rpbs-header

PODELAO PISCUO REDITELJUDRAMATURŠKA BELEŠKAKRITIKAFOTOVIDEO
Aleksandar Popović
RAZVOJNI PUT BORE ŠNAJDERA
Scenska karakteristika u četiri stavke

Režija i adaptacija: Predrag Štrbac
Dramaturg: Svetislav Jovanov
Scenograf: Vesna Popović
Kostimograf: Dragica Laušević
Kompozitor: Aleksandar Bahun
Scenski pokret: Andreja Kulešević
Scenski govor: dr Dejan Sredojević
Asistent scenografa: Mina Lazarević
Asistent kostimografa: Snežana Horvat

Igraju:

Bora Šnajder
Radoje Čupić

Selimir
Strahinja Bojović

Piklja Širgić
Miroslav Fabri

Vitomir Kambasković
Stefan Juanin

Špira Klonfer
Igor Pavlović

Miloje
Dušan Vukašinović

Lina, rođena Perekitka
Aleksandra Pleskonjić

Rozika
Tijana Maksimović / Sonja Damjanović

Goca
Marija Medenica

Islednica
Tijana Marković

Inspicijent: Vladimir Savin
Sufler: Srđan Stojnović
Majstor svetla: Miroslav Čeman
Majstor tona: Vladimir Ognjenović

Premijera: 17. maj 2016. u 19.30, scena „Pera Dobrinović“

Predstava traje jedan sat i trideset minuta.

Dekor, kostimi i ostala scenska oprema izrađeni su u radionicama Srpskog narodnog pozorišta.

https://www.facebook.com/Razvojni-put-Bore-Šnajdera

Aleksandar Popović je rođen 1929. godine, a umro je 1996. godine u Beogradu.

aleksandar-popovicPo povratku sa Golog otoka bavio se različitim poslovima da bi obezbedio egzistenciju. Bio je moler, asfalter, cinkograf… Na poziv Duška Radovića počinje da sarađuje u dečijem programu Radio Beograda, a 1959. godine objavljuje i kriminalistički roman Ubistvo u trouglu koji je pisan po ugledu na Žorža Simenona, ali i sa primesama humora koje će se kasnije rasplamsati u njegovim komedijama i farsama.

Zna se da je napisao četrdesetak pozorišnih komada (Ljubinko i Desanka, Čarapa od sto petlji, Mrešćenje šarana, Razvojni put Bore Šnajdera, Smrtonosna motoristika, Baš- bunar…), pedeset radio drama (Crveni Arhimed, Bajka o putu, Strašne stvari, Grlica…), dvanaest TV drama (Nameštena soba, Ni crno, ni belo, Kad se setim sreće, Svinjski otac… ), oko pet stotina TV emisija (Na slovo, na slovo, Vaga za tačno merenje… ) i desetak dečjih romana (Kako se voli Vesna, Sudbina jednog Čarlija, Devočica u plavoj haljini…).

Dobitnik je Vanredne Sterijine nagrade za eksperimentalni rad iz oblasti komedije i nosilac je Sterijine nagrade na 12. Sterijinom pozorju 1967. godine za komad Razvojni put Bore Šnajdera (izvodio Atelje 212, Beograd).

Razvojni put Bore Šnajdera, scenska karakteristika u četiri slike, premijerno se izvodila u Srpskom narodnom pozorištu 12. marta 1968. u režiji Zdravka Šotre.

„U srpskoj dramskoj književnosti, Aleksandar Popović je sigurno najmarkantniji ‚primerak‘ onih romantičnih (moglo bi se reći, po slobodnoj analogiji, i romantičarskih) spisateljskih figura u kojima su buran život i značajno delo nerazmrsivo objedinjeni.“
Ivan Medenica

„Hrupio je na scenu nezaustavljivo, izazivajući u podjednakoj meri neumerenu hvalu i neumereno osporavanje, a sam se lično nije trudio da se ikome dopadne.“
Radomir Putnik

„Popovićevo delo je najbolja teatarska turšija koju možete naći kod nas. Tu je i čeka – neotvorena, a uredno složena, neprocenjiva pozorišna zaostavština.“
Egon Savin

„Mentalitet kojim se Popović bavi jeste onaj isti mentalitet koji je i Nušić obrađivao.“
Jelena Popadić

„Dramski svet Aleksandra Popovića je svet u kojem caruju nesporazumi, a „kviprokvo“ je oduvek bio izvor komičnih situacija.“
Mirjana Miočinović

„Ikona našeg avangardnog pozorišta, danas već klasičan pisac Aleksandar Popović… “
Dragana Bošković

Ne treba gubiti iz vida da sam ceo svoj život proživeo isključivo od svoje reči, bez ijednog društvenog položaja i bez ma kakve privilegije.“
Aleksandar Aca Popović

Predrag Štrbac, reditelj

Predrag-Strbac1Diplomirao je pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Stalni je reditelj Drame Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.

Režirao je više od četrdeset dramskih predstava po tekstovima A. P. Čehova, V. Šekspira, T. Vilijamsa, B. Srbljanović, B. Nušića, N. Koljade, H. Ibzena, M. fon Majenburga, A. N. Ostrovskog, E. Volša, D. Dukovskog (…), u pozorištima Srbije, Bosne i Hercegovine i Švajcarske.


Reč reditelja

Obrazujte se. Budite iskreni i dobronamerni. Marljivo radite. Pomozite prijateljima i nepoznatima u nevolji. Pošteno i profesionalno obavljajte svoj posao. Zaslužite napredak u karijeri. Pružite podršku svojoj porodici… Imajte svoj integritet.

Ili nemojte.

Budite sve obrnuto. Neiskreni, zlonamerni, maliciozni, nepismeni, bezobrazni, neobrazovani, škrti, pohlepni… Sociopate.

Ali šta god da ste od gore navedenog izabrali ili birate, uvek, baš uvek budite – podobni.

Šefu, direktoru, nadređenom… Vlasti. Uvek klimajte glavom kada oni iznad vas uzvikuju „Tako je!“. Ćutite. I grabite za sebe. Jer ako nećete vi, ima ko hoće.

Mislite da je poslednje što ovde piše sarkastična poruka?

U pravu ste!

Mislite da je poslednje što ovde piše iskreni savet koga se treba držati?

Opet ste u pravu!

U pravu ste u oba slučaja jer to zavisi jedino od vas.

svetislav-jovanov2Remek-delo Aleksandra Popovića, inače proglašeno polovinom devedesetih od žirija kritike za najbolju srpsku dramu druge polovine dvadesetog veka, Razvojni put Bore Šnajdera (1966) i danas pleni – pozorišne stručnjake i publiku podjednako – misterioznošću i dvosmislenošću svoje sjajne i nadmoćne „jasnoće“.

U osnovnoj dimenziji, vreme, taj najbolji sudija u teatru i životu, pokazalo je da ironična i satirična saga o Bori Šnajderu, od „tragikomedije jezika“, neumitno postaje grandiozni „ginjol“ jednog mentaliteta. Polazeći od tog uvida, predstava koju režira Predrag Štrbac interpretira Boru i njegove sapa(u)tnike kao učesnike večno obnavljanog čuda poltronstva, neuništive prevrtljivosti našeg „malog čoveka“ – kao osobine kojoj vreme može samo da promeni oblik, dok ona postaje sve više sila koja oblikuje i samo vreme. Kombinujući tokove „velike istorije“ sa mikro-pričom Borinog meteorskog razvoja i kraha, ova interpretacija teži da Popovićevog anti-junaka predoči ne samo kao „tamnu stranu“ sviju nas, već, nažalost, ponekad i kao jedinu stranu.

Svetislav Jovanov, dramaturg

Od amebe pa do Slobe, i nazad

Sa mnogim komadima postavljanim na scenu u poslednje vreme, Aleksandar Popović je ponovo aktuelan pisac. Moglo bi se reći, zbog toga što Srbi ponovo žive u prilično totalitarnom i autokratskom režimu.

Poznato je da puno ponavljanja od istorije pravi farsu, što odlično može da ilustruje Popovićev komad „Razvojni put Bore Šnajdera“, u režiji Predraga Štrpca, premijerno izveden pre dve večeri u Srpskom narodnom pozorištu. Štrbac se odlučio da tu dekadenciju eksplicitno pokaže razvlačenjem radnje u originalu smeštene u vreme posle Drugog svetskog rata („u burnom toku mirne izgradnje“), na celi period novije političke istorije Srbije. Crvena verzija Sterijinih „Rodoljubaca“, kako bi se mogla okarakterisati ova predstava, menja boje u plavo, žuto, slogane i parole, zastave…

Promenama konteksta još snažnije se uočava postojanost osnovnih karakteristika naslovnog lika, u ovom slučaju reprezentativnog za celo društvo. On vlada, a tim se i vladaju, prevrtljivošću, neumoljivošću, ali pre svega – prilagodljivošću. Darvinistički gledano, dakako, u farsičnom ključu, Srbi možda ne evoluiraju od amebe, ali zato vrlo uspešno preživljavaju takvi kakvi su.

Uz maršala Tita i druge oce i sinovce, preko Slobe do „slobode“, junaka nove predstave Srpskog narodnog pozorišta igra glumac Radoje Čupić koji nevericu i nesigurnost Borinog prvog trijumfa – osvajanja vlasti u zadruzi – predstavlja „sitnim“ glasom sportskog komentatora Mladena Delića, autora legendarnog „Ljudi moji, je li to moguće!?!“. Osvajanjem glasa, osvojiće i druge glasove slične njemu – sitne duše, a naučiće i lepo da se obuče sve dok, kao i svaki “pravi” car, ne ostane go. Ali, Bora Šnajder je žilav igrač…

U efektnom scenografskom rešenju Vesne Popović, mesto radnje je temelj i armatura večitih gradilišta, blato oko kojeg se savršeno uklapaju slike i prilike političke propagande. Kostimi Dragice Laušević su realistički i njihova sceničnost je u pokrivanju širokog dijapazona moda sa značenjskim predznakom, od kožnih mantila, preko trenerki i kačketa sa cirkonima, do uglačanih lister-odela.

Iako je sve vrlo jasno i plastično prikazano, i kao takvo funkcioniše, na momente jako dobro, na momente slabije (farsa zahteva visok ritam sirove komike, karikaturalnost bez suvišne psihologizacije i verbalizacije), rediteljskim tretmanom izgubilo se na razrađenom sukobu društvenog i privatnog, čestom motivu Popovićevih drama.

Dok se sa (za)drugarima lako izlazi na kraj, biznismena Špiru Klonfera (Igor Pavlović), sem takođe kao političkog oportunistu, teško je bilo uklopiti na idejnom nivou uvođenja novih ideoloških paradigmi.

Pored Čupića, u predstavi ujednačenog kvaliteta glumačke igre ističe se još Aleksandra Pleskonjić kao Lina, koja na neki način predstavlja sve žene kao tvrdokošce, živahne i nepokolebljive da ostanu svoje u (muški) tipizovanom svetu.

Igor Burić

Fotografije: Srđan Đurić
VRH STRANE