Intervju: Andraš Urban, pozorišni reditelj

andras-urbanAndraš Urban najavljuje da će se u svom Času anatomije prvo obračunati sa sobom, a onda onda i sa društvom u kome živi. Jedno od najznačajnijih dela Danila Kiša na daskama Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu trebalo bi da se javi 28. februara.

Scene i dijalozi za predstavu stvaraju se kroz improvizaciju Andraša Urbana sa glumcima. Kako kaže jedan od naših najboljih pozorišni reditelja, neće izostati ni Kišove rečenice…

- Dijalog se premistifikuje. Uvek mislimo da je tu reč o drami u kojoj dva čoveka razgovaraju, a mi to posmatramo kao voajeri. U savremenom teatru ima mnogo bitnijih momenata i taj dijalog se prvenstveno vodi između publike i scenskog dešavanja, a tu ne mislim samo na interaktivnost. Ne planiram da napravim dramatizaciju Časa anatomije-kaže Urban.

Glumačku ekipu u ovoj predstavi čine Radoje Čupić, Jugoslav Krajnov, Igor Pavlović, Višnja Obradović, Sanja Ristić Krajnov, Marija Medenica, Nenad Pećinar, Draginja Voganjac, Alisa Lacko i Milica Grujičić.

Kažu da je najbolje vreme za novo čitanje Časa anatomije ono koje trenutno živimo. Čas anatomije 1977. i Srbija 2017. godine?

- Čas anatomije je Kišova odbrana. Katastrofalno je da pisca kao što je Kiš napadate da piše plagijate. Na tu priču gledam kao na priču o stvaraocu, u ovom slučaju piscu, i odnosu na društvenu stvarnost, svejedno o kom vremenu govorimo. A nije to samo naša specijalnost nego univerzalna. Čas anatomije radim sa glumicom Suzanom Vuković na osnovu i drugih Kišovih dela. Bavićemo se i Grobnicom za Borisa Davidoviča.

Jednom ste rekli da „repertoarski koncepti gde bi se uglavnom svakoj vrsti publike završavaju na tom da pozorišta ne mogu da se se oslobode od sopstvenih komercijalnih kriterijuma, pa ih tako masovniji sloj publike drži za muda“. Kako doći do publike, a da ne izgubite vezu sa stvarnošću?

- Činjenica je da pozorište ne funkcioniše bez ljudi i mora da ima sopstvenu publiku. Kada opravdavate svoj komercijalni i lak repertoar time da publika želi, već je druga priča. Zato ipak morate kasnije snositi neku odgovornost, jer vi na taj način vaspitavate publiku. Tu je paradoks, jer morate doći do publike da bi pozorište funkcionisalo, ali nije način da tako degradirate pozorišnu umetnost, ali uglavnom se baš to dešava.

Doživljavju vas kao provokativnog režisera, revolucionara, koji se ne libi da zadire u sve vrste društvenih i političkih tema i tabua, često izveštaji sa vaših predstava počinju sa rečima „Urban prodrmao…“. Kako vas je prihvatio kulturni mejnstrim?

- Ne znam da li sam toliko prihvaćen, ali svakako imam jedan specifičan publicitet. Imam razne doživljaje sa prihvaćenošću. Nekada sam mislio da nekim krugovima odgovara da sam u Subotici i da me vide povremeno na festivalima. Koliko sam ja provokativan, više zavisi od naše sredine i šta se tu smatra za provokativnost. Mislim da pozorište treba jasno i iskreno da govori o nekim problemima, a provokativnost je sredstvo da se publika razbudi, da se vidi njena tolerantnost, koliko može da se odrekne sebe da bi došla do istine.

Izmešteni ste iz centra kulturnih i društvenih dešavanja u ovoj zemlji, odnosno Beograda, koliko vam taj rakurs pomaže da lakše prodrmate glavni grad?

- Nikada nisam imao želju za centrima. Značajne stvari ne moraju biti u glavnim gradovima, to ipak zavisi od pozorišta. Mi iz Subotice smo bili nekakva egzotika, kao da smo stranci. U Srbiji smo imali iskustva gde su se velike nacionalne kuće teško pokretale da stvaraju nešto novo i živo, te da izađu iz te ustaljene priče koje nisu bile ni o čemu. Kod nas je uvek bio problem taj burazerski odnos u kulturi, svi su kumovi nekome i svi su drugari na ćevapima, to je naša atmosfera.

Vilite da se bavite „svetim mestima“ ovih prostora – Koštana, Banović Strahinja, Ban Bank, Rodoljupci… predstava Neoplanta ogledalo je stavljeno pred lica Novosađana. Da li se osećate kao hrabar čovek ili kao društveni teret, kako umetnike vole da doživljavaju u ovoj zemlji?

- Ne osećam se posebno hrabro, pokušavam da budem samo iskren u stvaranju, naravno ima tu isto puno kompromisa. Meni je sve to fama, mi više sami sebe određujemo o čemu sme da se govori, a o čemu ne. Pričam o normalnim stvarima koje živimo, a ne nekim nestvarnim jezikom pozorišta gde se od njega očekuje da tu postoje neki odrasli glumci koji se ponašaju kao srednjoškolci, sa nekom tako igrom i šmirom. Kada se na taj način percipira pozorište, čim se pojavi normalna predstava, postaje provokativna…

(odlomak iz: „Blic“ – dodatak „Pop i kultura“, Aleksandar Latas, 31. januara 2017)

 

POVEZANE VESTI: