rpbs-header

ПОДЕЛАО ПИСЦУО РЕДИТЕЉУДРАМАТУРШКА БЕЛЕШКАКРИТИКАФОТОВИДЕО
Александар Поповић
РАЗВОЈНИ ПУТ БОРЕ ШНАЈДЕРА
Сценска карактеристика у четири ставке

Режија и адаптација: Предраг Штрбац
Драматург: Светислав Јованов
Сценограф: Весна Поповић
Костимограф: Драгица Лаушевић
Композитор: Александар Бахун
Сценски покрет: Андреја Кулешевић
Сценски говор: др Дејан Средојевић
Асистент сценографа: Мина Лазаревић
Асистент костимографа: Снежана Хорват

Играју:

Бора Шнајдер
Радоје Чупић

Селимир
Страхиња Бојовић

Пикља Ширгић
Мирослав Фабри

Витомир Камбасковић
Стефан Јуанин

Шпира Клонфер
Игор Павловић

Милоје
Душан Вукашиновић

Лина, рођена Перекитка
Александра Плескоњић

Розика
Тијана Максимовић / Соња Дамјановић

Гоца
Марија Меденица

Иследница
Тијана Марковић

Инспицијент: Владимир Савин
Суфлер: Срђан Стојновић
Мајстор светла: Мирослав Чеман
Мајстор тона: Владимир Огњеновић

Премијера: 17. мај 2016. у 19.30, сцена „Пера Добриновић“

Представа траје један сат и тридесет минута.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени су у радионицама Српског народног позоришта.

https://www.facebook.com/Razvojni-put-Bore-Šnajdera

Александар Поповић је рођен 1929. године, а умро је 1996. године у Београду.

aleksandar-popovicПо повратку са Голог отока бавио се различитим пословима да би обезбедио егзистенцију. Био је молер, асфалтер, цинкограф… На позив Душка Радовића почиње да сарађује у дечијем програму Радио Београда, а 1959. године објављује и криминалистички роман Убиство у троуглу који је писан по угледу на Жоржа Сименона, али и са примесама хумора које ће се касније распламсати у његовим комедијама и фарсама.

Зна се да је написао четрдесетак позоришних комада (Љубинко и Десанка, Чарапа од сто петљи, Мрешћење шарана, Развојни пут Боре Шнајдера, Смртоносна мотористика, Баш- бунар…), педесет радио драма (Црвени Архимед, Бајка о путу, Страшне ствари, Грлица…), дванаест ТВ драма (Намештена соба, Ни црно, ни бело, Кад се сетим среће, Свињски отац… ), око пет стотина ТВ емисија (На слово, на слово, Вага за тачно мерење… ) и десетак дечјих романа (Како се воли Весна, Судбина једног Чарлија, Девочица у плавој хаљини…).

Добитник је Ванредне Стеријине награде за експериментални рад из области комедије и носилац је Стеријине награде на 12. Стеријином позорју 1967. године за комад Развојни пут Боре Шнајдера (изводио Атеље 212, Београд).

Развојни пут Боре Шнајдера, сценска карактеристика у четири слике, премијерно се изводила у Српском народном позоришту 12. марта 1968. у режији Здравка Шотре.

„У српској драмској књижевности, Александар Поповић је сигурно најмаркантнији ‚примерак‘ оних романтичних (могло би се рећи, по слободној аналогији, и романтичарских) списатељских фигура у којима су буран живот и значајно дело неразмрсиво обједињени.“
Иван Меденица

„Хрупио је на сцену незаустављиво, изазивајући у подједнакој мери неумерену хвалу и неумерено оспоравање, а сам се лично није трудио да се икоме допадне.“
Радомир Путник

„Поповићево дело је најбоља театарска туршија коју можете наћи код нас. Ту је и чека – неотворена, а уредно сложена, непроцењива позоришна заоставштина.“
Егон Савин

„Менталитет којим се Поповић бави јесте онај исти менталитет који је и Нушић обрађивао.“
Јелена Попадић

„Драмски свет Александра Поповића је свет у којем царују неспоразуми, а „квипрокво“ је одувек био извор комичних ситуација.“
Мирјана Миочиновић

„Икона нашег авангардног позоришта, данас већ класичан писац Александар Поповић… “
Драгана Бошковић

Не треба губити из вида да сам цео свој живот проживео искључиво од своје речи, без иједног друштвеног положаја и без ма какве привилегије.“
Александар Аца Поповић

Предраг Штрбац, редитељ

Predrag-Strbac1Дипломирао је позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду. Стални је редитељ Драме Српског народног позоришта у Новом Саду.

Режирао је више од четрдесет драмских представа по текстовима А. П. Чехова, В. Шекспира, Т. Вилијамса, Б. Србљановић, Б. Нушића, Н. Кољаде, Х. Ибзена, М. фон Мајенбурга, А. Н. Островског, Е. Волша, Д. Дуковског (…), у позориштима Србије, Босне и Херцеговине и Швајцарске.


Реч редитеља

Образујте се. Будите искрени и добронамерни. Марљиво радите. Помозите пријатељима и непознатима у невољи. Поштено и професионално обављајте свој посао. Заслужите напредак у каријери. Пружите подршку својој породици… Имајте свој интегритет.

Или немојте.

Будите све обрнуто. Неискрени, злонамерни, малициозни, неписмени, безобразни, необразовани, шкрти, похлепни… Социопате.

Али шта год да сте од горе наведеног изабрали или бирате, увек, баш увек будите – подобни.

Шефу, директору, надређеном… Власти. Увек климајте главом када они изнад вас узвикују „Тако је!“. Ћутите. И грабите за себе. Јер ако нећете ви, има ко хоће.

Мислите да је последње што овде пише саркастична порука?

У праву сте!

Мислите да је последње што овде пише искрени савет кога се треба држати?

Опет сте у праву!

У праву сте у оба случаја јер то зависи једино од вас.

svetislav-jovanov2Ремек-дело Александра Поповића, иначе проглашено половином деведесетих од жирија критике за најбољу српску драму друге половине двадесетог века, Развојни пут Боре Шнајдера (1966) и данас плени – позоришне стручњаке и публику подједнако – мистериозношћу и двосмисленошћу своје сјајне и надмоћне „јасноће“.

У основној димензији, време, тај најбољи судија у театру и животу, показало је да иронична и сатирична сага о Бори Шнајдеру, од „трагикомедије језика“, неумитно постаје грандиозни „гињол“ једног менталитета. Полазећи од тог увида, представа коју режира Предраг Штрбац интерпретира Бору и његове сапа(у)тнике као учеснике вечно обнављаног чуда полтронства, неуништиве превртљивости нашег „малог човека“ – као особине којој време може само да промени облик, док она постаје све више сила која обликује и само време. Комбинујући токове „велике историје“ са микро-причом Бориног метеорског развоја и краха, ова интерпретација тежи да Поповићевог анти-јунака предочи не само као „тамну страну“ свију нас, већ, нажалост, понекад и као једину страну.

Светислав Јованов, драматург

Од амебе па до Слобе, и назад

Са многим комадима постављаним на сцену у последње време, Александар Поповић је поново актуелан писац. Могло би се рећи, због тога што Срби поново живе у прилично тоталитарном и аутократском режиму.

Познато је да пуно понављања од историје прави фарсу, што одлично може да илуструје Поповићев комад „Развојни пут Боре Шнајдера“, у режији Предрага Штрпца, премијерно изведен пре две вечери у Српском народном позоришту. Штрбац се одлучио да ту декаденцију експлицитно покаже развлачењем радње у оригиналу смештене у време после Другог светског рата („у бурном току мирне изградње“), на цели период новије политичке историје Србије. Црвена верзија Стеријиних „Родољубаца“, како би се могла окарактерисати ова представа, мења боје у плаво, жуто, слогане и пароле, заставе…

Променама контекста још снажније се уочава постојаност основних карактеристика насловног лика, у овом случају репрезентативног за цело друштво. Он влада, а тим се и владају, превртљивошћу, неумољивошћу, али пре свега – прилагодљивошћу. Дарвинистички гледано, дакако, у фарсичном кључу, Срби можда не еволуирају од амебе, али зато врло успешно преживљавају такви какви су.

Уз маршала Тита и друге оце и синовце, преко Слобе до „слободе“, јунака нове представе Српског народног позоришта игра глумац Радоје Чупић који неверицу и несигурност Бориног првог тријумфа – освајања власти у задрузи – представља „ситним“ гласом спортског коментатора Младена Делића, аутора легендарног „Људи моји, је ли то могуће!?!“. Освајањем гласа, освојиће и друге гласове сличне њему – ситне душе, а научиће и лепо да се обуче све док, као и сваки “прави” цар, не остане го. Али, Бора Шнајдер је жилав играч…

У ефектном сценографском решењу Весне Поповић, место радње је темељ и арматура вечитих градилишта, блато око којег се савршено уклапају слике и прилике политичке пропаганде. Костими Драгице Лаушевић су реалистички и њихова сценичност је у покривању широког дијапазона мода са значењским предзнаком, од кожних мантила, преко тренерки и качкета са цирконима, до углачаних листер-одела.

Иако је све врло јасно и пластично приказано, и као такво функционише, на моменте јако добро, на моменте слабије (фарса захтева висок ритам сирове комике, карикатуралност без сувишне психологизације и вербализације), редитељским третманом изгубило се на разрађеном сукобу друштвеног и приватног, честом мотиву Поповићевих драма.

Док се са (за)другарима лако излази на крај, бизнисмена Шпиру Клонфера (Игор Павловић), сем такође као политичког опортунисту, тешко је било уклопити на идејном нивоу увођења нових идеолошких парадигми.

Поред Чупића, у представи уједначеног квалитета глумачке игре истиче се још Александра Плескоњић као Лина, која на неки начин представља све жене као тврдокошце, живахне и непоколебљиве да остану своје у (мушки) типизованом свету.

Игор Бурић

Фотографије: Срђан Ђурић
ВРХ СТРАНЕ