Актери мјузикла у копродукцији Новосадског позоришта и СНП-а најављују свој долазак у Сава центар 19. фебруара.

Спектакуларни мјузикл ВИОЛИНИСТА НА КРОВУ, који је пре нешто мање од годину дана премијерно изведен у Новом Саду, у копродукцији Српског народног позоришта и Новосадског позоришта / Újvidéki Színház, долази 19. фебруара пред београдску публику. Биће изведен у Сава центру, од 20 сати.

Сва досадашња извођења Виолинисте завршавала су се повицима одобравања и овацијама које су трајале, а најзаслужнији за то су изванредни глумци два театра: нови бриљантни Тејвје (Арон Балаж), одлучна Голде (Гордана Јошић Гајин), предивни Ходл и Перчик (Агота Ференц и Небојша Савић), спектакуларна Фрума Сара (Силвија Крижан), упечатљива бака Цајтел (Александра Плескоњић), неодољиви Мотл (Милован Филиповић), изванредни месар Лазар (Игор Павловић), изузетни руски певач (Иштван Кереши), шармантни рабин и његов син (Атила Мађар и Милорад Капор), допадљиви просјак (Золтан Ширмер), аутентичне Цајтел и Хаве (Емина Елор и Јудит Ласло)… само су неки од јунака који освајају…

Свет Виолинисте публика напушта дубоко потресена људском нотом овог комада који је у сценском виђењу Атиле Береша добио додатно опомињујућу поруку… Музику уживо на сцени свира светски чувени Budapest klezmer bend…

Представу београдској публици препоручује неколико чланова екипе овог Виолинисте… Редитељ Атила Береш каже да га се овај комад дубоко тиче јер је људски и дубоко хуман, јер публици нуди наду, радост и хумор. Глумац Арон Балаж, који игра главну мушку улогу – он је Тејвје – каже: „Не смемо да заборавимо да ми људи умемо да се заборавимо а не смемо да заборавимо на шта смо све способни и спремни, и зато треба да пазимо како исписујемо ту историју. Традицијом се мора пажљиво руковати. Не заборавити шта си, и одакле си а ипак бити део времена у којем живиш и ствараш – то је умеће“, додаје овај двоструки добитник Стеријине награде.

Његову супругу Голде у представи игра Гордана Јошић Гајин: „Наша прича дира сваког у срце јер говори о малом човеку који покушава да се одржи у вихору живота. У једној малој традиционалној заједници тка се прича о људима који су принуђени да напусте своје доммове, прича о једном малом, мудром, топлом човеку, пуном сумњи и дилема.“

Упечатљиву улогу младог бунтовника остварио је Небојша Савић – Перчик у представи: „Некада су млади људи били мотор света, мењали су га са страшћу и великим надама. Данас ми се чини да није тако, млади су постали конформисти, немају неких великих жеља, ни енергије за променом… У Виолинисти говоримо о животу и традицији. Не треба бирати између једног и другог. Треба направити баланс. Традиција је лична карта једног народа али она не треба да буде препрека модерном, напредном а ми данас, парадоксално, иако нам је цео свет практично под руком, углавном немамо појма ни о чему, ништа нас не занима, постајемо незналице. Моћну ствар каква је интернет људи данас користе махом за игрице. Мора бити неке нове снаге и енергије, неке нове наде и жеље да би се свет побољшао и напредовао.“

У Виолинисти који стиже у Београд много је лепих глумачких креација а једну од незаборавних има Силвија Крижан која игра Фрума Сару: „Играти на нематерњем језику, то никад није лако јер језик није само значење речи. Ми често заборављамо емотивни садржај речи који нема везе са значењем. Различите речи са истим значењем буде у нама различита осећања. Сам одабир баш те одређене речи оцртава карактер лика који га изговара. Та – емотивна суштина одређене речи – често не произилази из форме те речи, нема везе ни са тим како звучи, како је звучно доживљавамо, него је повезана са нечим што произилази из наше културе, традиције, догађаја из заједничке прошлости.“

Њена колегиница у представи Александра Плескоњић која надреално игра баку Цајтел додаје: „Наша представа јесте мјузикл, али подсећа и опомиње на усуд разних сеоба и повампирења фашизма којима сведочимо. Ми смо овде насред пута, одрона, поплава, ратова… Стално се осећају те сеобе, сви смо са неким завежљајима у рукама, било буквално, било са менталним завежљајима пуним чежње и мисли о одласку негде где је боље и другачије… Мало генерација успева да живи мирно, без неког озбиљног потреса… Пуно људи на сцени у овој представи подсећа ме на нека моћна позоришна времена, даје ми илузију да нисмо толико бедни.“

(преузето 11. фебруара 2016. са: www.b92.net)