Фото: Н. Марјановић

Зоран Ђерић је нови в. д. управника Српског народног позоришта у Новом Саду. На ову функцију дошао је са места помоћника директора Стеријиног позорја, а пре тога у два наврата био је на челу новосадског Позоришта младих. Какву позоришну политику ће водити у наредном периоду, на чему ће истрајавати и којим принципима ће се руководити, Зоран Ђерић је говорио за „Политику”.

Бити на челу најстаријег српског театра велика је част, али и обавеза. Чека вас, изјавили сте непосредно по преузимању функције од Александра Милосављевића, велики посао. Који ће бити ваши први управнички потези у сезони која је пред нама?

Управо је формиран тим најближих сарадника, међу њима су они који су већ били у радном односу у нашем позоришту: директор Драме Александар Гајин, глумац, директор Опере Александар Станков, виолиста и стални члан ансамбла Опере, директор Балета Оксана Сторожук Зељковић, првакиња Балета и директор технике Саша Сенковић. Ту је и Невена Јанаћ, редитељка, театролог и професор глуме, која ће обављати функцију уметничког директора наше куће.

На самом почетку сезоне, која почиње 23. септембра биће изведен концерт „Шекспир у опери”, уз учешће Војвођанских симфоничара, солиста и ансамбла наше опере. Прва драмска премијера је „Коштана”, у адаптацији и режији Кокана Младеновића, дан касније, а већ 27. септембра ће бити премијера представе „Пожар”, по тексту и у режији Мије Кнежевић, на Камерној сцени СНП-а.

Српско народно позориште је уједно и највећи корисник војвођанског буџета, а већина тог новца намењена је за плате, будући да ова кућа на списку запослених броји 527 људи. У каквом стању сте затекли ову уметничку кућу?

Нашао сам се у једном парадоксу. Важећа систематизација броји 719 радних места и управо због тога у јавности су биле разне гласине, у смислу да је гломазна кућа, да има пуно проблема… Врло брзо сам установио да је број запослених, самим тим и постојећих радних места много мањи и да је лимитиран од оснивача на 537 људи. Свакодневно до мене допиру информације о одласку људи у пензије, нажалост прате нас и смртни случајеви, али не можемо да попуњавамо упражњена радна места због већ познате ситуације у земљи. За свако радно место које је упражњено, а које нам је потребно због неометаног функционисања куће, морамо да тражимо сагласност од оснивача, а они од владе. Овај број запослених делује гломазно, али ако имамо у виду да су ту три ансамбла појачана хором, оркестром и техником… и да представе иду свакога дана на три сценска простора, тај потенцијал је недовољан да удовољимо свим захтевима новосадске публике. Постоје и други пратећи проблеми које решавамо у ходу.

„Копам по прошлости да бих указао на вредности које су одувек присутне али скривене…” Објавили сте до сада, поред осталог, 10 песничких књига. Шта је пресудило да прихватите функцију управника СНП-а? Има ли места политици у позоришту?

Био сам управник Позоришта младих у Новом Саду 13 година, односно у два наврата (од 1988. до 1993. и од 2006. до 2012). Дакле, имам големо искуство у руковођењу позориштем. Управо због тога сам и прихватио овакву обавезу, свестан потешкоћа са којима ћу се сусрести, али и својих могућности у њиховом решавању. Све то, наравно, нећу моћи без подршке, како најближег сарадничког тима, тако и свих запослених. Рачунам на подршку покрајинске владе и ресорних секретара… Када је реч о политици, она се управо налази у овој подршци коју не могу да пренебрегнем и на неки начин морам да је имам у виду, уколико желим да постигнем амбициозне циљеве које сам себи поставио када је у питању стратегија позоришта и будућност СНП-а. Нисам активан ни у једној странци, јер ми политика није приоритет, предност дајем уметности.

СНП је основано 1861. године са циљем да негује национални репертоар, не само класику, него и нове ауторе. Које репертоарске искораке можемо очекивати у сезони која је пред нама, будући да су поменуте премијере репертоарски планови претходне управе?

Још увек не могу да вам кажем ниједан нови наслов, јер сам тек преузео управљање кућом. Интензивно размишљам о новим представама и насловима које ћемо врло брзо предочити, најпре Управном одбору, а затим и јавности. Разговарао сам са пуно аутора, неки су се самоиницијативно јављали, неке сам и сам позивао тражећи нове драмске текстове. Међу њима су писци Владимир Пиштало, Даница Николић Николић, Божидар Кнежевић, Милован Витезовић. Кроз оперске и балетске креације покушаћемо да проникнемо у литературу великог Лазе Костића, Боре Станковића, Стевана Сремца, Пере Зупца и многих других. Желимо да ставимо акценат и на дечју публику, пре свега у домену опере и балета, али исто ако и на драмску сцену, јер то је публика коју треба однеговати и коју не можете преварити.


Нови Сад је кандидат за европску престоницу културе 2021. године. Како ће се ваша позоришна кућа ангажовати и односити према овој чињеници. Шта ћете тим поводом конкретно предузети у смислу програма, презентације ваше куће, али и српске културе?

Био сам у једном тренутку у програмском савету овог тима као једини представник из домена позоришта. Већ тада сам приметио да су акценти померени са уметничког стваралаштва на забаву и масовност. Позориште је третирано као елитна уметност и занемарено у смислу да може да нас репрезентује иностраној публици. Мислим да тако не сме да остане и да град и покрајина не могу да превиде више од 155 година постојања српског театра, његову историјску и културну улогу.

Очекује нас и премијера представе „Коштана”, коју од саме најаве прате скандали. Да ли сте присуствовали тиватској премијери Младеновићевог читања овог Станковићевог дела. Какво је ваше мишљење о целој причи око овог пројекта који је у последњем тренутку напустио главни протагониста Божо Врећо?

Био сам скептичан са Врећом као протагонистом, од саме најаве па до његовог одустајања од улоге Коштане. Када сам видео генералну пробу, а потом и премијеру у Тивту са Емином Елор у насловној улози, пао ми је камен са срца, јер сам имао осећај који ме није напуштао током трајања представе да у овом комаду једноставно није било места за такву мистификацију мушко-женског парадокса. Коштана је суштина женствености и сав ерос њеног лика из тога проистиче. Управо због тога чини ми се да би било банално занемаривање природе лика и поетике Боре Станковића која је позната по незадовољеној страсти, емотивном набоју, меланхолији… Истовремено то је и резигнација. Дужни смо да омогућимо да ту представу види и наша публика, управо због очекивања и недоумица које су пратиле њену припрему. Суд о њој ће донети културна јавност, а од тога зависи и даљи живот ове представе.

Борка Голубовић-Требјешанин, Политика, 31. август 2016.