dragi-moj-lazljivce-header

ПОДЕЛАО ДЕЛУРЕЧ РЕДИТЕЉАКРИТИКАФОТОВИДЕО
Џером Килти
ДРАГИ МОЈ ЛАЖЉИВЧЕ


Режија: Тибор Вајда
Превод и адаптација: Тибор Вајда
Лектор: Марија Судар


Играју: Гордана Ђурђевић Димић и Миодраг Петровић


Дизајн светла: Марко Радановић
Дизајн тона: Душан Јовановић
Инспицијент: Снежана Радованов Кузманов
Шаптач: Милица Ђукић Рађеновић
Фотографије: Бранислав Лучић


Премијера: 20. децембар 2014. у 20.30, Камерна сцена

Представа је настала у сарадњи КЦ Сремски Карловци и Српског народног позоришта.

Дело је настало на основу дугогодишње преписке Џорџа Бернарда Шоа и глумице Патрик Кембел и представља нежну причу о односу два бића која се остварују заједно.

Језик је жив, динамичан, привлачан, интелигентно интригантан, високог стила и верно осликава давно несталу епоху када су се писала писма.

По речима редитеља, ово је „представа за оне који размишљају, оне који умеју да осећају и који знају шта је катарза.”

Представа Драги мој лажљивче играна је у преко сто земаља с великим успехом.

У Атељеу 212 на репертоару је била 34 године што је јединствен случај у светском театру ако је реч о представама репертоарских позоришта са истим извођачима.

Као радио-драма Радио Новог Сада Драги мој лажљивче, у режији Тибора Вајде, представљала је Радио телевизију Војводине на Фестивалу радио-драма у Енглеској 25. фебруара 2016. године.

РТВ (Мирјана Петрушић) фебруар 2016.


Програмске свеске, обично, садрже паметне мисли редитеља о томе шта је песник (у овом случају аутор драме) хтео да каже, а он није умео да прикаже.

Е, овај пут није тако! Сада дело жели да каже нешто о аутору, додуше других драма, који, опет, о себи каже:

„Нисам имао јуначке авантуре. Нису ми се дешавале разне ствари. Баш супротно, ја сам се дешавао њима! Онда сам их претакао у књиге или у позоришне представе. Онај ко их прочита или погледа – дознаће све о мени.“

Немојте му веровати!

Тим пре што је он Џорџ Бернард Шо!

Догађаји из његовог дугог живота (26. јул 1856, Даблин – 2. новембар 1950, Ајот Сент Лоренс) заиста се могу испричати у неколико реченица, али оно што се није десило, а могло се десити, налази се у безброј писама које су он и Беатриса Танер, познатија као госпођа Пат Камбел, још познатија као најсјајнија звезда лондонских позоришта, четрдесет година слали једно другом.

И то је све.

Пустио сам Гордану и Миодрага да, уз Маријину помоћ, испричају и вама шта уњима пише.

Тибор Вајда

Бритка Шоовска комедија преписке

Иако је местимично све врвело од варничења искричаве духовитости, ниједног тренутка конверзација главних јунака није искакала из стила типичног за комедије Бернарда Шоа. У томе је, како нам се учинило, највећа вредност ове одличне представе.

Славни ирски књижевник, пореклом Енглез, Џорџ Бернард Шо прешао је као двадесетогодишњак из Даблина у Лондон, где је почео писати романе који нису доживели успех. Потом се почео бавити књижевном и музичком критиком, да би се укључио у политички живот, прихвативши социјалистичке назоре не без уплива грађанског либерализма. Под утицајем Ибзенових драма Шо је у Лондону, 1891. године, основао Независно позориште, где ће, наредне године, бити приказан први његов позоришни комад Кућевласници, који ће изазвати велико узбуђење  у јавности, будући да се о том делу у штампи расправљало током читаве две седмице и то не само међу позоришним критичарима него и у уводним чланцима и у писмима уредништву, да би на тај начин, како он сам каже, постао озлоглашен као драмски писац. Међутим, то га је навело да позориште узме за своју трибину на којој ће изобличавати и извргавати подсмеху многа погрешна уверења и варке савременог друштва, указујући на неопходност многобројних реформи. Због тога  су његови комади, третирани као комади с тезом, изазвали негодовања и негирања уметничке вредности.

Несумњиво као један од најдуховитијих људи 20. века, Шо ће написати седамдесетак драма, претежно комедија, од којих на нашим позорницама није изведено ни десетак. Најчешће су код нас приказивани Пигмалион, Ђаволов ученик, Андрокле и лав, Занат госпође Ворен, Лекар у недоумици и Света Јована.

Као што је познато, Џером Килти је из веома обимне преписке коју је Бернард Шо  водио са глумицом Патрик Кембел изабрао више писама и преточио их у подужи дијалог, те под насловом Драги мој лажљивче створио комедију писама, која гледаоцима указује на низ карактерних особина великог писца и, исто тако, открива темпераменте емоционалне изливе славне глумице током њихове дугогодишње везе. Њихова чувена коресподенција сведочи да су обоје писали не сузбијајући властиту сујету, настојећи да међусобно не остану дужни у разматрању како драмских, односно позоришних, па и општих друштвених појава, тако и личних односа. При томе, како тачно уочава Ели Финци, „онај који је ту писац, изванредно вешто глуми; она која је ту глумица, невешто се упиње да би показала рутину и сјај писца“. Зато ова комедија писама са неумољиво духовитим узлетима, многим парадоксима и тривијалним падовима не омогућује сазнање о томе ко је у свему овде победник, а ко поражен; биће да је ипак нерешен резултат. Но, без обзира  на то, гледали смо с пажњом и уживањем ову представу, коју је вешто режирао Тибор Вајда првенствено као конверзациону драму, али и као судар две различите сујете са неочекиваним изразима међусобне привлачности и одбојности, поготово стога што су је изводили сјајни уметници. Гордана Ђурђевић Димић као глумица Патрик Кембел нашла је праву меру у грађењу односа према писцу: уз исказивање великога уважавања, истовремено омамно кокетна и враголаста, умела је да му деликатно саопшти и неке појединости које нису били само парадокси већ противречности  у његовим ставовима или понашању, као и да оваплоти развој тога односа до властитих љубаних емоција. С друге стране, срећна је околност што је  Миодраг Петровић већ својом појавом личио на Шоа, без обзира што је у изразу био донекле „мекши“ и мање циничан но што бисмо очекивали. Њихов дијалог, већ почев од читања писама и нарочито током конверзације приликом непосредних сусрета добијао је фин замах надметања у исказивању различитих духовитости, што је ову представу Килтијеве комедије учинило необично привлачном и у правом смислу – шоовском. Иако је местимично све врвело од варничења искричаве духовитости, ниједног тренутка њихова конверзација није искакала из стила типичног за Шоове комедије. У томе је, како нам се учинило, највећа вредност ове одличне представе.

Рашко В. Јовановић, „Печат“, бр. 468/2017.
(поводом гостовања у НП Београд, 19. априла 2017)

Фотографије: Бранислав Лучић
ВРХ СТРАНЕ