Имре Калман

КНЕГИЊА ЧАРДАША

(Csárdáskirálynő)

оперета у три чина

Либрето: Лео Штајн, Бела Јенбах
Диригент: Александар Којић / Микица Јевтић
Редитељ: Јанош Сикора, Мађарска
Режијска обнова и кореографија: Драган Јеринкић
Сценограф: Саша Сенковић
Костимограф: Јасна Петровић Бадњаревић
Хор припрема: Весна Кесић Крсмановић
Допунски хор припрема: Јован Пејић
Драматург: Арпад Вицко
Фотографије: Александар Рамадановић
Асистент за кореографију и сценски покрет: Лидија Радованов

УЛОГЕ:

Силва Верецки, звезда кабареа:
Јелена Кончар / Весна Аћимовић

Кнез Леополд Марија Липерт Вајлерсхајм:
Миодраг Петровић

Анхилда, његова супруга:
Гордана Јошић

млади Кнез Едвин, њихов син:
Саша Штулић

Гроф Бонифације Каучијано (Бони):
Васа Стајкић / Горан Стргар

Контеса Анастазија Егенберг (Стази):
Mарија Цвијић / Сенка Недељковић

Ференц Керекеш (Фери Бачи):
Игор Ксионжик

Пуковник Аурел Ронздорф, Едвинов брат од стрица:
Бојан Здравић / Јован Пејић

Мишка:
Алексеј Дарабуц

Киш, писар:
Бранислав Станков

Јулишка:
Јелена Веселиновић / Милица Досковић

Господин Мек Грејв:
Младен Николић / Драган Ђурин

Лакеј:
Мирослав Стојиљковић

Хотелски момак:
Владислав Шегуљев

ОРКЕСТАР, ХОР И БАЛЕТ СНП

БАЛЕТ
Валцер соло: Јана Черепанова, Василиј Собољев

Балетски ансамбл: Олга Аврамовић, Соња Батић, Мелиса Брођин, Олга Врбашки, Бранка Глигорић, Јована Дацин, Катарина Зец, Весна Илић Бишоп, Милица Јелић, Миленица Јовић, Катарина Кљајић, Верица Козарев Кларић, Милена Кркотић, Јелена Марковић, Бојана Матић, Јелена Милошев, Бојана Митић, Мина Радовић, Ајака Саито, Христина Станковић, Лана Стојановић, Марија Трифуновић, Ивана Трпчевић, Јана Черепанова, Теодора Шпер, Лаура Шпиндел, Дмитриј Арбузов, Наојуки Ацуми, Александар Бечварди, Самјуел Бишоп, Донато Давид Груосо, Александар Ђурђевић, Марко Иван, Милан Иван, Ђулио Милите, Рафаел де Мора Родригез, Бојан Раднов, Михаил Сергејев, Василиј Собољев, Никола Стаменовић

Орфеум – Хор: Александра Андрић, Јелена Веселиновић, Милица Досковић, Сања Зеремски, Душанка Јованов, Светлана Милићев, Софија Станић, Рената Старовић Петошевић, Звездана Терзић, Стеван Николић, Александар Бахун, Војислав Малешев, Чедомир Радловачки, Горан Станић, Марко Скенџић, Предраг Шепељ, Небојша Шогоровић

Концертмајстори: Владимир Ћуковић, Сергеј Шаповалов
Корепетитори: Данијела Ходоба Леш
Клавинова у оркестру: Марина Рајновић
Репетитор: Бранка Глигорић
Корепетитори за балет: Дејан Бркић, Димитрије Бељански
Асистенти костимографа: Снежана Хорват
Асистент сценографа: Нада Даниловац
Инспицијенти: Тања Цвијић, Сања Миланов
Суфлер: Александра Мајтан, Санела Митровић
Сарадник за сценски говор: Саша Латиновић
Дизајн светла: Марко Радановић
Мајстор тона: Душан Јовановић
Тонски сарадник балета: Предраг Петрушевски
Видео бим: Ђорђе Верначки, Срђан Миловановић

Премијерна обнова: 10. децембра 2016, СНП, сцена „Јован Ђорђевић“, 19.00
Премијера: 15. децембар 2007, СНП, сцена „Јован Ђорђевић“
Прво извођење: Беч, 17. новембра 1915, „Јохан Штраус театар“ (Das Johann Strauß-Theater), изведена под насловом Die Csárdásfürstin.

Представа траје: око два и по сата с једном паузом. Програм се изводи на српском језику.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени у радионицама Српског народног позоришта.



КНЕГИЊА ЧАРДАША

Кнегиња чардаша је најпознатија и најпопуларнија оперета. Чињеница је да, према статистикама – воде се и такве статистике – нема ни једног минута, а да се негде у свету не зачује, било на филму, радију, на телевизији или на позорници – нека од арија из Кнегиње чардаша. Могло би се рећи да је прича која се плете око наизглед безнадежне љубави између кабаретске звезде Силве Верецки и кнеза Едвина Липерт Вајлесхајма – можда чак и банална. У овој носталгичној оперети љубав побеђује све, укључујући и противљење родитеља, штавише, и чангризави гроф Бонифације проналази своју животну сапутницу у лику грофице Стази, Едвинове раније веренице, коју су му одабрали родитељи.

Либрето Леа Штајна и Беле Јенбаха био је завршен још у пролеће 1914. године, али – због избијања рата – Калман је тек годину дана касније прионуо на компоновање музике. Употребивши све проналаске, све трикове будимпештанске оперете, створио је прави орфеумски потпури пикантних париских шансона, старог бечког валцера и стилизоване пештанске циганске музике. Суштина је била у плесу. А то је danse macabre – мртвачки плес Монархије. У Кнегињи чардаша много тога делује као пародија, посредством нестварног орфеумског света који прожима читав Калманов комад. Премијера Кнегиње чардаша била је у Бечу, 17. новембра 1915. у „Јохан Штраус театру“, а у новембру 1916. године, месецу у којем је умро цар Франц Јозеф, изведена ја и на пештанској позорици, дакле у време Првог светског рата. Усред рата, Кнегињу чардаша су играле обе зараћене стране. Калман је био слављен на обе стране фронта! Оперета је ускоро доживела успех планетраних размера, игра се у целом свету, од Шведске до Сједињених Држава. Како је написао један тадашњи бечки критичар: „Читав свет одјекује од две ствари: од грувања топова на европским фронтовима, и од успеха Кнегиње чардаша“. (…)

– У једном писму свом издавачу Имре Калман, чувени композитор оперета, каже: „…и тако сам се искључиво посветио ведрој музици, јер ми је она увек била захвална што сам је тако озбиљно схватио!“ – Кнегиња чардаша је премијерно приказана у Бечу 1915, наредне године у новембру у Пешти, а већ почетком фебруара 1917. изведена је 100. реприза, док је у Бечу тада већ било изведено више од 400 представа. – Само током 1917. године оперета Кнегиња чардаша изведена је, широм света, 12.000 пута.


Први чин

У будимпештанском Орфеуму се припрема опроштајно вече Силве Верецки, звезде кабареа, која одлази на дужу турнеју по Америци. Млади кнез Едвин, иначе стални посетилац Орфеума, покушава све како би своју љубав, Силву, задржао и одвратио од путовања. Стари кнез и његова супруга немају разумевања за ову „недоличну“ везу свога сина, и како би га одвратили од ноћног живота у Орфеуму и одвојили од „тамо неке певачице“, шаљу му позив да се хитно врати у Беч, због војних обавеза. Едвин је приморан да се одазове позиву, али претходно, пред сведоцима, потписује обавезу да ће се у року од осам недеља оженити Силвом. Дотле, бригу о Силви поверава свом најбољем пријатељу, грофу Бонију Каучијану. Силва, срећна, одлучује да одустане од турнеје, али по Едвиновом одласку сазнаје да он, у ствари, није слободан човек: његова породица је одлучила да се он ожени грофицом Анастазијом (Стази), па је чак одредила и дан венчања. Силва се осећа превареном, изневереном и, без Едвиновог знања, ипак одлази у Америку.


Други чин

У палати Едвинових родитеља припрема се велико славље у част будућих младенаца. После безуспешне потраге за Силвом све до тог тренутка, Едвин је приморан да се повинује захтеву породице. Усред славља, на прославу изненада улази Силва, после изванредног успеха у Америци. Она је у друштву с Бонијем, који је, на њен захтев, представља као своју супругу. Едвин предузима све како би поново задобио Силвину љубав. Бони, наравно, „пристаје на развод“, јер му се допада грофица Анастазија. Но, када Силва схвати да може да се уда само као „разведена грофица Каучијано“, али не и као кабаретска певачица Силва, јер је кнежевска породица не би прихватила – скида са себе маску „грофице“, представља се као Силва Верецки и, на запрепашћење свих, одлази.


Трећи чин

Силва пати, јер и даље воли Едвина. Бони покушава све не би ли средио ситуацију, али то му полази за руком тек када „пукне тиква“, односно када се испостави да је и Велика кнегиња, Едвинова мати, некада била – кабаретска певачица! Стари кнез, који о томе није имао појма, постиђен, прихвата Силву као снаху, изјављујући, да ће „бар имати две кабаретске певачице у породици“! И тако, као у свакој доброј оперети, срећи младог пара више ништа не стоји на путу.

НОВА УМЕТНОСТ ОПЕРЕТЕ

Аутентичност најновије премијере СНП Нови Сад, оперете „Кнегиња чардаша” била је потпуна и – мађарска захваљујући режији и диригентском вођству. Понајпре и погодном тлу за ову форму (коју, узгред, београдска средина никада није прихватила) па је препуна велика сала била одушевљена комиком ситуација, пародијом, богатством слика, костима, игре, балетских нумера, свега онога што овај жанр, у комбинацији говорених и певаних делова, собом носи. У свакој поставци оперете постоји један, али велики проблем: ако глумци певају, то не звучи добро, а ако професионални певачи глуме, они томе нису нарочито вични и представа нема праве ефекте. На новосадској премијери скоро да су замке избегнуте. Поред младих оперских ведета ове куће, које сјајно и певају, играју, глуме и веома атрактивно изгледају (пре свих, Јелена Кончар, у насловној улози) прави задаци поверени су сасвим младим певачима, још студентима којима бурлеска и игра на сцени веома погодују (Бони у тумачењу Горана Стргара) или су тако разиграни да их упознајемо у потпуно новом светлу (Игор Ксионжик као Фери Бачи). Повремено, чланице хора играју, глуме и учествују у општем каламбуру. Гост из Загреба Миљенко Ђуран, један од тенора посебно усмерених ка оперети, без обзира на извесне проблеме у дикцији, није се штедео ни у глуми, ни у говореним деловима, мада је само певање било бољи део његове интерпретације. Данијела Јовановић (контеса Стази) била је бриљантна у оба дела своје улоге, вокалном и глумачком. У првом чину се имао утисак опште пометње и гурања на сцени на којој су били тако рећи сви протагонисти, хор и балет, док се током представе тај утисак поправио и највеће ефекте остварио у чардашу и у режијској иновацији, посебно у суптилно коришћеном другом плану који је остављао утисак двоструке реалности, мешања сна и јаве. У Новом Саду васкрсава оперета, а мјузикли и лакши оперски жанрови преплављују и наше сцене као особеност театарског тренутка у којем живимо.

Бранка Радовић, Политика, 18. децембар 2007.

ЈЕДИНСТВО МУЗИКЕ, ГЛУМЕ И ПОКРЕТА

Мешањем различитих жанровских особина, али и уношењем и неких савременијих театарских искустава, ауторски тим је постигао ниво најбољих остварења овог жанра, који су волеле читаве генерације припадника некадашње грађанске класе, а у овом облику му омогућиле способност комуникације и с најширим, као и оним пробирљивијим аудиторијем. Драматуршки предложак либрета Леа Штајна и Беле Јенбаха у пречишћеном и осавремењеном преводу и препеву Новосађанина Арпада Вицка, олакшали су редитељу Јаношу Сикори, госту из Мађарске, да у њему пронађе основу за нову уметност оперете, очишћену од прекомерне баналности и тривијалности, али и да, упркос синтези елемената мјузикла, бурлеске, кабаретско-водвиљске, па и бродвејске атмосфере, не угрози њен конвенционални, у основи забављачки и непроблематични карактер и значај. Направљена је, дакле, представа за свакога, за забаву и уживање, али и с носталгичним погледом на прошла времена с почетка 20. века, односно предвечерје Првог светског рата, у којој музика, певање и глума, покрет и игра чине јединствен израз, људи разумеју и без речи, а публика реагује са жаром. Иако познату причу о, у првом тренутку неостваривој љубави између чувене пештанске шансоњерке Силве Верецки и грофа Едвина Вајлерсхајма, Јанош Сикора води већ виђеним стваралачким поступком, паралелно градећи две љубавне приче, а љубав као резултат потраге за срећом тријумфује у хепиенду, неоспоран је његов допринос да ангажман унутар догађаја добије на темпу, изражајности геста и гега, а елементи комичности, као и иронијски однос према стварности, на ефектности, не угрожавајући основни план духовитости и шарма. За диригентским пултом је стајао млади међарски уметник Гергељ Кешељек, већ од увертире темпераментно, и веома енергично и брзо водећи извођење, што је на тренутке отежавало вокално испевавање, али и омогућавало лакоћу музикалног и течног изливања препознатљивих популарних бечких валцерских, и мађарским фолклором обојених мелодија, као и подвлачење драматичнијих ситуација, због којих је и Кнегиња чардаша постала бестселер оперетске литературе буржоаско капиталистичке провенијенције.

Марија Адамов, Дневник, 18. децембар 2007.


ОПЕРЕТА, ПРЕТЕЧА МЈУЗИКЛА

Драматург Арпад Вицко је у хронолошки очуваном оригиналном контексту покушао да актуелизује дијалоге умећући неке колоквијалне изразе који су имали великог комичног ефекта. Сценограф Саша Сенковић се определио за једноставно, али функционално решење сцене која је и позоришна гардероба и балска дворана и железничка станица. Двоја полукружна степеништа уоквирила су средиште бине односно велике паное који су висили на кружној конзоли и чијим су, понекад и сувише честим померањем, дочаравани одговарајући простори и постизана динамичност сценског дешавања. Али највећу динамичност остварили су наравно сами глумци, односно певачи, односно балетски играчи и хор – дакле, комплетан ансамбл СНП-а, уз наравно оркестар, следећи упутства госта из Мађарске, редитеља Јаноша Сикоре. Он се трудио да максимално искористи спремност протагониста да се потпуно препусте комичном, играчком, па понекад и фриволном духу оперете, те је тако разиграност овог претежно младог ансамбла онај најупечатљивији утисак који остаје гледаоцу. Ангажовање глумаца Мирјане и Стевана Гардиновачког за говорне улоге старог кнежевског пара одлична је идеја коју увек у оваквим случајевима треба следити, али и сви музички протагонисти одлично су се показали у оба аспекта. Јелена Кончар, тј. звезда кабареа Силва Верецки, била је и звезда представе пленећи својим снажним сопраном, самоувереном појавом, доживљеном интерпретацијом и глумачком инспирацијом. Гост из Хрватске Миљенко Ђуран очигледно има оперетског искуства, његов тенорски глас помало отворене боје, али јасан, продоран и вокално изграђен, уз чисту интонацију, донео је улози кнеза Едвина свежину и уверљивост, ако занемаримо додуше ретко мешање ијекавског и екавског дијалекта. А комични дух као да је највише усвојио Горан Стргар чији је гроф Бони био на ивици карикатуре, што је савршено за оперетски израз, и чега је могло да буде и много више. И глас Горана Стргара, без великог инсистирања на импостацији и однегованом тону, уклапа се у идеју о оперети као својеврсној претечи мјузикла. Данијела Јовановић као контеса Стази, од тренутка кад се појавила у II чину на изузетан начин је допринела врхунском певачком и глумачком аспекту представе. Уз све честитке преосталим солистима, посебно треба нагласити да је хор одлично припремила Весна Кесић Крсмановић, а да је балетски ансамбл колективна звезда ове представе (кореограф и асистент редитеља је био Драган Јеринкић). Коначно, оркестар СНП-а, којег иначе прати завидна репутација, заслужан је за изванредан инструментални звук, чак и у најосетљивијим, солистичким ситуацијама, те се једноставно не може наћи замерка ниједној јединој оркестарској групи.

Горица Пилиповић, Радио Београд, Други програм, 18. децембар 2007.