greta-stranica-89

ПОДЕЛАО АУТОРУО РЕДИТЕЉУКРИТИКАФОТОВИДЕО
Луц Хибнер
ГРЕТА, СТРАНИЦА 89


Редитељ: Борис Лијешевић
Преводилац: Јован Ћирилов
Композитори: Стеван Дивјаковић, Срђан Далагија и Ладо Леш
Сценограф и костимограф: Марина Сремац


ИГРАЈУ:

Глумица
Јасна Ђуричић

Редитељ
Борис Исаковић

Мајстор светла: Мирослав Чеман
Мајстор тона: Драган Курјаков
Суфлер: Наташа Барбир
Инспицијент: Владимир Савин


Премијера: 7. октобар 2005.

У представи је коришћена музика – варијација на теме: Арија Грете из опере Фауст, Чарлс Гоунод Лајмлајт Чарли Чаплин

Представа је реализована уз помоћ Секретаријата за културу Новог Сада и Гете института, Београд

ЛУЦ ХИБНЕР (Lutz Hübner)

lutz-hubnerРођен је 1964. године у Хеилброну. Студирао је германистику, филозофију и социологију на универзитету Минстер.

Театарско образовање стекао је на Глумачкој високој школи у Сарбрикену, где је и први пут професионално ангажован као глумац и редитељ, да би се од 1996. године одлучио за статус слободног уметника, наставивши да ради као глумац и редитељ.

Написао је више од десет драмских дела, за одрасле али и децу. Лауреат је „Jugendtheaterpreis“, најзначајније немачке награде за драмски текст намењен младима, а то признање је 1998. године добио за комад Срце боксера.

Осим овог комада, међу значајнија Хибнерова драмска дела спада и Наказе (Creeps), комад игран у десетак немачких и европских театара, па и Београдском драмском позоришту.

БОРИС ЛИЈЕШЕВИЋ

Elijahova stolicaРођен у Београду 1976. године. Дипломирао на Одсеку за мултимедијалну режију, у класи професора Боре Драшковића, такође 1999. године, апсолвирао на Филозофском факултету у Новом Саду, на Групи за српску књижевност и језик.

У позоришту режирао У кулисама душе Николаја Јеврејинова, Феникс Кристофера Фраја, Два витеза из Вероне Вилијама Шекспира, Општинско дете Бранислава Нушића, Београд – Лондон Федора Шилија, у оквиру пројекта Београдске приче 04 и Присуство Дејвида Харовера. Аутор је филмова Гвоздени крст, према истоименој новели Хајнера Милера, и докуметарног филма Лука. Учествовао је на многим фестивалима: ФСФ у Београду, РАФ у Загребу, ШТУКФЕСТ у Марибору, Београдском фестивалу краткометражног и документарног филма, Фестивалу Еврорегије у Сегедину, Фестивалу војвођанских позоришта у Суботици и Граду театру у Будви.

Изабран је 2004. године за асиситента на Одсеку за мултимедијалну режију Академије уметности у Новом Саду, у класи проф. Драшковића.

Чињеница да је „Фауст“ полазиште ове комичне игре на неки начин је репрезентативна за Хибнеров однос према традицији, који, са једне стране, открива ауторове склоности према демистификацији елитистичких тенденција, док са друге говори о његовом обожавању комедије, игре, и наравно, процеса позоришног стварања.

Представа Бориса Лијешевића доследна је у поштовању Хибнеровог текста; на скоро сасвим празној сцени која отелотворује концепт „сиромашног“ театра, Јасна Ђуричић и Борис Исаковић, скоро у свим сценама, играју различите типове глумица и редитеља. У основи представе је одсуство сценске илузије, вођено идејом огољавања процеса стварања; глумци се на позорници појављују као они сами, Борис Исаковић и Јасна Ђуричић, који, дакле, играју те различите ликове-типове.

Ана Тасић, Политика


Позоришне (дез)илузије

Да се разумемо: Јасна Ђуричић и Борис Исаковић су такви глумци, да би, у њиховом тумачењу, и читање телефонског именика био узбудљив позоришни догађај.Та овештала критичарска фраза, овде намерно употребљена у сврху солидарисања с низом шаблонских или, лепше звучи, архетипских изакулисних ситуација у које писац (иначе и глумац и редитељ) Луц Хибнер, у комаду Грета, страница 89, ставља двоје својих протагониста, хоће на самом почетку да стави до знања да су управо глумци оно највредније и најдрагоценије што доноси истоимена представа, прексиноћ премијерно изведена у Српском народном позоришту. А сад: увод, разрада, закључак… Дакле, немачки писац, наш савременик, пише комад о позоришту, а на примеру проба једне сцене из Гетеовог Фауста, Гретине сцене са шкрињом, на страници 89. Протагонисти су Глумица и Редитељ. Шта је Хибнеру Фауст и зашто баш тај комад? Па, ваљда, да би, попут нихилисте и разбијача илузија – Мефиста – демистификовао један свет који управо почива на илузијама и, потом, будући да и сам у том свету живи, отворио глумцима простор за – стварање нове илузије. Управо тај дијалектички скок догодио се у представи Бориса Лијешевића, младог, талентованог, али надасве интелигентног редитеља који је, најпре, препознао ту двоструку пишчеву „игру“, ту његову потребу за демистификацијом и поновном мистификацијом позоришта, а потом, у идиому сценског минимализма, усредсређујући се на глумце, одговорио – истом мером, стварајући духовиту, повремено дирљиву и пре свега чаробну позоришну илузију. Сву деликатност и минуциозност Лијешевићевог (условно „невидљивог“) редитељског рада, у овом случају, препознајемо тек „из контре“, при покушају да одговоримо на питање: шта би ту урадио мање интелигентан, а при том препотентан редитељ? Каква је то приземна лакрдија могла бити! А кад смо већ код лакрдије, писац је, између осталих, понудио и такве (редитељске и глумачке) архетипове (од којих су неки и „препевани“ на овдашње, но с мером и духовито), али с колико глумачког доброг укуса, маште, задивљујуће моћи трансформације и интелигентне дистанце Јасна Ђуричић и Борис Исаковић играју и – што је ваљда најтеже – онеобичавају сопствену свакодневицу, сопствено искуство! Њих двоје, из етиде у етиду (насловљене, примера ради: редитељ тезгарош, глумица почетница, редитељ фројдист, дива, редитељ љубитељ штриха…) супериорно, духовито, надахнуто и с лакоћом коју поседују само највећи, показују својих „хиљаду глумачких лица“. Без геста вишка, без „куповања“ публике, без грубог упирања прстом, чак и кад их текст упућује на критичност спрам сопствене професије и, поготово, њеног социјалног контекста, Јасна Ђуричић и Борис Исаковић су нам приредили изузетно вече врхунске глуме која се не удвара али осваја, до мере да вам је жао што се завршило. Прошли смо, с њима, кроз стања бола и радости, фрустрација и прикраћености, истинског и оног хињеног трагања за суштином (позоришног чина) и истовремено се предавали илузији коју су нам понудили, поштујући с пуним поверењем ту „невидљиву“ редитељску руку која их је ритмички и значењски прецизно водила из једног стања/ситуације/ жанра у други… А ако ћемо о климаксу, то је сцена у којој Борис Исаковић, у улози остарелог глумца који воли да режира, у једном тренутку преузима Глумичину улогу, стаје на рампу и говори њен текст! Дирљиво, потресно, као сублимација оног „глумац-је-глумац…“ или, другачије: „играо бих и Лава“!

Даринка Николић

Фотографије: Миомир Ползовић

ВРХ СТРАНЕ