smrt-ivana-iljica-header

ПОДЕЛАО ПРЕДСТАВИКРИТИКАФОТО
Лав Николајевич Толстој
СМРТ ИВАНА ИЉИЧА
[ Колективно читање ]

Копродукција: Српско народно позориште, Студентски културни центар Нови Сад и Битеф театар

Режија, дизајн светла, кодизајн сценографије, одабир и монтажа музике: Томи Јанежич
Драматургија, консултанткиња за сценски покрет: Катја Легин
Сценографија: Даниела Димитровска, Жељко Пишкорић
Костимографија: Марина Сремац
Ауторска музика: Јован Живановић
Асистент режије, монтажа звука и визуелног материјала за књижицу: Душан Мамула
Асистент режије, монтажа титлова: Тин Грабнар
Продуцент: Елизабета Фабри


Глумачка екипа:
Денеш Дебреи
Димитрије Динић
Филип Ђурић
Јасна Ђуричић
Борис Исаковић
Душан Јакишић
Душан Мамула
Тијана Марковић
Сања Ристић Крајнов
Лућија Травичић
Милица Трифуновић
Драгиња Вогањац
Ивана Вуковић
Јован Живановић
Даниела Димитровска
Жељко Пишкорић


Инспицијент: Золтан Бешењи
Асистент дизајнера светла: Марко Радановић
Мајстор звука: Душан Јовановић
Видео бим: Ђорђе Верначки и Срђан Миловановић

У представи ће се поред ауторске музике можда користити и следећа Бахова дела: Голдбергове вариjације Ариjа и Прелудијум (Glenn Gould), Air Suite бр.3 (Х.В. Карајан), делови из Пасије по Матеју, Chaconne за Соло Виолину (Itzhak Perlman)


Премијера: 27. фебруар 2015, сцена „Пера Добриновић“


koprodukcija


Упркос наслову који нас наводи на тему смрти, прича отвара питање живота – како живети у складу са собом и шта даје смисао нашим животима. Представа покушава дотакнути ово велико питање на најједноставнији могући начин, без непотребних позоришних додатака, са чистим присуством актера на позорници.
Катја Легин


Лав Николајевич Толстој је сигурно један од најзначајнијих писаца не само 19. века, него уопште. Поред трага који је оставио својим књижевним опусом, утицајна су била и његова размишљања о уметности и религији, пацифистичке иницијативе (које су подстакле Гандија), а и сам његов живот постао је узор. Толстој уметност разуме као активност путем које човек осећај, који је искусио различитим (уметничким) средствима, преноси другима са жељом да се са њима зближи, са њима удружи. Уметност није само средство комуникације него један од начина помоћу којег човек може да премости осећај изолованости, одвојености, да се отвори према другима и на тај начин, као што верује Толстој, расте, приближава се испуњености и смислу. Позориште у свом темељу има потенцијал да испуни Толстојев критеријум удруживања и блискости међу учесницима. Конкретна људска присутност јесте оно што позориште као медиј разликује од осталих уметности. Представа Смрт Ивана Иљича: Колективно читање са вером у то у први план ставља човека и његово бивање-свету. Толстојев критеријум зближавања и удруживања је тиме у овој представи од кључне важности.

Приповетку Смрт Ивана Иљича књижевни критичари сматрају једним од најбољих Толстојевих дела. Имала је утицај на разне људе: Куросава (Куросаwа) је по њој снимио филм Икиру, Хајдегер је помиње у свом раду Бит и Време, Чеховљеву Досадну причу неки тумаче као одговор на њу … Она је целовито уметничко дело. У овој маестрално написаној приповеци свака реченица је на свом месту, и у представи, она је испричана у целини.

Смрт Ивана Иљича није само прича о умирању, него пре свега прича о животним одабирима, о људској отуђености и близини, о конформизму и друштвеним вредностима, о скривеним (потајним) и заборављеним жељама, о живом у животу.

Представа покушава са најелементарнијим позоришним средствима да подстиче замишљање гледалаца и кроз различите врсте глумачког присуства отвара питање људских односа, односа у којима се налазимо и у заједничком процесу представе – колективном читању, окупљени око Толстојеве приче.

Стварање представе Смрт Ивана Иљича: Колективно читање било је на неки начин феноменолошки процес, била је то лабораторија која је ствараоцима отварала простор за посматрање исто као што представа, у другим условима, пружа тај простор и ствараоцима и публици. Кроз процес гледања, увиђања слојева (погледа који окружују феномен), постављања ствари на светлост, ствараоци су откривали бит представе. Та бит, да би дошла на светлост, да би се разоткрила нашим погледима, тражи одређене услове. Због тога је водиља за грађење представе постала једноставност, а основна грађа, колико је то могуће, искључиво жива присутност глумаца.

Процес и стварање представе је наставак рада екипе која у, више или мање, истом саставу заједно ради од почетка процеса на представи Галеб. У питању је уметнички лабораторијски рад, у којем су ствараоци истраживали основне елементе позоришне комуникације, глумачког процеса/присуства/експресивности и крeативних потенциала појединца и групе, овог пута у диjалогу са Толстојевом приповетком Смрт Ивана Иљича. Питање шта и зашто има смисла стварати у позоришту, поновило се као најзначајније.

„Смрт Ивана Иљича“ – колективно читање
режија Томи јанежич
Српско народно позориште

„Смрт Ивана Иљича“ почиње пријатно, уз жамор видите занимљиву сцену, уосталом Јанежич увек позива на путовање и ако сте пошли биће вам, можда не забавно, али у сваком случају интензивно у доживљају.
Сценографија Данијеле Димитровске и Жељка Пишкорића – оквир слике у коју ћемо ући – кулисе од црних врата и црни под који Жељко пишкорић фино, полако док траје представа кречи у бело. Гледалац одмах на почетку бива увучен и ситуацију коју није планирао и која му прија. На свакој столици је примерак Толстојеве приповетке „Смрт Ивана Иљича“, а са бима на сцени вас позивају да читате оном до вас, па да затим партнер чита вама, да би наравно у једном тренутку наставили приповетку да читају глумци. И уопште на почетку влада нека врста притајеног жамора – хода се на прстима све време на сцени, изврсна музика води још једну приповест или тачније прати ону која се дешава гласом и речима на сцени и у публици. Граница је наравно измештена и делове приповетке глумци читају из публике, из публике која је све време осветљена. Сви смо дакле део исте приче, костими нам се само разликују. Чита се несавршено, ту нема пуно игре, има пасажа који се читају са нарочитим набојем… Говори се паузама, музиком, на један готово рафиниран начин (навикла сам да код Јанежича ствари лако постану бруталне). Прво што се питам док траје представа у којој и сама учествујем, прво што се појављује као питање, јер у том мору текста ви можете себи допустити дистанцу, а и концентрација наравно пада и то питање сам и записала на маргини приповетке – у чему прође људски живот? Питам се док слушам како Иван Иљич уређује свој нови дом, тада увелико у браку и на доброј позицији у служби. Често у малом простору између самољубља и сујете- то дописујем. Улоге се у животу тако често играју механички уз порицање и самообману, толике да их ни не приметите. Посебне маркере слици дају Димитрије Динић и Филип Ђурић – сјајни, аутентични, говоре из текста, Душан Мамула… (не знам како да срочим- он се прво појавље обучен, у оделу и са фризуром. У једном тренутку се скида го, глава му је обријана и стаје тако пред тај бели зид од врата и гледа у њих окренут је леђима нама.Као крик, али без крика само та испошћеност и трошност тела) најпотреснији, најузрујанији део, о болести Ивана Иљича, чита глумица Лућија Травичић која је квадриплегичар. Интензивно, снажно, борећи се за дах, убедљиво и без намере да је било шта омете на сцени. На један начин то је сукоб, контрапункт ономе што се чита. Колико допуштамо себи одређена питања и осећања? Јасна Ђуричић све време чита као да се то пита – узрујано. Сања Ристић Крајнов на сцени која је у поодмаклој трудноћи, она и чита тако гравидно – две стране истог новчића. Долази неко нов да остави свој траг у космосу, а опет, како водимо сопствене животе? Јер, није лако мењати, пуно је лакше само кроз време проћи, а сироти Иван Иљич, (наравно, ви знате, Иван Иљич можемо бити и ми у једном тренутку) у самртном је ропцу. Нема назад, а јасно му је да је смрт ту и да је сопствени живот потпуно страћио. Да је смрт ту. Костими Марине Сремац беспрекорно су тачни, онда када су животни и онда када су балски, јер смрт се дочекује у балским костимима. Истини за вољу, смрт је увек ту, само је се ми не сетимо. У томе и јесте ствар, да је се сетимо другачије би чинили. Можда би пре били кадри за покрет или смисао или пуноћу. Изврсни Денеш Дебреи, једноставно убедљив као Смрт, који мирно све време седи на сцени и тако на пријатно посматра. Све време. И на крају, је ли тако, дође његових пет минута. И он узме Ивана Иљича – отплеше свој плес. Извесна је само смрт, како нас подсећа Киш.
Јанежич прави једну покретну слику – врло тачну у својој музици, сценографији, костиму. У слику је ухваћено цело гледалиште, у средишту је читање – заиста како у поднаслову стоји колективно читање, отвара се питање шта је разлог изостанку игре? Колико смо спремни да слушамо? Шта стоји наспрам слушања?
Мене је можда највише изненадила суптилност са којом нам се поручује – да се сетимо смрти. Да се опоменемо.
На крају није случајно толико Баха у представи. Тај је знао.
Наташа Гвозденовић

Фотографије: Миомир Ползовић