Интервју: Андраш Урбан, позоришни редитељ

andras-urbanАндраш Урбан најављује да ће се у свом Часу анатомије прво обрачунати са собом, а онда онда и са друштвом у коме живи. Једно од најзначајнијих дела Данила Киша на даскама Српског народног позоришта у Новом Саду требало би да се јави 28. фебруара.

Сцене и дијалози за представу стварају се кроз импровизацију Андраша Урбана са глумцима. Како каже један од наших најбољих позоришни редитеља, неће изостати ни Кишове реченице…

- Дијалог се премистификује. Увек мислимо да је ту реч о драми у којој два човека разговарају, а ми то посматрамо као воајери. У савременом театру има много битнијих момената и тај дијалог се првенствено води између публике и сценског дешавања, а ту не мислим само на интерактивност. Не планирам да направим драматизацију Часа анатомије-каже Урбан.

Глумачку екипу у овој представи чине Радоје Чупић, Југослав Крајнов, Игор Павловић, Вишња Обрадовић, Сања Ристић Крајнов, Марија Меденица, Ненад Пећинар, Драгиња Вогањац, Алиса Лацко и Милица Грујичић.

Кажу да је најбоље време за ново читање Часа анатомије оно које тренутно живимо. Час анатомије 1977. и Србија 2017. године?

- Час анатомије је Кишова одбрана. Катастрофално је да писца као што је Киш нападате да пише плагијате. На ту причу гледам као на причу о ствараоцу, у овом случају писцу, и односу на друштвену стварност, свеједно о ком времену говоримо. А није то само наша специјалност него универзална. Час анатомије радим са глумицом Сузаном Вуковић на основу и других Кишових дела. Бавићемо се и Гробницом за Бориса Давидовича.

Једном сте рекли да „репертоарски концепти где би се углавном свакој врсти публике завршавају на том да позоришта не могу да се се ослободе од сопствених комерцијалних критеријума, па их тако масовнији слој публике држи за муда“. Како доћи до публике, а да не изгубите везу са стварношћу?

- Чињеница је да позориште не функционише без људи и мора да има сопствену публику. Када оправдавате свој комерцијални и лак репертоар тиме да публика жели, већ је друга прича. Зато ипак морате касније сносити неку одговорност, јер ви на тај начин васпитавате публику. Ту је парадокс, јер морате доћи до публике да би позориште функционисало, али није начин да тако деградирате позоришну уметност, али углавном се баш то дешава.

Доживљавју вас као провокативног режисера, револуционара, који се не либи да задире у све врсте друштвених и политичких тема и табуа, често извештаји са ваших представа почињу са речима „Урбан продрмао…“. Како вас је прихватио културни мејнстрим?

- Не знам да ли сам толико прихваћен, али свакако имам један специфичан публицитет. Имам разне доживљаје са прихваћеношћу. Некада сам мислио да неким круговима одговара да сам у Суботици и да ме виде повремено на фестивалима. Колико сам ја провокативан, више зависи од наше средине и шта се ту сматра за провокативност. Мислим да позориште треба јасно и искрено да говори о неким проблемима, а провокативност је средство да се публика разбуди, да се види њена толерантност, колико може да се одрекне себе да би дошла до истине.

Измештени сте из центра културних и друштвених дешавања у овој земљи, односно Београда, колико вам тај ракурс помаже да лакше продрмате главни град?

- Никада нисам имао жељу за центрима. Значајне ствари не морају бити у главним градовима, то ипак зависи од позоришта. Ми из Суботице смо били некаква егзотика, као да смо странци. У Србији смо имали искуства где су се велике националне куће тешко покретале да стварају нешто ново и живо, те да изађу из те устаљене приче које нису биле ни о чему. Код нас је увек био проблем тај буразерски однос у култури, сви су кумови некоме и сви су другари на ћевапима, то је наша атмосфера.

Вилите да се бавите „светим местима“ ових простора – Коштана, Бановић Страхиња, Бан Банк, Родољупци… представа Неопланта огледало је стављено пред лица Новосађана. Да ли се осећате као храбар човек или као друштвени терет, како уметнике воле да доживљавају у овој земљи?

- Не осећам се посебно храбро, покушавам да будем само искрен у стварању, наравно има ту исто пуно компромиса. Мени је све то фама, ми више сами себе одређујемо о чему сме да се говори, а о чему не. Причам о нормалним стварима које живимо, а не неким нестварним језиком позоришта где се од њега очекује да ту постоје неки одрасли глумци који се понашају као средњошколци, са неком тако игром и шмиром. Када се на тај начин перципира позориште, чим се појави нормална представа, постаје провокативна…

(одломак из: „Блиц“ – додатак „Поп и култура“, Александар Латас, 31. јануара 2017)

 

ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ: