dekameron-header

ПОДЕЛАО АУТОРИМАО ДЕЛУФОТОВИДЕО
Бокачо / Ђорђевић
ДЕКАМЕРОН
(према мотивима дела Ђованија Бокача написала Ана Ђорђевић)

Текст оригиналне драме настао на основу превода Драгана Мраовића.

Режија: Ана Томовић
Драматург: Вук Ршумовић
Композитор: Ирена Поповић
Сценографски тим: Ана Томовић, Владимир Савић, Ивана Рончевић
Костимограф: Марина Сремац
Продуцент: Елизабета Фабри


ИГРАЈУ:

Бергамино, лакрдијаш
Марко Савић

Мартелино, његов млађи брат
Филип Ђурић

Николућо, племић
Ненад Пећинар

Изабела, његова жена
Сања Ристић Крајнов

Филипа, Изабелина дружбеница
Јована Стипић

Анета, Изабелина дружбеница
Милица Грујичић

Елиза, племкиња
Драгиња Вогањац

Марато, њен муж
Милан Ковачевић

Филомена, племкиња
Тијана Максимовић

Амброђоло
, лекар
Радоје Чупић


Инспицијент: Золтан Бешењи
Суфлер: Снежана Ковачевић
Мајстор светла: Мирослав Чеман
Мајстор тона: Тодор Савин
Асистент сценографа: Нада Даниловац
Асистент костимографа: Снежана Хорват


Премијера: 4. децембар 2015, сцена „Пера Добриновић“

Представа траје један сат и педесет минута.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени у радионицама Српског народног позоришта.


ana-djordjevicДа ли, ако парафразирамо синтагму Јана Кота, можемо рећи: Бокачо наш савременик?

Ако изузмемо ситне трендове, ако их занемаримо као „хајп“ који није од поверења, видимо јасно и осећамо да не постоји оно време и ово време, већ једно исто време. Човечанство је у својим најдубљим страховима, највишим стремљењима, највећим лажима и најинтензивнијим гладима увек било исто. Мењају се костими.
Месо испод њих је оно исто. Оно буја, тражи своје. Оно боли, трули и пропада. И онда, као и сада, људски ум би само хтео да том месу продужи рок, да га учини бесмртним. То је његова вечна опсесија, била и у време куге у Бокачовој Европи, и сада је. И та опсесија је она што гомила невероватне количине прескупог ђубрета на рачун немоћних, та опсесија храни верске култове и лажне пророке, идолатрије разних вођа, претенциозну уметност „посвећених“, уопште непрегледна мора свакојаких самообмана.
(Ана Ђорђевић у интервјуу Нини Попов, Дневник)


dj-bokaco

Ђовани Бокачо, рођен 1313. (девет година после Петрарке, а осам година пре смрти Дантеа) био је присиљен да се бави математиком по жељи оца, док није потпуно изучио граматику. Временом је постао један од највећих италијанских писаца који је обогатио светску књижевну баштину. Прославио се као творац италијанске прозе, нарочито Декамероном.

Књигу Декамерон чини 100 новела које су, наводно, у седам дана испричали седам жена и три мушкарца, тражећи у причању спас од куге која је харала Фиренцом. У стварању Декамерона Бокачо је напустио витештво, митологију, алегорију и комплетан класичан свет, те се затворио у своје друштво – живео и уживао у њему.

Ма колико да су се грађани међусобно избегавали и да се скоро ниједан сусед није бринуо о другоме, а рођаци су се мало или нимало виђали, и то само издалека, свеједно се толики страх уселио у срца мушкараца и жена да је брат брата напуштао, стриц синовца и сестра брата, а често и жена мужа, па су чак, што је још горе и скоро невероватно, очеви и мајке остављали децу, као да нису њихова и нису их посећивали нити неговали. Због тога онима што су оболели, а било је небројено много таквих, мушкараца и жена, није било никакве друге помоћи до милосрђа пријатеља (а њих је било врло мало) или похлепе послуге која их је служила због великих и неумерених плата…
(Ђовани Бокачо, Декамерон, Први дан, Увод, прев. Д. Мраовић)

(…) поштовање моралног закона је осећање које се проузрокује интелектуалним разлогом, а то осећање је оно једино што сазнајемо потпуно а приори и чију нужност можемо увидети.

Стога ни морал, истину говорећи, није учење о томе како себе треба да усрећимо, него како треба да постанемо достојни среће.

Што се размишљање чешће и постојаније њима бави, две ствари испуњавају душу увек новим и све већим дивљењем и страхопоштовањем: звездано небо изнад мене и морални закон у мени.
(Имануел Кант, Критика практичног ума)


Фотографије: Срђан Ђурић
ВРХ СТРАНЕ