очекујући само Косару, изненађен је присуством мноштва људи. Радован предлаже да његову слободу замене за слободу Владислављеву, Косарину и Марину. Међутим, мудри Владимир не пристаје на то јер је свестан Самуилове надмоћи и његове ужасне одмазде која би након тога уследила. Уместо бекства, предлаже да сви забораве догађаје од те ноћи и да се разиђу свако своме дому, што и би учињено – Владислав прихвата да се све заташка, Косара одлази у очев двор, а Дукљани се невољно враћају без свога краља.

Сцена друга

Цар Самуил седи сам у своме двору мучен старошћу и несаницом и опхрван болом јер нема мушког наследника. Косара га слуша из прикрајка и, уплашена његовим лошим психичким стањем, нежно му се обраћа. У дирљивом дуету оца и кћери, признаје му да воли Владимира и тражи дозволу да буде његова јер јој у супротном нема живота. Самуил, иако испрва изненађен вешћу коју је чуо, обећава да ће ослободити све робље, и Владимира с њима. Поред тога, уз Косарину руку вратиће му и краљевство да њих двоје заједно владају Дукљом. Важна вест и одлука додатно су исцрпле остарелог цара и заједно с пресрећном Косаром повлачи се на починак.


ДРУГИ ЧИН
Сцена прва

У другом чину радња се премешта на Владимиров двор, на обронцима Румије у околини Бара (историјски, Владимиров двор налазио се у околини Скадра). Владимир и Косара владају праведно и омиљени су међу народом. У току је весеље где учествује мноштво света који игра за заљубљени млади краљевски пар. Весеље прекида Радован доносећи вест да неко долази.
На сцену са групом свештеника ступа архиепископ Давид који доноси тужне вести – умро је стари цар Самуил. Он преноси и Владислављев позив Владимиру да дође у Преспу и ода последњу почаст преминулом цару. Будући да је успостављена нова власт, ваља и о границама разговарати. Косари се овај позив не допада јер слути Владислављеву превару. Архиепископ их уверава да никакве опасности нема, а као потврду својих речи показује крст над којим се Владислав заклео и који је послао Владимиру. Упркос Косариним непољуљаним сумњама, Владимир пристаје да се иде у Бугарску.

Сцена друга

Радња се враћа у Преспу, у Цркву Свете Богородице где је изложено Самуилово тело. На овом светом месту Владислав открива своје намере према Владимиру, као и то да убити човека њему не представља ништа. По свом доласку, Владимир и Косара, једва да су се поклонили одру, а Владислав их обавештава да само један може сахранити цара – он или Владимир – и наређује Владимирово погубљење. Архиепископово опомињање на заклетву је узалудно јер Владислав свесно гази веру, као и Косарино преклињање. Након што су Владимир и Радован одведени, Косара се повлачи у манастир где ће до краја живота замонашена туговати за својим Владимиром.
Након зверских дела која је починио, Владислав прогоњен ноћним морама (очигледно мучен савешћу) почиње да губи разум. Тумара двором халуцинирајући и причајући са самим собом. У једном таквом наступу изјављује да је одговоран не само за Владимирову смрт него и Самуилову, што се дало наслутити, али и за смрт Самуиловог сина (отуд велика туга царева за мушким породом). У једном од ретких луцидних тренутака моли све мајке које је у црно завио, па и своју, да му опросте, не знајући више у шта се то, у жудњи за влашћу, претворио.

др Милена Зорић

Упечатљива музичка фреска

Упркос тренутним условима материјалне кризе и оскудице, који се видно одражавају на збивања на културној сцени, догађају се овде и вредни и запажени музички догађаји, чија појава потврђује висок уметнички ниво и виталност домаћег стваралаштва. Један од таквих догађаја било је и успешно концертно праизвођење опере „Владимир и Косарa“ на сцени Српског народног позорштга једног од наших водећих савремених композитора, Стевана Дивјаковића, који је представљањем овога опуса сада заокружио своје дугогодишње бављење сценско-музичким делима.
Као аутор који се у свом досадашњем стваралаштву у више наврата обраћао сценско-музичком стваралаштву, Дивјаковић се и овога пута определио за приступ и тему у којима се на особен начин преплићу тематска универзалност литерарног предтекста либрета, експресивност савременог музичког израза, као и тежња за складном синтезом музичких, сценских и драматуршких аспеката овога оперског дела.
Композитор је за тему дела одабрао средњовековну легенду или причу о љубави и трагичној судбини дукљанског кнеза Владимира и бугарске принцезе, а потоње Владимирове супруге и кнегиње Косаре, као сиже мрачних шекспировских обрта у којем се на неочекиван начин и драматично сусрећу мотиви љубави и оданости, вероломства, издаје и крвавих сукоба око власти, у којима страдају сви протагонисти.
Прича о животу и страдању кнеза Владимира и Косаре, која се заснива на историјским чињеницама из преднемањићког периода српске историје, из десетог века, сусреће се у писаним изворима, „Летопису попа Дукљанина“ и у тексту византијског писца Јована Скилице, као и у српској усменој традицији, да би у 18, 19. и 20. веку послужила као основа за низ драмских и поетских уобличења бројних аутора, од Андрије Качића Миошића и Стерије, до Јована Јовановића Змаја, кнеза Николе, епископа Николаја Велимировића и нашег савременика Милована Витезовића.
Дивјаковић је по мотивима поменутих литерарних предложака приредио оперски либрето, у којем је сажето фокусирана драматуршка окосница дела, од мотива бугарског заточеништва кнеза Владимира, где се развија његова љубав са принцезом Косаром, која му вољом цара Самуила постаје супруга, а Владимир као зет и савезник Самуила се поново враћа као кнез у Дукљу. После Самуилове смрти, вероломни претендент на царски престо Владислав на превару доводи Владимира у Преспу у Бугарској и ту га погуби.
Таква либретистичка потка била је основа за настанак упечатљиве и живописне оперске фреске, заоденуте у музичко ткиво богате и племените експресивности, без сувишних авангардистичких екстраваганција, дискретно прожето елементима фолклорне традиције некадашње дукљанске области или данашње Црне Горе, стилски блиско својеврсном неоромантизму. Дивјаковићева музика је природно и логично градила, истицала и осликавала развојни драматуршки лук опере, од увертире и прве сцене доласка дукљанских ратника у Преспу, у маршевском ритму, дуета и терцета главних протагониста, преко масовних хорских сцена и интермеца, до потресне завршне сцене покајања и лудила краља Владимира, која је закључила дело.
Околност да је премијерно извођење „Владимира и Косаре“ због поменутих материјалних тешкоћа уприличено у концертној верзији ставила је тумаче главних улога у неочекивано сложену и незахвалну ситуацију да своје роле представе само у певачкој интерпретацији, али су и поред тога они врло успешно одговорили свом задатку. Тенор Александар Саша Петровић као Владимир и сопранисткиња Данијела Јовановић као Косара остварили су солидна и доречена тумачења својих улога, а успешне интерпретације пружили су и Небојша Бабић као Владислав, Васа Стајкић који је певао ролу Самуила и Жељко Р. Андрић као Радован. У улози Косарине дворкиње Маре наступила је Виолета Срећковић, а улогу архиепископа Давида певао је бас Горан Крнета. Извођење опере суверено и сугестивно је водио диригент Микица Јевтић, а целовитости утиска о представи допринело је и учешће солидно припремљеног хорског ансамбла.
Концертна премијера Дивјаковићеве опере која је са разлогом привукла изузетну пажњу, пружила је гледаоцима леп и импресиван музички доживљај, убедљиво доказујући да је савремена српска оперска литература обогаћена новим изузетно вредним оперским делом. А њена успешна концертна праизведба буди наду и да ће ова опера ускоро доживети и своје сценско извођење.

Б. Хложан, „Дневник“, 20. март 2017.

Фотографије: Бранислав Лучић
ВРХ СТРАНЕ