veciti-mladozenja-header

ПОДЕЛАО РЕДИТЕЉУО ПИСЦУФОТОВИДЕО
По мотивима истоименог романа Јакова Игњатовића
ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
(The Legend of Bachelor Shamika Kiric)


Коришћене драматизације:
Фишкал галантом Петра Грујичића и Вечити младожења Петра С. Петровића Пеције


Адаптација и режија: Даријан Михајловић
Драматург: Петар Грујичић
Сценограф: Марија Калабић
Костимограф: Ивана Васић
Композитор: Sir Henry, Немачкa
Кореограф: Иста Степанов
Сценске борбе: Дејан Карлечик
Aсистент режије: Никола Кончаревић


Лица:

Шамика Кирић
Марко Савић

Петар Кирић
Милован Филиповић

Софра Кирић
Новак Билбија

Сока Кирић
Гордана Ђурђевић Димић

Катица Кирић
Лена Богдановић

Чамча
Душан Јакишић

Полачек
Мирослав Фабри

Лујза Полачек
Јована Стипић

Мисиз Полачек Крауз
Александра Плескоњић Илић

Јуџин Полачек
Зоран Богданов

Соколовићка
Лидија Стевановић

Јуца Соколовић
Милица Грујичић

Кречарка
Тијана Максимовић

Аница, Кречаркина ћерка
Миа Симоновић

Нестор Профит
Михајло Плескоњић / Драгомир Пешић

Капетан, Пепи, Адвокат
Драган Којић

Миле
Даниел Јованчевић / Драган Којић

Инспицијент: Золтан Бешењи
Суфлер: Снежана Ковачевић
Мајстор светла: Мирослав Чеман
Мајстор тона: Владимир Огњеновић

Премијера: 5. децембра 2016, сцена „Пера Добриновић“, 19.30

Представа траје око 1 сат и 40 минута.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени су у радионицама Српског народног позоришта.

Даријан Михајловић, редитељ

darijan-mihajlovicРођен у Београду 1972. године. Дипломирао на Факултету драмских уметности у Београду, одсек за позоришну и радио режију у класи проф. Љубомира Драшкића. Био је стипендиста Фонда „Мадлена Јанковић“ у области драмских уметности. Био је уметнички директор позоришта ДАДОВ од 1994. до 2000. и водио је студио глуме у истом позоришту. Један је од оснивача, редитељ и продуцент позоришне трупе „Торпедо“. Председник је савета БИТЕФ фестивала од 2000. до 2004. У периоду од 2014. до 2016. остварио је више режија у Берлину, у Монбиж театру и позоришту “Merhenhute”. Саветник је Фестивала “ZuerchertheaterSpektakel” у Цириху. Доцент је на Факултету драмских уметности у Београду, на одсеку за позоришну режију.

Награде: Двапут је награђиван за најбољу режију на Фестивалу БАП; награда „Јоаким Вујић“ за најбољу режију 1998. за представу Копље (Ужичко позориште).

Добитник је награде „Златни ћуран“ 2001. за режију представе Лаки комад (Крушевачко позориште). На Фестивалу кратког, документарног и анимираног филма 2000. награђен „Златном плакетом“ града Београда. Такође, награђен је Специјалном наградом жирија и наградом „Златна поморанџа“ на Фестивалу кратког и документарног филма у Анталији (Турска). Добитник је Годишње награде Српског народног позоришта 2002. за оперу Магбет Ђ. Вердија за најбољу представу у целини.

Режије у Српском народном позоришту: опера Магбет Ђ. Вердија (прем. 22. децембра 2001), оперета Слепи миш Ј. Штрауса (прем. 21. децембра 2004), Коме верујете Ј. Ђорђевић (прем. 3. марта 2004).

Остале режије: Тартиф Молијера, Веселе жене Виндзорске В. Шекспира, као и десет бајки браће Грим за одрасле. Ове представе видело је преко 150 000 гледалаца за годину дана, а представа Тартиф проглашена је за један од највећих културних догађаја у 2015. у Берлину.

Вечити странци које могу наследити само вечите младожење

У време када је Јаков Игњатовић писао, путовао и живео живот пуним плућима, Сентандреја је била исто онолико далеко од Косова, са кога су у њу дошли Кирићи, колико је данас Србија далеко од Америке или Аустралије. Не дословно, већ је вероватно постојало такво осећање удаљености од постојбине. На та два континента, од времена Јакова Игњатовића, емигрирали су милиони са овог простора. Свакакав свет. Интелектуалци, радници, сељаци, неки „трбухом за крухом“, неки због образовања, а неки који су само заменили једну несрећу другом несрећом.

Тако и Кирићи, кроз две генерације пропадају онако како пропадају Глембајеви, онако како пропадају Буденброкови. То и јесте тема грађанске трагедије, жанра у коме играмо ову

представу. А, грађанска трагедија је и настала онда када се и буржоазија обогатила толико да је захтевала право на патњу. Игњатовићеви Кирићи озбиљно користе то право, право да пате за далеким домом, право да пате за признањем у страној средини. Они се „еманципују“ у тај врли нови свет, како умеју и не умеју, трагајући за сопственим идентитетом у земљи у којој су сви дошљаци. Оригинална прича настала је у Аустроугарској монархији, земљи која је обухватала једанаест већих етничких група и била melting pot у коме су нације трагале за идентитетом, на сличан начин као у данашњим главним дестинацијама миграната, Америци, Аустралији и Канади.

Ти милиони, изгубљени у простору између два света, домовине и нове домовине, трагају за собом, спајајући врлине и мане два света. Чезну истовремено за светом у који се никад неће вратити и за светом који их никада неће сасвим прихватити. Вечити странци које могу наследити само вечите младожење.

Даријан Михајловић, редитељ

Јаков Игњатовић, књижевник, политичар

jakov-ignjatovicРођен у Сентандреји 1824. Потиче из трговачке породице која се, под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, преселила 1690. године из Призрена у горњу Угарску. Школовао се у родном граду, а затим наставио на мађарском језику гимназију у Вацу, Острогону и Пешти 1837-39, где је студирао филозофију и права.

Адвокатски испит је положио септембра 1847. и годину касније је изабран на Мајској скупштини у Сремским Карловцима за члана Главног одбора. Почетком 1849. одлази у Београд, где је уређивао „Србске новине” и писао под псеудонимом Огњановић. У периоду од 1850. до 1853. о његовом животу не зна се ништа, мада су се пронеле гласине да је ратовао у француској Легији странаца. Роман Вечити младожења објављује 1878. у часопису „Српска зора“, а годину дана касније поново се доселио у Нови Сад, где је објављивао „Недељни лист”. Крајем фебруара 1888. изабран је за дописног члана Српске краљевске академије, а краљ Милан га је одликовао Орденом св. Саве III степена. Умро је у Новом Саду 1889. од сушице и сахрањен је на Успенском гробљу. Иза себе је оставио многобројна књижевна дела тако да је уврштен у најплодније и најзначајније српске писце, а означен је као родоначелник српског реалистичког романа.

„Има нечег тамног и грозног у свему што је Игњатовић написао. Да ли су томе узрок дуга гладовања, јесу ли блуди и срамне болести у туђини, ја не знам. Али кад бих хтео да избацим литерарну фразу поновио бих, без бојазни, да је написао један српски део од La Comédie Humaine“.
(из: Стогодишњица Јакова Игњатовића (30. новембра 1922), Милош Црњански, Есеји и прикази, 1991)

„Игњатовић није само сликар људи, ни само приповедач њихових историја, није само забављач својих читалаца. Он је о човеку и животу размишљао и ван временских и географских релација, умео гледати из дистанце на ‘овај свет пун загонетака’.“
(из: Трагичност периферије, Милан Кашанин, Судбине и портрети, 1968)


О Вечитом младожењи

Поезија просечног живота*

„Тај живот око нас, безначајан у свим појединостима и ситничав у својим манифестацијама, ипак је бескрајно нама драг и безмерно за нас важан јер је наш, људски, појединачан, личан, испуњен нашим појединачним бићем и ми испуњени њиме као нашом судбином. Просечност егзистенција и мисли, речи и дела, карактеристична је за то схватање живота, а хумор је књижевно-језички израз тог схватања, који претвара тривијалност у поезију просечног живота.“
(из: Европски оквири српске књижевности, Драгиша Живковић, 1970)

Блиски познаник*

„Шамика је израз једног раздобља у историји нашег грађанства, раздобља у коме оно напушта своје вековне животне навике, улази у модерну цивилизацију и, на најслабијим тачкама, почиње да губи своју економску моћ, моралну чврстину и национална обележја. Као типичан декадент Шамика, поред тих историјски условљених црта, има нешто од оне ширине и општости које га чине ванвременским и општељудским.“
(из: Српски роман 1800-1950, Јован Деретић, 1981)

Разочаране ‘eлектре’ Сент Eндрјуа*

„Јунакиње у Вечитом младожењи много експлицитније од мушких актера артикулишу своје незадовољство традиционалном поделом дужности и обавеза. Упркос томе што је њихово младалачко опирање захтевима породице окончано личним поразом, било би погрешно идентификовати Лујзу и Катицу као Шамикине епизодне пратиоце. Однос између Шамике и лепе Полачекове кћери, од тренутка упознавања па све до последњег сусрета две деценије касније, представља својеврсну парадигму неспособности главног јунака да превазиђе (имагинарне много чешће него реалне) препреке које се појављују током његове дугогодишње потраге за савршеном супругом.“
(из: Књига о Јакову, Радослав Ераковић, 2016)

[*редакцијски наслови]

Фотографије: Александар Рамадановић

Извор: РТВ, 5. децембар 2016.

ВРХ СТРАНЕ