hamlet-header

ПОДЕЛАДРАМАТУРШКА БЕЛЕШКАИЗ ХАМЛЕТАКРИТИКАФОТОВИДЕО
Вилијам Шекспир
ХАМЛЕТ
Превод: Живојин Симић и Сима Пандуровић

Режија и дизајн светла: Никола Завишић
Асистенти редитеља: Соња Петровић и Лидија Краљић Завишић
Драматурзи: Светислав Јованов и Владислава Војновић
Асистент драматурга: Кристина Бојанић
Сценограф: Жељко Пишкорић
Асистент сценографа: Владимир Савић
Костимограф: Марина Сремац
Сарадник костимографа: Сенка Раносављевић
Композитор и дизајнер звука: Горан Симоноски
Вокална солисткиња: Јарослава Бенка Влчек
Сценски говор: др Дејан Средојевић

Играју:
Хамлет: Алиса Лацко / Јована Мишковић
Клаудије: Игор Павловић
Гертруда: Гордана Јошић Гајин
Полоније: Зоран Богданов
Лаерт: Небојша Савић
Офелија: Марија Меденица
Хорације: Григорије Јакишић
Розенкранц: Милорад Капор
Гилденстерн: Димитрије Аранђеловић
Кловн: Мирослав Фабри
Дух Хамлетовог оца: Александар Гајин
Фортинбрас: Нина Рукавина

Инспицијент: Владимир Савин
Суфлер: Наташа Барбир
Систем видео камера омогућио: Владан Јевтић
Реквизитaр: Стеван Хемун
Мајстор тона: Владимир Огњеновић и Душан Јовановић
Мајстор светла: Мирослав Чеман
Асистент костимографа: Снежана Хорват
Асистент сценографа: Нада Даниловац
Продуцент: Елизабета Фабри

Захваљујемо се: Ричарду Паулу, Јовани Ракић Киселчић, Бојану Раднову и Јелени Прокоповић

Премијера: 29. јануар 2016. године, сцена „Пера Добриновић“

Представа траје један сат и четрдесет минута.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени у радионицама Српског народног позоришта

Представа је настала уз подршку Градске управе за културу Града Новог Сада у оквиру пројекта „Шекспир у Новом Саду“


Авети, утваре, одрази и понеки човек

Четири стотине и петнаест година након настанка Шекспирове најдуже драме, једино што можемо поуздано о њој да изјавимо јесте да је лакше утврдити шта Хамлет (и Хамлет) није, него шта јесте. Јер, овај мистериозни бисер драме и позоришта, након свих размишљања, теза, теорија и инсценација, и даље измиче чак и оквирном дефинисању: Хамлета не можемо свести нити на водитеља покоља у „амбасади смрти“ (Вилсон Најт), нити на „фигуру Немезиса“ / оличења судбине (Нортроп Фрај), али ни на јунака „повести општег тровања“ (Мајнард Мек), или на „племениту душу, суочену са претешким задатком“ (Гете). Хамлет, и данас, може бити све – али у томе се крије и срж старе клопке: све не може бити Хамлет.

Хамлетовско полазиште Николе Завишића – у чијем смо развијању, мењању и повременом лутању (јер, ко погоди циљ, промашује све остало) сви учествовали – може се, барем оквирно, разјаснити већ помало заборављеном изреком Кад су живи завидели мртвима. Наиме, у његовој поставци, сукоб – како онај изван, тако и онај унутар лика Хамлета – одвија се између света илузорне моралности и света приземне реалности (понекад се то поклапа са сударом Елсинора и Витенберга, али не увек). Међутим, иза и изнад тога – а што теже да покажу лавиринти телевизијског надзора у функцији неке врсте „политичког трилера“ – одвија се судар илузије и обмане – тачније, срозавање прве (театар) у другу (политика). Завишић се ни тиме, међутим, не задовољава, већ настоји да хамлетовске дилеме модерног појединца, стави у контекст сукоба који нас води до сазнања да је онај који данас тежи да дела аутономно и упркос страху, осуђен да живи (и умире!) као авет.

И то је, наравно, само један од (могућих) Хамлета. Али, једино се тако може на нов – наш – начин поново открити како је Хамлет – да парафразирамо Стивена Бута – не само „трагедија публике која не може да се одлучи“, већ и прича о позоришту и свету као нерешивим дилемама које нас никада не напуштају.

Светислав Јованов


Пет реторичко-новинарско-истраживачко-полицијских W (на енглеском what, who, when, where, why), а на српском, у исте сврхе два К (ко, кад), једно Ш (шта), једно Г (где) и једно З (зашто)

Ко је то урадио?
Никола Завишић и сјајни глумци уз помоћ и подршку сијасет ауторских, техничких и административних талената разних професија, знања и умећа.

Шта се десило?
Хамлет Вилијама Шекспира, без устезања, уситњавања и уступака – нов за оне који га већ познају, а интригантан да га упознају још боље, за оне којима је нов.

Кад се то десило?
У зиму 2016. кад је време искочило из зглоба.

Где се то десило?
У Новом Саду, главном граду Данске.

(Шта је човек ако добит му живота
и главно добро није више од јела
и сна? Ништа до једно живинче.
Свакако да онај што нас створи с тако
широким умом, да гледамо напред
и назад, није способност нам ту
и тај богу сличан разум дао тек
да у нама буде плеснив, некоришћен.
Сад, је л’ то само заборав живински,
ил’ ситничарски обзир што на исход
прекомерно мисли, то је мисао
што разложена има један део
мудрости, а три кукавичлука

Бити велик није рад велика циља
кренути се, него с величином моћи
за једну сламку кренути у борбу
кад је на коцки част.)

Зашто се то десило?
Намерно, мада неки сматрају да увек судбина меша карте, а ми само играмо; но, опет, неки други овим претходнима одбрусили би да судбину за озбиљно узимају само ситне душе, јер случајности не постоје, него смо сви ми марионете својих подсвесних жеља. А ево, неки нису ни то, него свесно и намерно, руку под руку са својим жељама за једну сламку крећу у борбу, кад су на коцки нове могућности да се врлини покаже њено сопствено лице, пороку његова рођена слика, а самом садашњем поколењу и бићу света његов облик и отисак.
Владислава Војновић

Бити поштен, какав је данас свет,
значи бити одабран између десет хиљада.

Хамлет: Данска је тамница.
Розенкранц: Онда је и цео свет тамница.
Хамлет: Те још каква; са многим преградама,
ћелијама и апсанама;
а Данска је једна од најгорих.

Ја бих се могао затворити у орахову љуску,
па се ипак сматрати краљем бескрајног простора,
само кад не бих имао ружних снова.

Бити ил’ не бити? – питање је сад.
Је ли лепше у души трпети праћке и стреле судбе обесне,
или на оружје против мора беда дићи се, и борбом учинити им крај?

Има много ствари на небу и земљи
о којима ваша мудрост и не сања.

Ово време је изашло из зглоба.
О проклетство, срам,
што сам рођен да га ја поправљам сам.

Зар може, кнеже, лепота имати
бољег друштва од поштења?


Џедај у Орвеловом свету

Ако Хамлет треба да прикаже свеукупност одређену дубоким светоназором који се од породичног пробија до личног, кроз неизоставни политички оквир људске заједнице онда то Хамлет у Српском народном позоришту ради добро. Чак уз добру дозу ишчашења, како би поглед био што уверљивији, а не сличан видицима зацртаним у Шекспировом оригиналу с почетака 17. века. Редитељ Никола Завишић не би био то што јесте – занимљивији и самосвојнији редитељ млађе средње генерације – да није „занемарио” непрегледну дозу теорије о овом комаду и свему што му је претходило, као и о његовим изведбама, начинима и угловима посматрања дела које се још назива највећом енигмом светске литературе. Тако је за крајњи резултат креирао Хамлета који је традиционалан, класичан, репертоарски, и Хамлета који је сасвим нов, другачији, чак и забаван, а да није реч о неком непомирљивом двојству и чудовишту од представе.

Први и основни услов, лик Хамлета, тог чудака запитаног над свим и свачим, филозофа ког мучи деловање и ратника ког мучи брзоплетост, поверио је Јовани Мишковић. Све време у црној тоги, попут чувеног џедаја Анакина у фази када се ломи између добра и зла, Хамлет је лишен глумичиних женских атрибута, али ни они маскулини му нису баш придодати. У овом светлу, он је највише један инфантилни принцип, који и кроз одглумљено, а касније право лудило, не може и неће да се помири са светом одраслих. Осећај да мора да мења свет, а да му је за то довољна и орахова љуска, увек је превише за младог човека. Јована Мишковић улогу носи мушки, поготово кад се обрачунава са Офелијом (Марија Меденица) и Гертрудом (Гордана Јошић Гајин), док у обрачуну са очухом Клаудијем (Игор Павловић), Полонијем (Зоран Богданов) и Лаертом (Небојша Савић), који се труде да оваплоте стварну мушкост (грубост, хладноћу, сирову снагу), није довољно снажан. Ироније, ината и интриге ради, Фортинбраса игра такође жена (Нина Рукавина). Млада и лепа, исто дечјих црта, заиграна Ризика (друштвена стратегијска игра освајања света), она ће победити када трули Данци заврше са својом игром.

Хамлет се са свима обрачунава зато што је јасно да су сви део својеврсне завере, можда не против њега, али против чистоте, против племенитости, против природе. Добар део његове борбе провоцира сама чињеница да се ствари људског рода (данског, овде српског), раде и одвијају из незнања, сујеверја, из манипулације тим незнањем (Хамлет се у Елсинор враћа са прекинутих студија), иако су парадокси одавно разоткривени. Здраво се не калеми на труло, лепота није исто што и поштење, а „јести ваздух и бити кљукан обећањима” више је него довољно на рачун актуелне политичке ситуације у Србији.

У глобалнијем политичком смислу, осим са улогом Фортинбраса, редитељ је успео да поентира стварајући орвеловски оквир елсинорског замешатељства. Двор данске круне претворен је у кућу великог брата, са камерама и прислушкивачком техником свуд около. Зато стил игре духа Хамлетовог оца (Александар Гајин), који покреће финалну де(кон)струкцију, репетитивношћу и дезоријентисаношћу покрета делује попут грешке у систему, попут квара на преносу забавне и популарне телевизијске емисије.

Управо ту, у забави, лежи и најљући редитељски коментар Шекспировог Хамлета. У сцени мишоловке, коју изводе Розенкранц (Милорад Капор) и Гилденстерн (Димитрије Аранђеловић), а не путујућа трупа (кад су већ били спремни да глуме пријатељство, зашто не би и одглумили нешто за њега), све је смешно док не постане преозбиљно. Строго гледајући, Завишић нам поручује да је данас пожељно све да буде смешно (забавно) док не постане смртно озбиљно. Једна од смешнијих (духовитијих) је одлука да патина представе буду „линолеумски” под и „плишане” завесе, естетски ружних, ако не и одвратних смеђих и зелених нијанси (сценограф Жељко Пишкорић), психоделични синт-рок друге половине прошлог века налик на музику за прве видео игрице (композитор Горан Симоновски), мешавина војних, детективских, шпијунских костима (костимографија Марине Сремац).

Могло би се још и још, а то је одлика само добрих представа. То је Хамлет!

Игор Бурић, Дневник, 5. фебруар 2016.

Фотографије: Срђан Ђурић
ВРХ СТРАНЕ