duh-koji-hoda-header

ПОДЕЛАО АУТОРУО РЕДИТЕЉУСЦЕНА, МУЗИКА, КОСТИМИНТЕРВЈУНАГРАДЕКРИТИКАФОТОВИДЕО
Копродукција Српског народног позоришта и Центра за развој визуелне културе

Дејан Дуковски
ДУХ КОЈИ ХОДА (Прометејев пут)


Режија: Александар Поповски
Превод: Вера Василић
Музика: Бариш Маниса (Bariş Manisa)
Сонг: Срђан Стојновић
Сценографи: Таџисер Севинћ (Taciser Sevinç) и Саша Сенковић
Костимограф: Марина Сремац
Сценски покрет: Иста Степанов
Асистент режије: Момчило Миљковић

Лица:

Мара
Ненад Пећинар

Никола
Душан Јакишић

Кирил, Морфа
Милорад Капор

Поп
Игор Павловић

Жан
Страхиња Бојовић

Келнер, Николај, Месар, Вук
Радоје Чупић

Марија
Јована Стипић

Аспасија
Гордана Ђурђевић Димић

Жозефина
Вишња Обрадовић

Милена
Даница Грубачки


Инспицијент: Владимир Савин
Суфлер: Срђан Стојновић
Асистент сценографа: Нада Даниловац
Мајстор светла: Мирослав Чеман
Мајстор тона: Владимир Огњеновић

Премијера: 15. септембар 2015, сцена „Пера Добриновић“

Представа траје сат и четрдесет минута.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени у радионицама Српског народног позоришта.

koprodukcija

Дејан Дуковски

d-dukovskiЈедан од најбољих македонских драмских писаца млађе генерације.

Врло успешан и као сценариста. Његова драма Буре барута, премијерно изведена 1996. у Македонском народном театру у Скопљу, постигла је европски успех и освојила многе награде на светским фестивалима, и као позоришна представа и као филм.

Дејан Дуковски је рођен у Скопљу 1969. Дипломирао је драматургију на Факултету драмских уметности у Скопљу, код професора Горана Стефановског. Радио као драматург на Телевизији Македонија, а 1993. постаје асистент на ФДУ (Одељење за филм и телевизијски сценарио). Годину 1994. проводи у Америци, где је стипендиста програма „ArtsLink“. Од 1998. Је професор на Факултету драмских уметности.

Његов први драмски текст: Балканска, изведен је 1987. на сцени Народног позоришта у Штипу, драма Балкански вампир отворила је 1989. фестивал Млад отворен театар у Скопљу. Године 1991. написао је лутка игру за децу Рода Шиљан, а 1992. у Велесу и Скопљу изведена је његова драма Џин и седам патуљака. Драма Балкан није мртав била је 1993. премијерно изведена у Битољу, а потом учествовала на Битефу. Драма Маму му јебем ко је први почео, премијерно изведена у Македонском народном театру у Скопљу 1997, исте године освојила је Гран при Битефа, успешно изведена на Бонском бијеналу и отворила је фестивал MESS у Сарајеву, 1998.

Дејан Дуковски врло успешно се бавио превођењем (Жена, Едварда Бонда) и филмском сценаристиком, Светло сиво, за студентски омнибус који је настао у копродукцији ФДУ и продукцијске куће „Пегаз“.

Драмски текст Буре барута, написан 1995/96. преведен је на немачки, енглески, пољски, српски, хрватски, холандски, шведски, мађарски, руски и објављен у бројним часописима у Македонији и иностранству.

Драма је постављена у Београду (Југословенско драмско позориште), Хагу (Der national Toonel), Атини (Theatro Amore), Стокхолму (Theater Tribunalen), Гетингену (Junges Theater), Хелсинкију (Virus Theater), у Француској (Comédie de Saint Etienne), Лос Анеђелесу (Timescape Arts Group), Лондону (Gate Theater), Загребу (Керемпух), Бечу (mbh Theater), Грацу (Schauspielhaus), Токију…

За редитеља Горана Паскаљевића, Дејан Дуковски пише филмску адаптацију Буре барута, а филм је снимљен у француско немачко турско македонско СЦГ копродукцији и освојио бројне награде на фестивалима у Битољу (Бронзана камера 300), Анталији и Хаифи (Гран при), Венецији (ФИПРЕСЦИ награда критике) отворио је фестивал у Солуну и фестивал Алпе-Адрија у Трсту.

Дејан Дуковски је аутор сценарија за филм Бука у глави по роману Драга Јанчара, у режији Андреја Косака.


Реч писца

„Решење нам је пред носом, али га не видимо. – Какво решење? – Решење за ово срање. – Мислите на ово наше срање или на ово наше – наше срање?”

Тако почиње ова драма и лична епопеја главног лика Мара, иницирана прилично усраном ситуацијом у којој се налази. Њему је систематски чињена неправда и он решава да крене у борбу за своја права. Креће у ирационалан поход против корумпираног система.

У рат, сам против свих. Његово главно оружје је хипнотичка моћ убеђивања, а његов метод је убијање. Крваво гази све и сваког што му стоји на путу, ходајући као носорог својом стазом правде, пут слободе. Ко је Мара? Херој? Убица? Обичан човек доведен до елементарне опструкције здравог разума? Дух са секиром или вихор револуције који кидише на главу режима… Можда само идеја коју има пуно обесправљених данас.

Александар Поповски

a-popovskiФилмски и позоришни редитељ. Рођен у Скопљу (Македонија) 1969. Дипломирао је на Универзитету „Св. Кирил и Методије“ у Скопљу. Његови професори су били Слободан Унковски и Столе Попов. Редитељски деби имао је 1992, представом по тексту Дејана Дуковског Џин и седам патуљака, у Градском театру у Скопљу.

Течно говори и пише македонски, хрватски, словеначки, српски и енглески језик.

Користи се француским, бугарским и руским језиком.

Представе (избор): Лорка, Љубав Перлипина и Белисе (независна продукција, Скопље); Тек тако, под облацима (Позориште „Мала станица“ Скопље и Aarhus Theatre, Копенхаген, Данска); Д. Хармс, Циркус Принтимпрам (Позориште „Мала Станица“, Скопље); Дејан Дуковски, Маму му ко је први почео (Македонски народен театар, Скопље); Мариус Ивашкевичиус, Затворени град (Teatro Stabile Sloveno, Трст); Шекспир, Сан летње ноћи (Градско казалиште „Gavella”, Загреб); Metamorphoses, адаптација и драматизација Овидијевог дела (КУГ, Грац); Славко Грум, Догађај у месту Гога (СНГ, Цеље); Елен Пег, Нови пријатељи (Национални театар северне Грчке, Солун); Ана Ласић, Антириди (Словенско народно гледалишче, Љубљана); Молијер, Дон Жуан (Драмски театар, Скопље и Охридски летњи фестивал); Б. Србљановић, Алиса у земљи чуда (Атеље 212); Чехов, Три сестре (Народен театар, Битољ); Шекспир, Бура (Турска драма Театра мањина, Скопље); Мартин Мекдона, Јастучко (СНГ, Цеље); Чехов, Вишњик (НП, Београд); Г. Бихнер, Дантонова смрт (Teatro stabile di innovazione del FVG, Удине); Дракула, по мотивима романа Брема Стокера, адаптација и драматизација Александар Поповски и Дејан Дуковски (СНГ, Марибор); Дон Кихот, по мотивима Сервантесовог романа, адаптација и драматизција Т. Коси/Ј.Венцељ/А. Поповски (СНГ, Марибор); Д. Дуковски, Балкан није мртав (Драмски театар, Скопље); Д. Дуковски, Буре барута (Сатирично казалиште „Керемпух“); Колтес, Роберто Цуко (Атеље 212); Г. Стефановски, Дивље месо (Драмски театар, Скопље); Волтер, Кандид или Оптимизам (ЈДП, Стеријина награда за режију 2009); М. Марковић, Бродић за лутке (СНГ, Љубљана, најбоља представа на Позорју 2010); Шекспир, Хамлет (Universitat fur Musik und Darstellendekunst, Грац, Аустрија); Стриндберг, Госпођица Јулија (Турска драма, Скопље); Ибзен, Пер Гинт (Казалиште „Gavella“, Загреб), Горан Стефановски, Одисеј, Копродукција Казалиште „Ulysses“, ГДК “Gavella”, Атеље 212, Стеријино позорје, Српско народно позориште, Театар на навигаторот, Скопје; Кристофер Хемптон, Dangerous Liasons, СНГ Марибор; Михаил Булгаков, Животот на Молиер, МНТ, Скопје; Владимир Мајаковски, Misterij Buffo, СНГ Драма, Љубљана (Награда на Данима комедије, Цеље); Шекспир, На Три краља, ХНК, Загреб; Жан Ануј, Антигона, ГДК, “Gavella”, Загреб; Борис Вијан, Les Bâtisseurs d’Empire, „Hayal Perdesi“ продукција за Istanbul International Theatre Festival; Данил Хармс, Живио Хармс!, СДК “Керемпух”, Загреб; Aus dem bürgerlichen Heldenleben, Carl Sternheim, МГЛ Љубљана; Горан Војновић, Такси, City Teatar, Љубљана; Горан Стефановски, Figurae Veneris Historiaе, СНГ Драма, Љубљана.

Филмска режија: “Light Gray” – омнибус – (Митревски – Поповски – Јанићиевић) продукција ТРФЗ “ПЕГАЗ”,1993; “Goodbye 20TH Century” (Поповски – Митревски) продукција “Mirko & Slavko – First Partizan Production”, 1998; “Metamorphoses”, кратки филм, Partysans/Кино око/New Moment, 2008; “Balkan is not Dead”, копродукција Кино Око продукција/ Тестамент Филмс, Београд, 2012.

Академски и педагошки рад: 2007 – “Метаморфозе”, сарадња Академије драмских уметности, Универзитет “Св. Кирил и Методиј”, Скопље, Universität für Musik und Darstelendekunst, Грац 2009 – “Хамлет”, Universität für Musik und Darstelendekunst, Грац. Национални Театар северне Грчке, Солун: Workshop у Солуну.


Реч редитеља

Потреба да радимо ову преставу је настала од потребе да себи објасним како индивидуалац може да функционише у свету који смо створили у последњих петнаест година. Кад говорим о том свету, мислим на свет који је одредио себи капиталистички либерализам као примарну идеологију, национализам као државну политику, криминал и религију као доминантан став и поглед на ствари. У том свету хода Хамлет, човек који јасно види превару. У 90-им је било сасвим јасно ко је позитивац а ко негативац. Нови век је све изједначио, они су прешли на нашу страну, узели наш говор, одећу, понашање. Постали су мирољубиве демократе у вучјој кожи. Наше поље борбе се сузило и морали смо да тражимо нова поља деловања.

Тако је настала прича о човеку који креће у борбу против тог система. Утопијска мелодрама о могућем Хамлету који, уместо да размишља, делује. Уместо да сумња, он одлучује да убије и Краља и Краљицу и све који му стоје на путу да ослободи и очисти овај свет од неправде. Постоји неправда, каже он, и то је то. Неко је морао да почисти.

Taџисер Севинћ (Taciser Sevinç), сценографкиња

t-sevincСтудирала је сценографију, костимографију и дизајн светла на Одсеку за сценски дизајн Универзитета Mimar Sinan Fine Arts. Након дипломирања (2004), радила је као сценограф и костимограф у Istanbul Municipal Theatre, а 2003. номинована је за награду Афифе, за најбољи костим у представи Ричард Трећи.
Учествовала је (2005. и 2008), са позориштем Savas ve Kadin на фестивалима у Сарајеву и Скопљу (Жена као бојно поље у рату у Босни и Херцеговини). Између 2005. и 2008, ради као дизајнер ентеријера, 3Д моделар и фотограф и дизајнира бутике, пословне просторе и куће, као и изложбе и сајамске штандове.
Од 2008. ради као сценограф и костимограф у Istanbul Municipal Theatre, а као слободни уметник радила је и за неколико приватних позоришта.
Од 2006. ради и сценографију за филм и тв продукције, као и тв рекламе.
С Александром Поповским радила је у позоришту „Hayal Perdesi”, сценографију за представу по тексту Бориса Вијана – „Les Bâtisseurs d` Empire”, 2014.


Бариш Маниса (Bariş Manisa), композитор

b-manisa
Рођен 1977. Дипломирао композицију и теорију музике на Техничком универзитету у Истамбулу. Од 2005. до 2009. предавао теорију музике на И. Т. У. и на Универзитету Билги. Компонује је музику за позориште и телевизијске продукције. Основао је музичку продукцијску кућу Догз, 2014. Дела: „Surname”, „Birthdy Party”, „Isimsiz” (Istanbul City Theatre), „Lost In Yorkers” (Tiyatro Kare), „The Empire Builders” (Hayal Perdesi), „Puppet Theatre” (National TV), „Stories from the Earth” (TRT), „Apiterapi” (TRT).
Компоновао је музику за представу „Les Bâtisseurs d` Empire“, по тексту Бориса Вијана, у режији Александра Поповског, u Theatre „Hayal Perdesi“, у Истанбулу.



Марина Сремац, костимографкиња

marina-sremacДипломирала (1990) на Факултету примењених уметности и дизајна у Београду, на одсеку за костимографију, а постдипломске интердисциплинарне студије (2001), завршила на Одсеку за сценски дизајн Универзитета уметности у Београду. Од новембра 1997. ради као костимограф у Српском народном позоришту. Као костимограф и сценограф радила у многим позориштима у земљи (Народно позориште, Сомбор, Народно позориште, Суботица, Кикинда, Вршац, Народно позориште „Тоша Јовановић”, Зрењанин, Позориште младих, Нови Сад, Новосадско позориште/ Újvidéki Színház, Атеље 212, као и Persephone Theatre, Saskatoon, Канада). Сарађивала, поред осталих, и са редитељима: Коканом Младеновићем, Томијем Јанежичем, Ксенијом Крнајски, Душаном Петровићем, Ђурђом Тешић, Слађаном Килибардом, Марком Каћанским, Золтаном Камондијем, Андрашем Урбаном, Анђелком Николић, Борисом Лијешевићем…
Добитница је две Стеријине награде за костимографију (Наход Симеон Милене Марковић, у режији Томија Јанежича, СНП и Поморанџина кора Маје Пелевић, у режији Кокана Младеновића, СНП) и награде за најбоље костиме на Југословенском позоришном фестивалу у Ужицу за представу Ја или неко други, Маје Пелевић, у режији Кокана Младеновића, СНП.

Саша Сенковић, сценограф

s-senkovicРођен 1964. у Темерину.
Дипломирао на Академији уметности у Новом Саду (1991) на Одсеку скулптуре у класи проф. Љубомира Денковића, а специјализацију завршио на Катедри за сценографију на Позоришној академији у Прагу.
На истој академији завршио магистарске студије у класи професора Јана Душека. Учествовао на више од десет групних и реализовао две самосталне изложбе цртежа и скулптура. Добитник је награде за скулптуру на изложби уметничких академија Југославије у Сарајеву.
Од 1992. је шеф израде сценске опреме и технике СНП-а. Од 1991. до 1998. самостално реализује пројекте који покривају потребе и продукцију свих позоришта у Новом Саду: СНП, Новосадско позориште/Újvidéki Színház, Позориште младих. Од 1999. до 2003. радио као вајар извођач за Народни Дивадло (Народно позориште) у Прагу. Паралелно ради на реализацији сценских објеката за филмски студио Барандов, Позориште Kalich у Прагу итд. Од 2004. до 2011. ради за Позориште младих у Новом Саду као сценограф и шеф позоришне радионице.

Дејан Дуковски: КАДА ЛУДИЛО ПОСТАНЕ СТВАРНОСТ

Када ме неко пита одакле сам, најлакше ми је да кажем да сам из позоришта – рекао је у једном интервјуу пре неколико година Дејан Дуковски (1969), један од најуспешнијих македонских драмских писаца, са европском адресом, каријером и репутацијом. Његова драма “Буре барута” средином деведесетих отворила му је врата успеха у свету. Прво као позоришна представа у Југословенском драмском позоришту, у режији Слободана Унковског, затим на више десетина европских сцена, да би у филмској верзији, са редитељем Гораном Паскаљевићем добила репутацију једног од антологијских дела наше кинематографије.

По драмским текстовима Дуковског, међу којима су најпознатији „Балкан није мртав”, „Маму му јебем ко је први почео”, „Дракула”, „Друга страна”, „Празан град” и други, превођеним на бројне језике, стваране су врло успешне позоришне представе и филмови широм Европе.

Нова драма Дејана Дуковског „Дух који хода” имаће праизведбу 15. септембра у Српском народном позоришту. Редитељ је Александар Поповски, још једно од значајнијих имена позоришног света овог региона који се за текст Дуковског одлучио из потребе да „себи објасни како један индивидуалац може да фукционише у свету који смо створили последњих петнаест година”.

* Публика Српског народног позоришта биће ускоро у прилици да премијерно види још један ваш комад који представља праву дијагнозу садашњег времена и да питања које покреће пепозна и као свој дубоки, интимни проблем. Ко је тај ваш јунак Александар Мара кога сте представили као оног који „крваво гази све и сваког што му стоји на путу”?

– Мара је човек без лица, у ствари човек са хиљаду лица. Он је неко коме је нанета неправда, која му дубоко разара живот и он решава да разори неправду. Уствари да разори неправедни систем. Он је тај који поставља дијагнозу. Његова мисија је прилично лудачка, па можда је он само један лудак чије лудило постаје стварност… Мара долази из света позоришта као супер херој из света фикције и на свој врло специфичан начин спашава свет. Тражи своје мотиве у Шекспиру. Ослања се на Хамлетову правичност и разборитост, живи у својој позоришној илузији, али за разлику од Хамлета врло је конкретан у физичким намерама и учинцима.

Окрутно, путем хипнозе и физичког елиминисања мења своју ситуацију и свет на боље. Али не може бити херој, или јесте херој прљавих руку. Мара је суров и зао као свет који га окружује.

Он је само производ или нуспродукт тог света корумпираних моћника и тирана. У ствари, обичан човек.

* Са редитељем Александром Поповским сте остварили велике успехе, и у позоришту и на филму, колико је за писца важно да има правог „тумача” свог дела, поготово када је реч о праизведби којачесто одређује будућност једног дела?

– Мени је изузетно важно и драго да опет са Ацом радимо праизведбу мог комада. Заједно смо били „неки нови клинци”. Он зна мој сенс и ја његов. Зна да надогради моје идеје, а мене инспиришу његове. Аца је врло талентован режисер. Сада и веома искусан. Заједничка енергија у истом правцу је врло значајна у позоришту. Наравно да је улога тумача или режисера од пресудног значаја генерално за сваку представу, а поготово за праизведбу једног комада.

Наравно да је исто толико важна и цела екипа, а у овом случају то је врхунска екипа… Од продукције до глумаца који су сјајни. Ја сам у животу имао среће да радим са великим режисерским именима као што је Аца, или Унковски, Готчев, Паскаљевић… Е сад, једном приликом је Јован Ћирилов рекао, имамо прави комад, најбољег режисера и глумце, а сад нам треба још нешто…

* Колико је на ваше формирање као драмског писца утицала чињеница да је ваш професор био Горан Стефановски и који су то аутори европске драматургије затим били за вас нспиративни?

– Пуно тога сам научио од Горана. Био сам примљен у прву Горанову класу са својих седамнаест година и мени је он био као други тата. Осим што је велик драмски писац Горан је и фантастичан педагог. Он је на неки начин формирао суштину мог позоришног разумевања. Не само као драмску технику, него и начин гледања света око себе. Од њега сам научио да ценим Шекспира, а затим и читам енглеске драмске писце као Бонда, Пинтера… Учио сам наравно и од наших тада заједничких аутора као што су Душан Ковачевић, Душан Јовановића, Слободан Шнајдер, да не заборавим Ацу Поповића… Уопште цела та југословенска сцена је веома утицала на мене.

А мислим да је била веома значајна уопште и у свету. Касније сам имао прилику да прилично пратим немачко позориште…

* Припадате кругу драмских аутора са ових простора које је препознало савремено европско позориште. Шта је по вашем осећаjу оно што ваш драмски рукопис чини универзалним и свуда разумљивим?

– Па, ваљда пар ствари које се свуда разумеју. Није секс и насиље, тога има пуно… Ваљда оно друго између. Не знам, хумор који је тешко дефинисати, можда и сама драматичност контекста у ком су настали… На крају крајева и срећа да се нешто појави у право време и на правом месту.

Искрено и не знам, а оно што сигурно знам је да кад се „Буре барута” појавило у Београду, текст је био прихваћен као домаћи и престава је поносно представљана напољу. Иако се тад земља већ почела распадати, још увек је постојао неки заједнички културни дух. Као дух који хода.

Јован Ћирилов је тад максимално допринео да се мој рад престави у свету.

* Да ли је могуће поново успоставити неки заједнички културни или бар позоришни простор у региону и како ви видите будућност овакве сарадње?

- Било би глупо да не буде тако. Уствари глупо је што се уопште распао. Ми смо се у сваком погледу разјединили, да би се сад опет морали сјединити. Желимо исте ствари, бољу будућност…

Разумемо се прилично, у сваком случају боље него рецимо са Финцима… Ја и даље не осећам да сам прешао у другу државу кад пређем границу између нас и вас… У сваком случају тржишта су мала и глупо је не искористити то.

Нина Попов (Интервју преузет из новосадског „Дневника“)

ТРЕЋИ „НОВИ ТВРЂАВА ТЕАТАР“ (јул 2016)

Одлука жирија трећег „Новог Тврђава театра“ у саставу Мирослав Мики Радоњић, Емина Елор и Игор Бурић:
Најбољи глумац: Радоје Чупић


19. ТЕАТАРФЕСТ „ПЕТАР КОЧИЋ“ У БАЊАЛУЦИ (мај 2016)

Међународни жири у саставу: Небојша Брадић, члан, Душко Љуштина, члан, Џевдет Тузлић, члан и Слађана Зрнић, председница Жирија, донeо је следеће одлуке:

Награда за НАЈБОЉУ ПРЕДСТАВУ У ЦЕЛИНИ у којој до изражаја долазе велика искрености и таленат, драматуршке вештине, завидан осећај за стил и жанр, те глумачка игра целокупног ансамбла који влада модерним изразом и има јасну друштвену свест о улози позоришта у друштву.

Награда за најбољу сценографију додељује се Таџисер Севинћ и Саши Сенковићу за веома упечатљиво и функционално решење сценског простора, те подршку сценској игри и креативним визуелним елементима.

Награда за најбољу режију додељује се Александру Поповском који је зналачки поставио комад и ликове, те одлично погодио транспарентну комику „смеха из гроба“.

Награда за најбољи драмски текст додељује се Дејану Дуковском који уметнички анализира моделе друштвених облика понашања, најдубље трагичне теме и тајне људске душе, која пати док се смеје себи и свету.

Награду за најбољу представу доделио је и Жири Радио-телевизије Републике Српске.


SIGNIFICANT AND VIRTUOUS THEATRE PERFORMANCES

duh-koji-hoda-sertifikat(Toward the ninth edition of the International Theater Festival SKUPIFESTIVAL held in Skopje from October 27 to November 1, 2015.)

At this year’s ninth edition of ITF SkupiFestival participating theaters were from eight different European countries and they have presented the same number of performances.

The play „The Walking Ghost” or “The Path of Prometheus” by Dejan Dukovski, directed by Aleksandar Popovski and produced by SNP Novi Sad was welcomed and followed with great curiosity and interest of the audience, which to the last place filled the venue „Frosina“ in Youth Cultural Center, Skopje. This interest was of course well founded by performing team led by the tandem Dukovski-Popovski and the actors from Novi Sad. This text and this performance are coming in response to current social and political situation in a broader context, if not with universal dimensions. Recourse here is focused on the role of the so-called „Little man“ in the given circumstances, i.e. survival in corrupt and criminalized system. A man named Alexander – Mara – alias Hamlet decides to rebel. But this revolt is not a Hamlet’s revolt against the eternal and the already anthological hesitation which prevents him to act, but the opposite. He or Mara takes justice into his own hands and together with his gun he goes on a quest of killing tyrants and bullies. „The Walking Ghost” is a theater within a theater, witnessed by the numerous lines and scenes, whose base is Shakespearean tragedy, although here it is transformed into a utopian melodrama. The plot begins with the conflict between Mara and banker who comes to confiscate his house. The alarm rings and so the dance of evil begins, which is realized in several scenes that are easily recognizable to the audience as subject of identification. After all, one can only imagine or guess how many of us at a given moment are fed up in the same way and are potential candidates for the character of Mara. The director Popovski emphasizes the theatralization of the action with the stage elements which are displaced by the actors themselves. (We should mention that the stage designer is Tadzhister Sevinc, Istanbul). The audience had the pleasure to enjoy the excellent acting performances of Nenad Pecinar in the leading role of Mara, then Dusan Jaksic, Igor Pavlovic, Radoje Cupic, Visnja Obradovic and others. We hope that „The Walking Ghost“ after the premiere in Novi Sad and tour in Skopje will have a long journey because the world we live in is so imperfect, malicious and evil … Indeed, „The Ghost“ has a lot of work in front of him.

The jury on the ninth edition of ITF Skupi Festival (Todor Kuzmanov, Rozi Kostani, Sulejman Rushiti) unanimously decided to declare the performance “The Walking Ghost” by the author Dejan Dukovski, directed by Aleksandar Popovski and produced by Serbian National Theater Novi Sad, a winner to the GRAND PRIX prize for best performance.

„The Walking Ghost“ was seen by the jury as a theatrical performance that features an actuality and commitment in representing the moral dilemmas of the man in the modern world. The play is directed meticulously and analytically, creating a solid theatrical structure based on the drama text, accompanied by acting is on high professional level.

Author of the text: Todor Kuzmanov – theater critic.

Дух који доноси наду

„Дух који хода“ Дејана Дуковског је фрагментаран, вишејезичан, ауторефлексиван комад, породична и друштвена драма побуне у коју су уткани састојци пародије, трилера, фантастике, апсурда. Текст је утемељен у филмском и позоришном наслеђу – протагониста се директно доводи у везу с ликом из филма „Таксиста“, а радња повремено самосвесно одражава дешавања из Шекспировог „Хамлета“, истичући преплитања позоришта и живота, као и Шекспиров поглед на свет као позорницу. Гласвни лик је Мара, финансијски скршен шекспиролог, у дуговима до гуше, конкретна и метафоричка фигура смождене културе, односно колосалне друштвене небриге за културне вредности. Ипак, он доноси наду, имајући у виду његово прометејство, бескомпромисну борбу за исправљање болних друштвених неправди.

Редитељ Александар Поповски је текст Дуковског на сцену поставио у зачудном, стилизованом, поетском обличју. Уведени су елементи кабареа, сонгови који су донели важне поетске димензије, при чему су створили важан контраст према бруталности дешавања. А финални сонг у представи обезбеђује и хепи енд, иако обојен иронијом, знатно упадљивији него у драмском тексту. У вези са тиме се може рећи да је он донекле означио и значењску надградњу текста, оптимистички редитељски коментар на Марове почињене злочине.

Сцена је углавном пуста, једноставна и мобилна дрвена грађа се размешта по потреби. У различитим сценама она стилизовано означава различите просторе, на пример породични дом, када представља полице, или гробље, када одређује мртвачке сандуке (сценографија Таџисер Севинћ и Саша Сенковић). Ово функционално сценографско решење нас је подсетило на ранију представу Поповског, „Брод за лутке“ (СНГ, Љубљана, 2009). Ликови су преовлађујуће гротескни, имају предимензиониране мане. Кирил банкар је претерано груби егзекутор система (Милорад Капор), Поп је крајње користољубив и прагматичан бизнисмен (Игор Павловић), а Жозефина лака жена која се третира као џукела, послушна је и снисходљива, објекат више него субјекат делања (Вишња Обрадовић). Радоје Чупић је посебно упечатљиво, дијаболично представио више ликова, отелотворења системског зла у различитим варијацијама. Ликови које он игра су бескрупулозни, сурови представници система, Келнер, Николај, Месар, Вук, са којима се протагониста физички директно обрачунава. Протагонисту Мару реалистичније игра Ненад Пећинар, што је значењски утемељено, имајући у виду смисао лика, његову одлучност у окружењу равнодушних, заплашених, умртвљених појединаца. И његова Марија (Јована Стипић) има опипљивије људске димензије, отелотворење је женских принципа љубави и осећајности, у свету огрубелом од дивљачке борбе за опстанак…

Ана Тасић, Политика, 16. новембар 2016.

РТС Културно-уметнички програм
ЧИТАЊЕ ПОЗОРИШТА
Аутор и уредник: Слободан Савић
Понедељак, 7. март 2016, РТС2
Читање позоришта: Свет (ни)је позорница

„Притиснут неправдом и мафијашко-банкарским уценама, ослобођен хамлетовске меланхолије, цинизма и филозофских премишљања, главни протагониста представе „Дух који хода“ (Српско народно позориште) узима правду у своје руке. У субверзивној акцији уништења накарадног система и елиминисања базичног зла, Александар-Мара убија неколико зликоваца.

Да ли је такав јунак данас уопште могућ или је реч о малој драматуршкој интервенцији у суровој стварности која нас окружује? Да ли је у друштву у којем живимо, локално и глобално гледано, могућа праведна правда или је то чист плеоназам, односно противуречност. Да ли је неправедном и корумпираном систему могуће задати коначан ударац и како? Да ли је Мара праведник или луди убица који је осујетио будућност своје породице? Да ли ће таква жртва овај свет учинити бољим?“


Пуцањ у срце којег нема

Изванредан нови комад Дуковског, који је Поповски беспрекомо поставио, с инспирисаним ансамблом СНП без слабог места: да је боље, не би ваљало

Позоришне сезоне нам некако почињу с Битефом, али ова је почела неки дан пре Битефа, а богме и много боље од велике већине онога што смо гледали на његовом главном програму… У Српском народном позоришту у Новом Саду (у копродукцији с Центром за развој визуелне културе) праизведен је комад Дух који хода (или Прометејев пут) Дејана Дуковског, а у режији Александра Поповског.

Гле, гле, Џегер и Ричардс македонске драме и позоришта, па још ексклузивно у нашем сокаку? Шалу на страну, више је пута доказано да се њих двојица сјајно разумеју, или тачније, да Поповски, као мало ко, има кључ за безбедан улаз у неретко замршене светове јунака Дејана Дуковског, писца којем је канда некако досадно да пише „конвенционалне“ позоришне комаде, а још досадније му је да се бави академским неоавангардисањем или, да не чује зло, неким „постдрамским“ керефекама, него уместо свега тога ствара зачудне драмске меланже импулсивне и импресивне језичке енергије, али понекад и тако закучасто структуриране да се мање вешт – или напросто, мање упућен – редитељ у  њима лако изгуби, а онда у беспуће поведе и целу представу…

Како год, Дух који хода је – помало изненађујуће, можда – један нешто „дисциплинованији“ Дуковски од оног разбарушеног лудисте на којег смо навикли, то је комад с централном фабулативном линијом коју доследно прати, што би се рекло „с главом и репом“, али та је условно речено промена остварена унутар врло препознатљиве поетике заиграног Скопљанца који је деведесетих у пост-ЈУ драматургију увео једно ново, снажно, до данас заправо ретко и драгоцено самопоимање балканског бурета барута некад и сад: довољно удаљено и од аутоколонизујућег самопрезира „недовољно европског“ Балкана, али и од аутоегзотизујућег самообожавања кодификоване балканске „другости“ схваћене као квазикултуролошки изговор за сваковрсну неодговорност према себи и другима.

Протагониста Духа који хода, Александар зван Мара, драматург је, чак шекспиролог, дакле бави се „непрофитабилним занимањем“, како то лепо дефинише његов банкар, објашњавајући му да ће – ништа лично, no hard feelings!- банка морати да му одузме кућу. Банкар је, мегјутоа, и сам расцепљена личност, опслужује систем који дубоко презире: препознајући у Мари бунтовника, даје му пиштољ којим ће овај – у хамлетовској потрази за Кривцем – посмицати редом разне негативце, све више и више позициониране точкиће у механизму системски организоване пљачке које је и сам жртва, али при томе неће доспети до срца Система нити до врха Пирамиде: питање је, уосталом, је ли то баш пирамида и има ли Систем центар или срце, може ли се он напросто уништити, или је толико апстрактан и свеобухватан да је и услед тога и нерањив, независан од судбине извршилаца…

Питање довољно обеспокојавајуће, али има и горе: све и да постигне жељено у „стварању бољег света“ за своје дете, шта ће то значити том истом детету, које суштински губи оца? На то нема доброг одговора, и то је Марина трагедија, мада ће он дати све од себе да одбаци и то искушење.

Ово је, дакако, само стрела коју сам хитнуо кроз окасни мотив комада, а око њега се роји изванредна галерија ликова који су заправо његово сочно месо: око Маре (поуздани Ненад Пећинар) његова је девастирана породица, родитељи (Душан Јакишић и Гордана Ђурђевић Димић) који жале за изгубљеним бољим и хуманијим светом, резигнирана жена (Јована Стипић) која га воли и која га губи, напуш(т)ена кћер (Даница Грубачки, запажен entry!) која се вечитом одрвењеношћу од ганџе-смејалице брани од грубости света, погубљени брат (Страхиња Бојовић)… На другој страни, ту су подземни и надземни лупежи, актери коруптивног картела – који, сам по себи, није аберација система него систем сам – и пратећа им менажерија, од дежурне спонзоруше (беспрекорно угођено секси Вишња Обрадовић) па до попа (Игор Павловић), који ни сам, као ни институција коју представља, није бољи од спонзоруше, само је боље заштићен…

Поповски је – како је и ред за праизведбу, а после како буде! – следио комад без особитих интервенција, али и чинио све што је потребно да ови изазовни ликови заживе: резултат је снажна, моћна представа која од првог до последњег призора „ради“ као швајцарска векерица, са ансамблом у којем нема слабог места. Ипак, носећи стуб ове представе је изванредни Радоје Чупић, бриљантан у улози неколиких негативаца и у још неким минијатурама, једној бољој од друге; како је само дивно гледати вансеријског глумца у рукама редитеља који и зна и уме!

И шта још? Сведена а функционална сценографија с којом се глумци гомбају на неоптерећујући начин, костими који раде за представу а не мимо ње, такође и музика… Дух који хода је духовито, разиграно и суштински озбиљно позориште какво воли гледалац којем је доста и „традиционалистичког“ и „пост-нео“etc, пренемагања, оно које нас се дубоко тиче и које на беспрекорном и неупитном „занату“ гради и призива, те на концу богме и створи оно нешто што се зове висока, снажна уметничка експресија, истински театарски доживљај. А све то на основу једног од најбољих, те по много чему најзрелијег текста Дејана Дуковског, тог озбиљног драмског мислиоца под самозаштитном маском луцпрдастог рокенрол анархисте.

Теофил Панчић, Време, 1. октобар 2015.

Фотографије: Миомир Ползовић


Фотографије: Александар Рамадановић
ВРХ СТРАНЕ