ivona-header

ПОДЕЛАО ПИСЦУО РЕДИТЕЉУО ДЕЛУКРИТИКАФОТОВИДЕО
Витолд Гомбрович
ИВОНА, БУРГУНДСКА КНЕГИЊА

Превео: Петар Вујичић

Редитељ: Радослав Миленковић
Сценограф: Миљена Вучковић
Костимограф: Јасна Бадњаревић
Kореограф: Иста Степанов
Лектор: Дејан Средојевић
Сценске борбе: Дејан Карлечик
Асистент режије: Јелена Антонијевић
Фотограф: Срђан Ђурић
Избор музике: Радослав Миленковић
 
Играју:

Ивона Цопек
Марија Меденица

Краљ Игнац
Југослав Крајнов

Краљица Маргарета
Тијана Максимовић

Кнез Филип, престолонаследник
Марко Савић

Коморник
Предраг Момчиловић

Иза, дворска дама
Јована Мишковић

Цирил – Ципријан
Марко Васиљевић

Ивонине тетке
Љубица Ракић
Гордана Каменаровић

Иноцент, дворанин
Марко Савковић

Валентин, лакеј
Драгомир Пешић

Просјак
Миодраг Петроње

Дворске даме
Анка Поповић
Јелена Антонијевић
Маја Николић
Оливера Стаменковић
Алиса Лацко

Дворани
Милош Лазић
Душан Вукашиновић
Горан Бачић
Вукашин Ранђеловић
Никола Стојановић

Инспицијент: Владимир Савин
Суфлер: Срђан Стојновић
Дизајн светла: Марко Радановић
Мајстор тона: Тодор Савин
Асистент костимографа: Снежана Хорват

Премијера: 23. март 2015, сцена „Пера Добриновић“

Представа траје два сата и тридесет минута с једном паузом.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени су у радионицама Српског народног позоришта.

ВИТОЛД ГОМБРОВИЧ (Witold Gombrowicz, 1904-1969)

Witold_GombrowiczРомансијер и драмски писац, рођен у породици племића земљопоседника. Дипломирао права у Варшави, а потом студирао у Паризу. Већ 1930.

године напушта правничку каријеру, а 1933. објављује збирку новела и гротескних прича Успомене из пубертета (Pamiętnik z okresu dojrzewania).

Прави књижевни углед му доноси роман Ferdydurke (1937) у којем уводи своју магистралну тему, егзистенцијалну незрелост. У познатом часопису „Скамандер“ објављује наредне године драму Ивона, бургундска кнегиња (Iwona, księżniczka Burgunda) која ће бити изведена тек 1957. године у варшавском Teatr Dramatyczny (режија Халина Миколајска). Крајем јула1939. полази бродом „Храбри“ у једну врсту дипломатске мисије у Аргентину, а у Буенос Ајрес стиже недељу дана пре почетка Другог светског рата, не слутећи да никада више неће видети домовину. У присилном, а потом и самонаметнутом изгнанству, радећи најпре као банкарски службеник, а потом живећи од писања за новине и помоћи пријатеља, Гомбрович остаје до 1963. године. У међувремену, 1948. објављује на шпанском драму Венчање (Ślub), дело о нељудској природи форме, ритуала, као друштвене моћи која води у деградацију, опијеност и хаос. Од 1951. наставци његовог Дневника појављују се у „Култури“, часопису Књижевног института пољске емиграције у Паризу. У издању Института 1953. појављују се Венчање и сатирично-гротескни роман Транс-Атлантик , пародија националног култа јунаштва којој писац супротставља „дух неспутаног хомоеротизма“. Роман Порнографија (1960), на фону нацистичке окупације Пољске, кроз провокативне еротске мотиве и неочекиване обрте, говори о суштинским застрањењима модерног човека. Исте године, студентско позориште у пољском граду Гливице има праизведбу Венчања, у режији Јержија Јароцког. Гомбрович 1963. напушта Аргентину и одлази у Париз у којем борави до краја живота. Роман Космос излази 1965, а следеће године појављује се драма Оперета (Operetka), комад налик либрету, у којем аутор предочава историју модерне Европе у форми музичке пародије.


O Гомбровичу:

„Фројд је с ауфклеристичким патосом прионуо на демистификовање подсвесног, како би свест освојила што веће просторе психе… Гомбрович се, пак, не залаже за превазилажење незрелости, него за њено отворено исповедање. Али на који начин је могућ исказ о нечему што по својој природи не жели да се испољи?“

Иштван Ерши, Време с Гомбровичем

РАДОСЛАВ МИЛЕНКОВИЋ

rale-milenkovicРођен 1958. у Новом Саду.
Летња школа пантомиме код Ладислава Фиалке (Дубровник, 1978)
Летња школа сценског покрета Жака Лекока (Париз, 1979)
1980. дипломирао глуму на Академији уметности у Новом Саду, у класи професора Бранка Плеше
1990. дипломирао позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду, у класи професора Дејана Мијача
1982. са Сретеном Мокровићем основао у Загребу Театар ММ
1984 – 1987. члан глумачког ансамбла Театра &ТД у Загребу
1987 – 2005. члан глумачког ансамбла Југословенског драмског позоришта у Београду
Од 2005. редитељ у Српском народном позоришту у Новом Саду
1989 – 1993. бавио се педагошким радом на Академији уметности у Новом Саду (предмети: глума, дикција)
1995 – 1996. директор Драме Српског народног позоришта у Новом Саду
2006 – 2007. уметнички саветник Народног позоришта „Тоша Јовановић” у Зрењанину
Од 2009. бави се педагошким радом на Високој школи драмских уметности у Капошвару (Мађарска)
Од 2010. уметнички саветник Установе културе „Вук Караџић“ у Београду.

У позориштима Србије, Мађарске, Шведске, Хрватске и Македоније режирао драме Славомира Мрожека, Павела Кохоута, Петера Вајса, Мјуреја Шизгала, Самјуела Бекета, Марше Норман, Рожеа Витрака, Алфреда Жарија, Аугуста Стриндберга, А. Н. Островског, Максима Горког, Људмиле Разумовске, Николаја Кољаде, Људмиле Петрушевске, Едена фон Хорвата, Мартина Мекдоне, Франца Ксавера Креца, Владимира Набокова, Жан-Пола Сартра, Албера Камија, Александра Галина, Ежена Јонеска, Олега Богајева, Марине Кар, Шарлоте Џонс, Мајкла Фрејна, Ж. Б. П. Молијера, Питера Шефера, Едварда Бонда, Јануша Гловацког, Волтера, А.П. Чехова, Михаила Булгакова, Федерика Гарсије Лорке, Вилијама Шекспира, Марина Држића, Александра Поповића, Горана Стефановског, Небојше Ромчевића, Милоша Кречковића, Радоја Домановића, Матије Бећковића…

Љубин и Ђорђев син.
Арсенијев и Наталијин отац.


Реч редитеља:

„Наша епоха је сувише проницљива, смоквино лишће је све поувенуло. Ништа нам не преостаје сем искрености
В. Гомбрович

Историја је биографија друштва
Јан Кот, Шекспир, наш савременик

Kритика о Ивони, бургундској кнегињи:

„Почнимо с краја: истеривање ружноће, којим се окончава Ивона, бургундска кнегиња, умногоме личи на погубљење жртвеног јарца које, према Рене Жирару, допушта разрешенеј кризе унутар заједнице. Немогуће је, на пример, не препознати жртвену димензију у овом расплету који се збива на пријему, званично приређеном у част Ивоне, али у суштини организованом да би се она одстранила.“

Ана Фијалкевич – Сење, Витолд Гомбрович и Рене Жирар


„Да би Ивону убили, морају опет сви да навуку одговарајуће њушке, да изађу из стереотипа договорности, да створе ситуацију убиства. Али та ситуација је такође глупа, не смешта се у конвенцију, прети да их учини смешнима, интимно је за њих понижавајућа. Да би убили Ивону, треба да се преруше у Хамлета или у Леди Макбет. Треба да постану патетични. Једна од најсјајнијих Гомбровичевих идеја јесте сцена, у којој краљица, да би се у себи осмелила да Ивону отрује, рашчупава косу и маже лице мастилом.

Улази у Шекспирову улогу, ускаче у готову схему – истовремено књижевну и ђачку. Таквих психолошких открића има у Ивони много. Она води порекло од Краља Ибија, али њена филозофска проблематика је много зрелија и савременија.“

Јан Кот, Пунолетна Ивона


У Српском народном позоришту у Новом Саду, у понедељак је премијерно изведен комад Витолда Гомбровича „Ивона, бургундска кнегиња“, у режији Ралета Миленковића. Сцену је осмислила Миљена Вучковић, костиме Јасна Бадњаревић, а бројну глумачку екипу предводе Марко Савић, Марија Меденица, Тијана Максимовић, Предраг Момчиловић, Јована Мишковић и Марко Васиљевић.
Витолд Гомбрович један је од оних већ на први поглед препознатљивих стваралаца, који се независно од величине свога дела уписују у регистар светске баштине. Три драме, три романа, збирка приповедака, неколико томова личног дневника, учинили су овог пољског племића који је у Паризу докторирао правне науке, а већи део живота провео у Аргентини, бесмртним. За позоришни свет, најзначајнија је његова „Ивона, бургундска кнегиња“, лепршава дворска комедија са трагичним последицама, сурова сатира о бескрупулозним друштвеним играма, и још суровијим појединцима.

Ивону, девојку која није ни боља ни гора од других, али је посебна, другачија, кнез произведе у своју вереницу само зато да би иритирао њему бескрајно иритантни дворски поредак. И успева у свом науму, с тим да свако на двору реагује на уљеза адекватно сопственој лукавости и интелигенцији. Али иста она форма којој се, пун самопоуздања принц супротставља, сустиже га оданде одакле је не очекује, и у најстрашнијем облику. Као отров са одложеним дејством, модел понашања власти којој се све може, разлива се крвотоком некадашњег побуњеника. Систем који презиремо, који мрзимо, или којег се бојимо – то смо сви ми, поручује Гомбрович. А тај систем је заводљив, иначе не би био толико успешан.

Краљ и краљица, врхунске инстанце дворског механизма, просечан су брачни пар двоје успешних појединаца; ни коморници нису зли, напротив.

Зло се овде деси као тренутно прекорачење којим се омогућује да се тај лепи, весели живот одржи. Избацити уљеза безазлена је игра, сурова само колико траје тренутак одузимања живота. Што не ремети духовитост, безбрижност, жовијалност и супериорност – непомериве одлике друштвене елите, категорија cool.

Редитељ Радослав Миленковић то не занемарује. Бургундски двор је прозрачан, визуално софистициран, софистицирано раскошан. Дворске даме као да су изашле из еротског вица – колико смешне толико и заводљиве.

Рококо је визуелно дат у назнакама, као на неком маскембалу; само су Ивона и кнез издвојени, она у једноставном белом, он сведеније црн, као далека асоцијација на Замишљеног Хамлета. А сви ти ликови, колико год притиснути правилима, пуни су живота, енергије, ероса. Овај двор није мртав, није ни ружан, напротив; његова мана, по Миленковићу, неограничена је моћ, та моћ пред којом се свака друштвена савест топи.

Брбљивошћу се прекрива одсуство суштинске комуникације; ћутљива Ивона укида монолитност њиховог света, указује на другост, на алтернативу, за шта они не желе да знају. Окидач да се комедија претвори у трагедију.

Тако би бар требало да буде. Али, није речено да се у публици неће наћи они којима ће пријати да лепи и успешни остану на двору, а да штрчеће непривлачну Ивону однесе мутни Дунав.

Прецизно режирана, богата и раскошна, ова представа се држи на врхунској интерпретацији свих ликова. Марко Савић као млади кнез је енергични а продуховљени интелектуалац; Тијана Максимовић као мајка и Југослав Крајнов као отац суверени су краљевски пар, уједно бескрајно смешани у својм брачном и родитељском односу, праве глумачке бравуре; Предраг Момчиловић као коморник и Марко Васиљевић као кнежев друг и саветодавац, сваку ману својих ликова правдају; Јована Мишковић је једнако заводљива колико и несрећна остављена кнезова љубавница, док Марија Меденица као Ивона, лик који проговори једва две три реченице, са великим успехом остварује свој задатак телом, ставом и изразом лица.

Најновија представа СНП успешно спаја квалитете класичног текста, раскошног позоришног чина, и визуално и редитељски и глумачки, са врло актуелним и препознатљивим погледом на свет. Или је Гомбрович антиципирао долазеће време, или се људи не мењају ни мало. Гледајте, нећете се покајати.

Александра Гловацки, Радио Београд 202, 25.03.2015.


Позоришно разиграна филозофија апсурда

Било би занимљиво одгонетати зашто се тако много драмских комада одиграва са крунама дворских интрига. Бар кад је у питању „Ивона, бургундска кнегиња” Витолда Гомбровича, та дилема је наизглед јасна – нигде се боље не виде изворна људска природа, смисао постојања, порекло добра и зла, као тамо где никаквих других проблема и нема. Зато истоимена представа у Српском народном позоришту, у режији Радослава – Ралета Миленковића, почиње сценом „пресликаном” из Кјубрикове „Паклене поморанџе”, приказом чисте декаденције – насиља и досаде. Док напољу некога пребијају, унутра је све тихо и мирно. И симоблички, и буквално.

Први позоришни комад великог пољског писца право је откровење на сцени СНП-а, и тамо први пут, а иначе, ретко постављан било где. Делић разлога за то је апстрактна, чак и апсурдна радња у којој пратимо судбину Ивоне која, захваљујући каприцу кнеза Филипа, постаје бургундска кнегиња на двору Игњаца и Маргарете. Иако мало говори, још мање дела, до краја, Ивона је попут Хамлета, са том разликом што једино она има да плати за трулу егзистенцију других.

Представа „Ивона, бургундска кнегиња” је јако филозофична, али пошто то (код нас) у позоришту најчешће и није неки комплимент, треба истаћи њену лудичку суштину. Дворани су приказани као накинђурене лутке своје сопствене таштине. Празни аплаузи, тениске лоптице на све стране, сладолед, само су пластичан и уверљив, занимљив и забаван приказ те њихове доколице коју ће као застрашујућу открити једна потпуно другачија појава – појава незаинтересоване, отуђене, чудне девојке Ивоне, која и оно мало што каже, говори о некаквом кругу из којег нема излаза. Иако је ни најмање не разумеју, њеном постојаношћу и невиношћу од презира натерани у лудило („Она је у свима нама!”), сви други суверено јуре у том кругу. Другачије одевена, сва бела (и бледа, како је остали виде), она је „ругоба”, спрам „лепоте” дворана, раскошних тоалета и перика. Наведене планове снажно и естетски лепо подржавају „лажна“ сценографија дворске баште Миљене Вучковић и кабаретска профилисаност костима Јасне Бадњаревић.

Глумачки ансамбл СНП-а, бројан и ефектан, попут мале војске, одлично је поднео п(р)оигравање са спорим ритмом, са значењима, дубоким и циничним репликама, час подсећајући на истински театар апсурда, час на страствено позориште реализма, а за час и на савремено позориште разоткривања, позориште без позоришта како га још зову. С мало мање класичне изражајности и мало више модерног стила, била би то права бомба!

Марија Меденица као безгрешна Ивона, по много чему светица, Јована Мишковић као заљубљена дворска дама Иза, Тијана Максимовић као несигурна краљица Маргарета, дуго се нису могле видети у бољим улогама. А што се мушких улога тиче, кренимо другим редом: Предраг Момчиловић као Коморник, Југослав Крајнов као краљ Игнац, Марко Савић као кнез Филип, били су на корак да парирају неухватљивим задацима природно ближим женском сензибилитету својих партнерки. Зато смо открили „нашег” Тамаша Хајдуа, младог Марка Васиљевића који обећава као жовијални Цирил.

Игор Бурић, Дневник, 11. мај 2015.

Фотографије: Срђан Ђурић
ВРХ СТРАНЕ